Интервју

Разум увек тражи разлоге

Aутор: Љуба Костић

Plastic Sunday, интервју

Ритмично и реско. Такав утисак је на мене оставио разговор са представником бенда Plastic Sunday, Миланом Митровићем – Митром, њиховим бубњаром и водећим вокалом. То ме заправо није много ни зачудило јер је баш таква и њихова музичка порука. Занимљив и необичан сплет, наизглед контрадикторних особина, и за једног човека и за једну групу људи – искуства и младости, бунта и смирености, осећајности и бескомпромисности. Уосталом, прочитајте и послушајте их и сами, има доста разлога за то.

Одмах међу ребра, што се каже, шта је по теби Рокенрол данас?

Хух, чекај, нисмо још наручили ни пиво. Није проблем, наравно. Мада враћам ти, ево одмах. Знаш како, ја сам од оних који воле да кажу да је Рокенрол данас дефинитивно ''свој на своме''. Више није државни пројекат. Објаснићу ти касније на шта конкретно мислим.

Постоји велики проблем а то је да су људи готово престали да прате свет и догађања око нас у неком дубљем, критичком смислу. А ако би већ волео, као што кажеш, да сада говоримо о рокенролу и његовом утицају на друштво, много је оних који су углавном окренути његовој прошлости, оним ''добрим старим'', провереним стварима, док готово да уопште не постоји више интересовање за нове бендове, њихове ствари, њихов рад. Добро је да постоје корени који нас држе, па и у рокенролу, али наравно да није добро да се не виде нове гране, ново лишће. То је све једно. Јер постоји преовладавајући став да је у рокенролу све стало. А није. Ни у свету ни код нас. Има пуно људи који су окупљени, који стварају, свирају, критикују на тај начин овај изопачени систем… али, интересовања оних које би то требало да занима, мислим на публику, као да нема. Сви су углавном затворени у неке своје мале профиле и статусе, учаурени, зомбирани… и чекају да се нешто деси. Као да неки тамо лајк може да промени наше животе.

И као што је неко добро приметио, такође говорећи о рокенролу, да је он током седамдесетих и осамдесетихпредстављао државни пројекат а да је током деведесетих остао ван контроле и преточио се у опозицију и бунт против система власти, тако се данас потпуно потврђује да је победом ''демократије'', рокенрол постао одбачен, али и да је зато сада дефинитивно ''свој на своме''. Оно што оставља горак укус јесте то што своју слободу он дугује буквално издаји оних ''наших људи'' који су постали власт а својевремено су стајали ту, поред нас, са нама, испод бине са које су нам се обраћали и ЕКВ, Партибрејкерси, Дисциплина, Оргазам… да не набрајамо сад све. Али то је добро. Сада су и слика и тон јаснији. А требало би да постану и гласнији.

Мада, треба правити разлику између оних који верују и једноставно живе тај рокенрол, који би требало да представља све оно сурово искрено и да нас тера да потражимо истину и изаберемо је у односу на све лажи које нас окружују, и оних, који само воле рокенрол али нису спремни и да живе оно што им он заправо нуди. Да не спомињем оне који се само фолирају и глуме као да нешто воле или живе, а заправо су ту само због себе и свог имиџа, тј. лажне и искривљене представе у очима других. То је та малограђанштина која је непрекидно свуда код нас присутна, па и у рокенролу. И због тога сви наши порази и пирове победе.

У српском рокенролу је итекако присутан тај кастински менталитет и систем затворених кругова где су се ''они трећи'' докопали позиција да ведре и облаче, и где у те своје кругове примају углавном себи сличне, док је за оне друге - тј. прве, готово невероватно да се сами пробију, да успеју да живе од тога што раде. Потребна је невероватна количина среће и упорности да би успео да живиш од рокенрола у Србији. Има тога наравно и другде, али је код нас прави закон џунгле. Неко је лепо рекао, вероватно свестан и сам ових правила, да нови бендови продужавају живот старим бендовима…

Ви сте управо, као такав ''нови бенд'', својевремено кроз широм отворена врата закорачили на српску рокенрол сцену, побрали одличне критике, признања, снимили први албум ''Разум тражи разлоге''као награду угледног Попбокс магазина за најбољи нови бенд у Србији 2010.године. Велики број ваших синглова се нашао у врху скоро свих топ листа у земљи (Поп Машина радија Б92, Дискомер радија Студио Б, Јелен Топ 10 листе). Освојили сте те 2010-е и друго место на 44. Гитаријади у Зајечару, били у финалу 4. Јелен Демо Феста у Бањалуци 2011. године, нешто касније свирали и као предгрупа чувеном Depeche Mode на њиховом концерту на Ушћу 2013.године. Где сте још све наступали и како стојите данас, после свега, да ли је ваш разум изгубио нешто од свог квалитета због тог силовитог и изненадног успона или и даље трагате за истим разлозима који вас покрећу?

