Интервју

Само смислено!

Aутор: Љуба Костић

Стерео Банана, интервју

На договорени састанак, један од чланова Стерео Банане стиже бициклом са којом га иначе стално виђам како шпарта градом. "Nemus  је нешто болестан, није могао да дође, али не брини, ево имам овлашћење да заступам бенд у овом интервјуу", кроз смех ми добацује Наопак. "Исто као и ја за Нови Полис", прихватам спремно. Nemus је музички статор овог нишког двојца, док је Наопак Ништарија ротор са текстовима који су тако добро препознати и прихваћени на читавом ex-Yu простору. Човек је иначе у апсолутном несагласју са својим псеудонимом али, ово је Дурлан, крај који је генератор нишке хип-хоп сцене и у њему, колико знам, нема срећно изабраних надимака.

Како служи бициклица?

Као и увек. Најбоља машина за превоз. Здраво, брзо, економично. Још када би се неко у наредном миленијуму сетио да нам одради и неку стазу, ма били би смо срећни као колеге бициклисти у Шенжену. Овако, само фама о нама.

Па није ваљда да ти смета то што смо периферија периферије?

Ма јоок. Баш прија, инспирише. Не, стварно, не можеш да будеш у току са Западом само кад је проста потрошачка технологија у питању. Знамо сви шта је iPhone, ко је Kim Kardashian али зато многе, суштински битне ствари, које смо морали цивилизацијски да савладавамо степеник по степеник, ми смо прескакали. И после падање уназад, и неко нам други крив а забушавамо све време.

И зато опет и сада, ''борба непрестана'', код вас музиком, наравно?

Много се ствари данас брзо мења да би све то могли да представимо једноставно. То је процес, у свему, па и код нас. Као клинци смо били дебело исфрустрирани кризом у друштву, негативном селекцијом, буразерском привредом али смо то схватили, наравно тек касније. Иако смо тада само желели да будемо другачији, ведрији… временом, схватиш да растеш заједно са музиком и да те то носи. И питаш се да ли је било боље тада или сада, али схватиш да је и увек добро а и да није, па ти изабери. Одавно немам потребу да размишљам о томе шта ће да нас натера да радимо са музиком, идемо корак по корак.

Е сад, није ни да немамо ''велике'' планове, имамо их, можда ме је раније било срамота то да признам или страх, али ипак пуштамо ствари да се развијају спонтано… научили смо да размишљамо ''стиховано'' па тако и радимо. Због тога нас не оптерећује форма, битно је да садржину изнесемо на прави начин. Кроз наше стваралаштво износимо наша крајња осећања, некад смо весели, некада бесни али битно је да се о свему томе прича искрено.

Значи борба, то је код нас увек тај, генерацијски исправан одговор?

Да, наравно. Искрено мислим да су лепи и талентовани људи негде проклети, из тог разлога што врло млади наиђу на похвале људи а да притом то још нису заслужили. И често нису у стању да због тога нешто квалитетно оставе иза себе. А са друге стране, неко ко није био много ни талентован ни леп, али је зато радио предано све време, он врло добро зна да цени све оно што је добио. Ми не мислимо да смо талентовани али зато много волимо ово чиме се бавимо.

Знаш, Стерео Банана је у почетку била замишљена као предах од неких ствари које је свако од нас радио. Nemus је са нашим заједничким другаром Спирком радио кроз Pogon Records неки jazzy-funky-techno, ја сам такође као Наопак Ништарија радио неке соло ствари. И пошто се знамо од детињства, као ајде, кренули смо у то зезање да би ево, коју годину касније, схватили ону причу коју је неко мудар испричао - да већина озбиљних ствари почиње малтене неприметно.

А онда временом, када видиш да те неко прати, да гледа шта радиш и да то утиче на њега, ти тада осетиш обавезу и схватиш своју одговорност да не разочараш тог неког - па нека буде то и један човек. Много ме је изнервирало то што сам чуо неком приликом једног познатог репера, како је на питање да прокоментарише неке своје текстове одговорио: ''Е сад јебига, кад би ја размишљао о свему што сам написао''… Па чекај бе, КО ће да размишља о томе ако нећеш ти бе брате?! Не знам, мени је од детињства изузетно битно да то што напишем значи ономе ко ће то можда некада да прочита. Па и никада, али битно је да буде смислено јер је то моје и то сам ја.

