Култура

Мики Солус у Брехтовом ријалитију

Сена Вукотић, Косјерић

Фуриозни конгломерат треша улази на  велики број малих врата у целокупну стварност модерне цивилизације, у лошу копију високе моде – дакле, на улице, у набуџене телевизијске студије и актере турбо-фолк музике земаља у транс-зицији, кемп филмова и моде, нискобуџетних хорор филмова, кинеских радњи, црног хумора и добрих цртаћа. Мање-више треш је категорија која је схваћена као лежерна, иако набуџена, лагодна, иако горка и што је најважније довољна сама себи. Треш је огледало уперено ка себи, један аутогол. Баштинећи традицију поражених, дакле, оних који су себи дозволили аутогол, треш је неретко бивао присвојен као андерграунд категорија. Мики Солус је уметник који ову традицију треша изводи из постисторијског кртичњака, изводи га без икакве помпе на свом бициклу на један круг.

Вожња је, испоставило се, више Брехтовска. Кола „Мајке Храбрости“ су једноставно замењена бициклом, драматичност рата замењена интелигенцијом (потказивања “црне листе“, списка на коме се налазе многе јавне личности из Солусових песама), док се луцидност сонгова Брехтовског позоришта код Солуса гради на искрсавању бруталних хиперреалистичких бљескова унутар хармоничне и акустичне, рекло би се, ничим урушене линеарне свирке. „Кокоши лају, ласери светле, на техно-партију кољемо петле“.

Потцртавање оваквих „сулудих“ паралела између Мики Солуса и Брехтовог позоришта се наметнула као једно лично пресликавање, налажење паралела које не морају бити тачне, али које би се могле доживети на тај начин. Ако бисмо интензитет тензије који постоји у Брехтовој „Мајци Храброст“ задржали, амбијент рата заменили било којим квартом, задржали сонгове које би изводио Мики Солус, повремено и хор на сцени, поставили сцене и ликове који искрсавају у својим деловима својих сулудих и стварних реалности, могли бисмо да направимо један  социолошки дарк мјузикл. У њему би се нашли и Дамир Авдић и Ник Кејв, Леонард Коен, Џек Вајт, Девендра Банхарт... Слика распалих кола Мајке Храбрости добило је своје оличење у песми „Бус из пакла“ која је истовремено первертирана дозом финог треша, као и у стиховима песме „Мртав је Џони“: „Балкан је земља у мраку цигана и рејвера, Сотона је силовао Ника Кејва, Сотона је силовао Дејвида Линча...“у којим преовладава нешто апокалипстичнија слика.

Притисак стварности више није способан да амортизује и сврста утиске уметности у корита ненапрслих категорија жанра. Жанровско одређење постаје сувишно у уметности, музици, животу, љубави, послу модерног човека. Термин „реализам без обала“ тако добија своју праву вредност у појавама де-поновне конструкције, депоноване или депонијске конструкције еклектицизма од кога је готово немогуће направити уметничку или животну дистанцу. Еклетицизам схваћен као искрсавање свих утисака стварности присутна је у свим Солусовим песмама. И сама чињеница да је направио нову, а нашу,  реалност коју препознајемо у песмама довољно говори у прилог тези о расутости пажње у животу свих нас.

Уметност, као и живот, постаје франкенштајн, мумија, али исто тако и вашар и театар (нимало не губећи на вредности барокног схватања живота као позорнице, са свим својим сабластима појављивања на интернет и телевизијском „магичном реализму-ријалити-царству). Односу, пре свега, према појавама и личностима како из свог окружења тако и медијског живота, Мики Солус даје систем вредности који  руше концепт једнакости схваћене у деградацији недостатка сопствене критичке мисли. У смислу избора музике, књига, личности, Мики Солус итекако даје смерницу за грађење аутентичних система вредности. Својом непретенциозношћу Мики Солус је аутентична појава на музичкој сцени. Андерграунд који ће слушати маса људи, заборављајући да слушају „поп-џез“. Оно што Солус преферира својим анахроним „шмекерством Вертера“ је постојање једноставне  и ненаметљиве харизме. У томе има нешто исконско исто толико колико и модерно: бити фаца, значило би одупрети се притиску лажирања личности у било које сврхе.