Блог

Против културе распадања

Љуба Костић, Ниш

Довољно је само загребати по површини било ког питања у данашњем српском друштву и већ ће се назрети трулеж и осетити задах вишедеценијског ''прогреса''. Наслов се наметнуо као логичан закључак и објединитељ вишегодишњег проматрања и учествовања у српској варијанти глобалног процеса њу-ејџ феномена ''културе смрти''  а наспрам превазиђене, традиционалистичке и назадњачке ''културе живота''.

Српска фудбалска хералдика као таштина празнине

У опуштенијој варијанти рођачке ћаске са женином фамилијом (а то је права фамилија - како мудро вели народна), поред незаобилазних тема ''ријалити тровачине'' и ''још једног државног удара'' - дошли смо и до још пар интересантних показатеља српског друштвеног очаја. Мој шурак, иначе пасионирани поштовалац хералдике, поседује импозантну збирку најразличитијих грбова. Разгледајући грбове српске прве и друге лиге (у ствари, прва је Супер, друга је Прва а тек трећа је Српска лига – веровали или не) постало нам је очигледно поражавајуће сазнање да само неколико српско-лигашких фудбалских клубова поседује хералдички уређене, естетски изведене и на крају (а боље је на почетку) у пуном смислу патриотски прихватљиве грбовe. Да би ме разумели на шта конкретно мислим, ево једног, по мени најрепрезентативнијег у позитивном смислу – ФК Б.А.С.К. из Београда. 

За готово све остале смо се сложили да представљају или већ толико пута виђену српску небригу, половичност и аљкавост или пак идеолошку заслепљеност и ограниченост на којој се због некакве ''принципијелности'' (изгледа само у лошем) упорно истрајава. Пошто су наравно у питању само лични укус мог правог рођака и мене, ви се на то немојте много обазирати, али ако вам се тема чини занимљивом – претражите мало нет па упоредите рецимо шпанске, енглеске или било чије фудбалске грбове са нашим – и вероватно ћемо се сложити да је ова бројка успелих српских фудбалских грбова у сваком случају једноцифрена са тенденцијом ка јединици. И када погледате свима познате грбове фудбалских тимова попут Црвене Звезде и Партизана, одмах ћете препознати онај заводљиви шмек уравниловке илити комунистичког минимализма сажваканог баухауса. На Партизановом грбу и даље поносито гори шест бакљи народа и народности а осетна тенденција ка промени се скоро код свих осталих једино исказује мењањем ћирилицом исписаних имена клубова у она исписана латиницом.

Додуше, поједини приватни власници српских фудбалских клубова покушавају да учине још нешто по питању промене грбова али се њихови напори, као и све остало, вероватно свршавају унутар једине преостале српске институције која беспрекорно функционише у свим временима – кафане, тако да и они носе осетни задах српског институционализма и биртијског национализма. У том правцу су видљиве две тенденције. Или је доминантно позивање на ''традицију'' где грбом доминирају године оснивања клубова док је све остало запуштено и запарложено па изгледа као просечна српска њива, или се опет осећај родољубља осликава тако што се призива позната атмосфера из андерграунд сцена средње фазе Кустуричиног повратка у српски етнички корпус, где се пењањем плех музике на дрво уз хормонски овердоуз свињским печењем и ''квалитетну'' брљу дочарава сва сила поднебесне Србије.

Брат у Христу Немања који посредно има везе са темом

Када већ помињем Немању Кустурицу, морам да додам да тог човека и ако лично не познајем - скоро безрезервно и братски поштујем и волим, да сам такође велики поштовалац његовог визионарског прегнућа и да сматрам да се својим чином враћања у ''веру прађедовску'' придружио таквим величинама попут Андрића и Селимовића. У много чему је тај повратак још и већи јер се десио у време које би да поништи и потре саме основе српскога рода. То највише стога, јер његова борба није била ни само материјално очигледна па чак ни само идентитетска, већ у пуном смислу и значењу - духовна. И још раније, док нисам знао за његову жељу да се крсти и одене у беле хаљине новога човека, хтео сам да му некако то предложим као решење за излаз из осетне кризе идентитета која се одражавала кроз пренаглашено осликавање некакве ромске апатријативности, и да му чак и будем кум.

Да, заиста...то може да потврди и она права - женина фамилија. А наменио сам му био име: Свемир. Свемир Кустурица. Ово свемир због односа на старословенски корен и значење речи Мир – Свет, Васељена. И заиста мислим да би њему као светском човеку и господину (Емиру) и истинском космополити, то име вероватно боље пасовало. Могао би да се представља по свету и својим крштеним именом а и даље би био препознат. Штета што се нисам одважио на тај корак јер се и не окумисмо – али ипак, оно најбитније је да је човек постао крштена душа.