И да се вратимо на идеју и остварење борбе са којом смо започели ову причу. Наравно да желимо да мењамо свет, само што је у почетку било глупо и претенциозно да себи задајемо такве циљеве, али, како се буде ширио или растао наш утицај, сигурно је да ћемо све више и више водити рачуна о дубини тема које обрађујемо и њиховом значају.

Следећи албум радимо за инострано тржиште тако да смо, ето, спремни да се ухватимо у коштац и са светским проблемима.

Може неки детаљ у вези тога?

Радимо песме на енглеском и можда ће улетети и нека на шпанском. Наравно, немамо никаквог искуства у пробијању иностраног тржишта али смо већ схватили да су зачудо, они најуспешнији људи углавном најдоступнији и најотворенији за све остале. И убеђени смо да ћемо некако допрети до њих, поготово што имамо уз нас изузетно квалитетне видео продуценте који адекватно могу да испрате наша остварења.

Када си већ споменуо тај ''из Ниш'' фазон, очигледан је ваш изразито дијалекатски приступ у репу који вам је, због тога можда за неке и изненађујуће широко, отворио многа значајна врата широм региона. Да ли то радите смишљено или сам, по чуђењу које сада примећујем на твом лицу, можда промашио са питањем?

Нее, ми негујемо ''дијалектички реп'' приступ. Шалу на страну, искрено, никад се нисам оптерећивао тиме, као, морам да говорим овако да би се негде тако боље пробио. Чињеница је да се лепота и богатство једног језика огледа управо у његовој шароликости и пошто већ имамо то, глупо је да га сад осиромашујемо и да сви говоримо на један исти начин. Битно је да се разумемо са свима - а разумемо се одлично. Што се тиче нашег јужњачког акцента, где год да смо, ја осмех не тумачим као подсмех.

Питало ме је доста њих са београдских медија, да ли нам то помаже или одмаже али ја нисам знао да им одговорим, јер једноставно не размишљам о томе како ми сад звучимо онима који томе придају неки превелики значај. Из искуства видим већ, да нас одавде људи свуда, мислим на простор где се говори сличним или истим језиком, углавном доживљавају као окретне и духовите саговорнике, брзих и вишезначних мисли и то је оно што је очигледно и у нашим песмама. Видим да критичари хвале те наше текстове, али мени је искрено најбитније да се ми разумемо са нашом публиком и у Босни, и у Хрватској, и у Македонији… и то је то.

Баш сам недавно чуо од једне другарице, да је неки професор књижевности са Философског, нашу песму Мелем обрађивао са њима на предавању управо као изврстан пример на коме могу да се препознају сви дијалекти нашег језика. Ја то лично нисам знао, нити сам размишљао о томе, чак ми је и невероватно, али у сваком случају, сигурно адекватно осликава наш приступ музици. Ето, можда сутра будемо и у читанкама…

Пошто сте баш са том песмом завршили прошлу годину на Top 20 MTV Adria годишњојлисти, где вас сада жанровски сврставају критичари који су сагласни у томе да нисте класичан хип-хоп састав?

Ми  кажемо за себе да смо родоначелници Kungfusion-a. То смо ето смислили да би олакшали посао онима који се труде да нас сместе негде између break beat-a, hip-hop-a, new funk-a, reggae-a и jazzy-techno-a.

Друштвене мреже, чији је утицај очигледно пресудан на стилове и укусе савременог потрошачког друштва и готово га је немогуће избећи, да ли по вама ипак могу да се искористе и за здрав друштвени активизам или је и то већ део агенде?

Мислим да су друштвене мреже у доброј мери допринеле томе да претворе људе у самодовољне нарцисе. Наравно, не постоји ниједна ствар која је лоша сама по себи, има ту и много добрих ствари, али евидентно је да људи убрзано губе емоције док их машине добијају, и то углавном оне негативне. Нисмо изгледа били довољно спремни, као људи,  да се ухватимо у коштац са оваквом технологијом а сада је већ све отишло предалеко.

А шта би ту мењали да можете? Ајмо рецимо три ствари…

Па пре свега морамо размишљати мало више Еко. Рециклажа, обновљиви извори енергије… ми о томе готово да уопште не размишљамо, као да не постоје. Мене сва та антиглобалистичка питања одмах гоне на размишљање, одмах ме побуђују и терају да урадим нешто позитивно, нешто конретно добро, што ће да остави добар траг иза мене сутра, јер ипак је у томе суштина, шта остаје после нас, што кажу, твоје је само оно што си поклонио другима. Значи, морамо да размишљамо пре свега Еко а тек после Техно.

Такође, у односу са људима, мислим да нам фали једна култура комуникације. То је на јако ниском нивоу.

И сматрам да је та стара, да прво почистиш испред своје куће, есенцијална на сваком нивоу, за сваку особу. Значи мораш да погледаш пре свега у себе, па онда кад сматраш да си себе довољно утврдио на неком цивилизацијски одговорном нивоу, да си какав-такав пример околини, е, онда треба да се окренеш ближњим својима да и њима будеш од користи такав какав си.

Једино што тражим од људи са којима проводим време, небитно да ли је то пола сата или цео живот, јесте то, да сваки дан раде на себи, да упознају своје и туђе потребе и да се окрећу ка њима реално и да тако буду бољи људи.

Ако већ говоримо о заједници, шта је по теби оптималан ниво односа унутар ње?

Искреност, пре свега. Прво самог човека према себи. Људи то олако схватају када се о томе говори. А шта то значи? То значи да не лажеш себе ни за једну ситницу. Ни за једну глупост, која ти је можда навика и коју као такву вучеш за собом кроз читав свој живот. И онда, као, ја сам такав. Не брате, нема разлога да будеш увек такав. Постоји навика али постоји и одвика, што се каже. Апсолутно сам сигуран да свако од нас може да промени себе ако жели и хоће, али зато мора пре свега да буде искрен. Тако и у друштву. Морамо да признамо шта све не знамо, шта све нећемо и да онда видимо шта можемо да предузмемо у вези тога.

На шта је уперена ваша критика друштва? Сматрате ли можда и ви да решење није у дериватима либерализма и конзервативизма које нам нуде политичари, већ да нам је потребна пре свега култур-револуција, нека нова авангарда, која би објединила оно најбоље из оба идеолошка оквира? Колико сте спремни да у свему томе учествујете?

Ствар је заправо веома проста. Ово је јасан круг односа који једноставно не могу један без другога. Не можеш да будеш комплетан, да будеш личност, ако не водиш рачуна и не размишљаш о томе како ћеш ти да постанеш бољи, како ћеш да се постављаш према својим ближњима, пријатељима и заједници и напокон према онима који долазе ту после тебе, значи према наслеђу. Они треба да буду бољи од нас али да ли то могу ако смо ми толико лоши?!

Не бих ја то тако сврставао идеолошки, не знам, не разумем се и не размишљам на тај начин, али ово што сам ти рекао – то ми је заиста битно. Што се тиче нове авангарде коју спомињеш, можда ми нисмо још увек у ситуацији да покрећемо неке озбиљне правце или трендове у култури. Не желимо ни да будемо лидери некоме, јер има толико ствари које не знамо. То је веома одговоран положај и за тако нешто нам је потребно још времена. Али зато тренутно радимо нешто што може томе на неки одређени начин да допринесе.

Покренули смо један отворени канал или групу која се зове Bradaz и која је замишљена као простор где би свако ко жели да буде део јавности или уметности, добио неколико минута да једноставно покаже шта зна и да кроз даљу интеракцију заправо схвати да ли је то за њега. Сматрам да данас доминирају кратке форме и да је то сасвим реалан оквир за неко доказивање или показивање. И то је вид борбе против мејнстрима, али оне унутрашње борбе, која може да пружи самопоуздање људима и учврсти у намери да иду овим путем, или да их на време упозори на опасности онога што их заправо очекује. То је помоћ и Bradaz је тренутно ту за толико. Видећемо за на даље, идемо увек корак по корак. Не желимо да сагоримо у превеликим жељама и плановима, али циљеви постоје и они су високи. И не односе се само на наш лични успех већ на читаво друштво.

Колико су високи ти циљеви?

Па доста су високи, скоро немогући. Први је свакако стварање једне моралне елите која сада не постоји, за коју те неће бити блам да је пратиш, саслушаш и послушаш.

Позната је ваша сарадња и одлични односи које одржавате са Дубиозом Колектив, радо сте виђени и у Хрватској? Како то уопште функционише међу музичарима и уметницима у нашем региону, сарађујете добро?