И зато, када сам споменуо ту неку средњу, андерграунд фазу његовог идентитетског самозацељивања, нисам мислио ни на шта ружно или понижавајуће - већ на његово генијално умеће алегоријског дочаравања атмосфере којом је и ''всем миру и всами намима'' предочио сва српска хиперболистичка и самоспознајућа, одбежничка лутања по беспућима ове - због свеприсутног духа самопорицања - у неродимље претворене земље.

Шурњаја која се хтела-не хтела бори за англосаксонску субкултуру

Долазимо и до рођаке са женине стране – у српскоме племену познате као шурњаје, иначе наставнице енглеског језика у основној школи, која је током овог нашег дилетантско-интелектуалног излета у српски фудбалско-хералдички вакум, уредно контролисала писане вежбе својих ђака. Након закључка нас двојице да нам је и фудбал као окосница спорта у свим сегментима (па чак и кроз грбове) труо и зрео за темељиту реконструкцију (значи буквално из темеља), ја сам се љубопитљиво пребацио и на њен терен -  терен просвете (иначе моје тако жељене али на жалост неостварене професије), исказавши жељу да мало учествујем у прегледању тестова. И одмах ћу вам рећи - био сам запањен!

Нису проблем представљали ни њен, до апсурда доведен и од бесмисла огуглао професионални критеријум као ни класична ђачка изналупавања попут ових: ''Do they dose?''или: ''The star is evening. (Убаци одговарајући облик глагола to fall)''?!!  - која су плод незнања, незаинтересованости или простог обешењаштва. Те ђачке изваљотине су вазда постојале али су зато представљале један одређени или барем прихватљиви проценат. Али невероватно и алармантно, `ма монструозно је то што је таквих било у овом случају скоро 90% !!! И то у осмом разреду, код генерације која учи енглески од свог првог разреда! То не да је неприхватљиво - већ је за хитну депортацију свих српских министара просвете у XX веку, на рад у рудник (ако би то могла по могућству да буде Трепча)!

И тако сам се, сада и непосредно, уверио у ефекте чувене и у народу познате – ''Гашине реформе'', која је од једног иако гломазног и застарелог али опет компактног и делотворног образовног система, направила чудовиште, једног киклопа који од наше деце ствара будуће културолошки ретардиране потрошаче који ће након ропског рада у некој од корпорација по повратку кући уз пиво и грицке гледати телевизор ''трећим крајником'', то јест полутворених уста из којих цуре бале. Ддааа... а када мало боље и размислим – а и што би наша деца боље знала енглески од Американаца? И онако ће се у овом глобализованом селу већ некако снаћи са урбан-џангл варијантом енглеског језика, који је по Божијем промислу а због своје једноставности и моћи апсорбовања, вероватно и изабран за апокалиптично средство остварења мира и стабилности Новога доба.

Култура смрти или култура живота?

И враћамо се опет на почетак ове високоумне, још мало па експертске анализе два, случајно изабрана, феномена српског друштва данас. Поновићу - где год да загребете – свуда чемер и јад. `оћете високо националне теме? Пропас`. Популациона политика? Изгибо`мо – што каже наш народ са југа, сада уредно расељен по престоници – тој акромегаличној глави на изнемоглом телашцу остареле Србадије. Остале социјалне теме и да не спомињемо. Где год да се окренеш – задах труљења и распадања, плодови културе смрти која се усрдно усваја и којом се својски ''живи'' уназад толико година. Урушава се кућа, растрошује се социјала добијена од фондова за погреб домаћина од чије имовине живимо. Распродата је дедовина и заложена унучевина. Убијамо нерођену децу боље неголи сви наши душмани у прошлости – по једну варош сваке године...

Па докле људи? Докле више? Јер има да ни нема. Јел ви јасно? Јасно ни је – каже наш ''препаметни'' народ, који све зна и од сваког боље. Који Бога псује, који ближњег мрзи и завиди му, који себе сатире. Усрдно и предано, ''културно'' и јевропски, предаје се смрти, новачећи и уводећи свакојаке стандарде и права, заборављајући на своје памћење, на своје светле примере из прошлости који исповедаше културу живота и живљаше њоме. Пут постоји. Он захтева подвиг и жртву али зато доноси избављење и препород. Тај Пут је и Истина и Живот. Потребно је само мање подсвесног самопрезира а више свесног преиспитивања. Покајани и преумљени, идентитетски неслуђени, решени да живимо културом живота – само тако са сигурношћу побеђујемо културу смрти и распадања која нас данас обавија.

Аутор је историчар и правник из Ниша, радио водитељ и колумниста