Сарадња итекако постоји и само потврђује узалудност и глупост ових и оваквих граница. На фестивалима упознајеш разне људе, са некима можеш и сутра, са некима не, све зависи, људи ко људи. На простору целе бише Југославије има итекако квалитетних ствараоца, мислим ту пре свега на онај квалитет који препознаје жељу за умрежавањем у циљу квалитетнијег и праведнијег друштва. Навео бих ту рецимо TBF и Канџију из Хрватске, наравно Hornsman Coyote код нас. Он је онај редак примерак људске врсте код којег на делу можеш да видиш оно што прича и за шта се залаже.

А са Дубиозом Колектив смо наступали више пута, и у Нишу и у Сарајеву. Овде на фестивалу Nisomnia, тамо у клубу веома инспиративног имена Hag и на чувеној Скендерији пред више од 10.000 људи. Ликови из Дубиозе су стварно краљеви, не шлихтам се било коме када то кажем. Многи их оспоравају због тог Balkan-beat-a и томе слично. Tо су већ укуси и о томе не треба расправљати, aли начин на који они међусобно функционишу, посвећеност, истрајност у ономе што су себи зацртали као пут којим иду, текстови који су друштвено лековити… они су хероји нације тамо. Они су друштвено ангажовани, њихова борба је борба за праву ствар, против корупције, лицемерја владајуће елите… и толико су јаки да су покретали протесте. Људи су само због њих излазили на улице! И то не само у БиХ, него и у Словенији, Хрватској, Македонији.

На њих би многи уметници заиста морали да се угледају,јер су се многипросто погубили у том неком свом нихилизму. То је једноставно недопустиво јер свако ко поседује неки уметнички квалитет поседује и моћ и има обавезу да нешто мења. А ти не можеш то да чиниш тако што ћеш да се учауриш и да жалиш или славиш то што си ''несхваћен''. И ја сам се милион пута тако осетио и осетићу се сигурно опет. Али ту није суштина. Суштина је да се ти тиме бавиш и да можеш да утичеш на неког у позитивном и конструктивном смислу али питање је наравно, да ли ти то заиста желиш.

Уметници обожавају да стварају хаотично или стихијски и да из тог неког вртлога, како тврде, ваде нека своја најбоља дела. И ја сам то препознао код себе али не мора ту да буде крај, не мора ту да буде тачка. Или врх планине коју себи градиш. И ако си већ у једном тренутку схватио да ниси ти најбитнији већ да можеш да утичеш и на друге, зашто би ту стао? Ја себе бар за то увек питам. А питам и друге кад сматрам да има смисла да их питам. И тражим то од њих.

Шта се слуша у задње време код вас?

Па неки француски реге. И острвска сцена је увек занимљива. Тамо је чак и поп квалитетан. Јесте све то слаткасто али је бре квалитетно. Тешко је данас наћи вредне уметнике. Углавном су људи лењи а то произилази из тога што су много пута помислили да су се дали довољно, да нису наишли на очекивану реакцију и онда сад вероватно сматрају да нема потребе да се више било коме доказују. А ретки су они који су себе дали музици и који у њој проналазе сталну инспирацију и потребу за доказивањем или боље речено усавршавањем.

Како стоје ствари са локалном, нишком хип-хоп сценом из које сте и ви произашли и која је позната по веома квалитетним уметницима и групама? Да ли и ви сматрате да је хип-хоп можда преузео примат од рокенрола у оном делу који се тиче критике и реакције на неке процесе у друштву?

Ствари стоје добро, као и увек. Неко ради више, неко мање, али квалитет је ту. Суд је већ близу краја…

Извини што те прекидам, какав ''Суд''? Звучи ми веома апокалиптично ова твоја реченица…

Ма не, то је пројекат нас неколико нишких MC-а и СУД значи ''Саучесници у делу''. Ту смо Маркоњеро, Деда, I-Bee, Taz, I.R.S., и ја. Требало је и Ели Џејн са нама али је одустала… То је онај класичан Wu Tang Clan приступ, дух заједништва, енергија када смо сви на окупу, па макар и без неке дубље тематике, довољно је и то што смо заједно и то лепо делује на људе. Београд има свој Синдикат, Ниш има свој Суд.

Што се тиче рокенрола стварно је, бар у Нишу али мислим и у Србији, био једно време у дефанзиви, говорим о периоду након 5.октобра. Некако су се људи ушушкали и мислили да је време борбе готово и да треба мало сада да се опустимо и да уживамо. Очигледно је да то више није случај, време је огољене друштвене кризе и доста људи то схвата. Таква времена рађају адекватне уметничке а потом и остале одговоре.

Када већ помињемо кризе, поред рокенрола и реп је у кризи… оно лудило, кола, рибе, провод… све је то супер, и ја волим да се проводим, али мислим да је то потпуно промашен концепт и да не треба копирати западњачке испразне трендове. То је непримењиво на наше проблеме. Али је зато потребно вратити се основном начелу а то је да имаш свој став по текућим питањима и да га јасно изнесеш или бациш у лице коме треба. То је реп, да имаш свој став. Не само да се изнапљујеш на матрицу, оно као freestyle са другарима у студију, то је ок понекад, али то треба да остане у соби. Ако желимо да нас људи озбиљно схватају и да покренемо неке промене у друштву, мислим да треба да размислимо о томе шта причамо. Небитно да ли је то озбиљно или шаљиво. Нема то везе са тим. Битно је да ти стојиш иза својих речи, увек. Није битно да ли си се ти зезао или си био смртно озбиљан.

Јер сутра ће клинци да те питају: ''Tата, шта си ти то хтео да кажеш?'' а ти ћеш: ''Mа ништа децо, зезао сам се''. А онда ће теби сутра дете да каже да се зеза, док тамо ради неке озбиљне ствари, које ти не би волео да ради. Зато се води рачуна на време.

Одувек смо имали свест о томе. Али нисмо могли да говоримо јавно, јер нисмо имали нешто што ће да поткрепи тај наш став. Уради нешто озбиљно да имаш иза себе па онда потврди то што кажеш кад ''имаш мишљење''. То је као она легендарна сцена из филма Хадерсфилд, када Мики Манојловић каже новинару који га провоцира па се онда брани да има право на своје мишљење: ''Прво напиши нешто па онда имај своје мишљење, магарче!'' Много људи олако износи своје ''мишљење'' иако пре тога нису завршили претходну функцију, размислили о томе какав ће став да заузму. Њима препоручујем да одгледају овај филм који сам поменуо, као један од наших најбољих филмова а такође и пример како неки low budget може да постане врхунско остварење.

За крај, приметио сам да са пуно љубави говориш о свом крају, својим пријатељима, породици. Колико је за вас битна њихова подршка и уопште однос који се заснива на искрености и поштовању као предуслова оне Љубави која се пише великим почетним словом?

Веома је битан однос који имаш ка ономе одакле си, одакле потичеш. И мора да носи поштовање и љубав. Није то никаква поштапалица, заиста сматрамо да је веома битно како представљаш свој крај јер је то део тебе. Истовремено, себе доживљавамо и као истинске грађане света јер ''планета је наша домовина'', али за почетак, у микросмислу, језгро је породица, затим крај, град, земља па онда редом, све шире и шире.

Ја рецимо кажем прво да сам Дурланац, Нишлија, Србин, али и да сам рођен у Југославији и да је то моја земља јер је то заиста истина, рођен сам у тој земљи и у том неком времену због којег нас зову ''жртвене генерације''. На крају, као један најшири оквир, кажем да сам и космополита са веома јаком жељом да упознам целу своју домовину, ако стигнем наравно. За сада гледам по један филм из сваке земље као припрему за то будуће упознавање.

А што се тиче породице, то је заиста основни катализатор љубави и поверења. Породица је фундамент друштва и то је непромењива истина. И подршка породице је нама двојици од непроцењивог значаја јер имамо преко потребну стабилност и можемо да се размахнемо у креативном смислу.

Мислим да је бити родитељ најтежа ствар на свету зато што мораш да учиш неког, теби веома блиског, о стварима које ни ти сам не знаш. Мораш да га васпитаваш не за време које је сад, већ које ће да наступи за неких двадесет-тридесет година, а време је рапидна прогресија са потпуно неочекиваним исходима.

Али зато ту помаже поверење, што подразумева стање где се брига замењује вером. Вером у тог неког теби драгог, који ће због љубави коју си му поклонио сутра да повлачи праве потезе. Значи нема тајни, нема забрањених тема, само искреност и љубав. Јер када бринеш стално за неког, ти шаљеш негативан импулс, а када верујеш некоме – ти шаљеш позитиван импулс. И то је то. Све велике истине су заправо веома једноставне.