Ми ништа од тога што стварамо, не чинимо по неком естрадном моделу, да то мора или може добро да се прода. Своје ствари смо досад објављивали искључиво на нету, ништа није било на продају. А свирамо свуда. Волимо да одемо до сваког места ма колико оно било ''битно'' или ''небитно'' за неке. Било да је то Balkan Streets фестивал у Врању или Garden Fest у Подгорици,Цицвара Фест у Неуму или Проветравањe и Психоделични вашар у Бг-у, Столп 3 у Марибору или Exit у Новом Саду… значи свуда.

А што се тиче овог другог дела питања, ми смо увек интроспективан и импресионистички бенд, ако тако могу да кажем, јер волим да размишљам у бојама, пошто је поред музике и сликарство нешто што ме испуњава и надахњује. Све што радимо, радимо првенствено због нас. Да се осећамо добро, остварено. Тако је и тај успех дошао ненадано али не и неочекивано, јер смо уложили у све доста труда и промишљања, па му и тај неки ''успех'' дође као логичан след догађања. Можда су људи препознали искреност у нама. Јер рокенрол је став. Хип-хопери су преузели бунт али рокенрол је данас дефинитивно остао препознатљив по свом ставу.

Мислим да је управо то оно што је и код вас препознатљиво. Тај чврсти, ригидан став према доминантном мејнстриму у рокенролу. Где би сте се још прецизније сместили ако користимо стандардне жанровске одреднице?

Може се слободно рећи да припадамо једном класичном гаражном звуку са примесама noise-a и нешто Psychedelic–a, мада се на новом албуму који је у припреми, помало окрећемо и неком shoegaze звуку. Иначе, не волим и дојадила су ми упоређивања. Све је музика и све је звук. И ми смо деца из рокенрол приче. Идемо широко. Без ограда. Али увек underground. Ту је права слобода. Катакомбни рокенрол.

Па каква је та катакомбна, рокенрол сцена у Србији?

Нажалост, само Београд има сцену. Остали градови имају своје бендове али једино Београд има своју сцену. Људи се тамо друже и држе заједно. Из такве атмосфере систематски израстају нови и нови бендови. Овде је све ствар случаја. Ја сам просто жељан да видим и чујем неке средњошколце како излазе на бину и како кидају. Нажалост, тога скоро и нема. Осим у Београду. Увек постоји неки, рецимо БИГЗ, који ће да окупи људе, умрежи их и онда пусти напоље. Говоримо о огромном броју бендова, више стотина њих. Ми волимо Бг сцену и тамо се осећамо као код своје куће. Мислим да је мало нас ван Бг-а који могу то искрено да кажу.

А у свету, ''на површини''?

Све је једно велико понављање. Увек кажем да све што је морало да се деси у рокенролу се десило од `67 до `71 године. Све се заиста одиграло тада. Да ли је то кроз тај блуз-рок где су Битлси и Стонси променили погледе на дотадашњу музику, поготово у другом периоду свог постојања, или преко The Doors и Silver Apples који су покренули електро бендове, или The Stooges као почетку панка,па онда MC 5 као основи гаражног рокенрола, Velvet Underground-а као почетку noise-a,поготово у Sister Ray где можеш да чујеш класичан Sonic Youth звук и то у `60-им годинама!

После тога је свуда рокенрол постао државни пројекат. Имао си неке људе који су на кључним местима цензурисали или гурали неке ствари… углавном, нестало је праве слободе а остало је све било у домену неке стратегије, неког плана. И бизниса, наравно. То је нарочито видљиво код нас. Цео Нови талас је најбољи доказ тога. Тада си имао државне издавачке куће које су их просто угуравале у студио да сниме нешто, имао си бендове који су за неколико месеци постојања пунили спортске хале! Данас имаш оне који постоје десетинама година а не могу да сакупе ни 500 људи…

Имаш толико добрих људи, добрих бендова, али за њих скоро нико није чуо. Можеш да их чујеш само на неким скрајнутим местима. Али мени је и то добро. Ја немам тај естрадни начин размишљања. Мени успех није то колико је људи само чуло за нас, већ колико њих нас заиста слуша и разуме оно што имамо да кажемо. Једино што ме брине је што су то генерације од 25 до 40 година. Млађих једноставно нема. И то ме брине и волео бих да се то промени. Без њих нема нове снаге и будућност је некако исувише шарена и као таква лажна.

Зашто је то тако?

Да не одлазимо у сфере неких крупних, закулисних, политичких планова. Имаш једноставно људе који су од рокенрола направили неки свој скупи посао или још боље, скуп хоби. Мислим да су карте за концерте недопустиво високе. Такође, инсистирање на физичким издањима је непотребно. Ево ми смо бенд који још увек нема ниједно такво издање, све је доступно на нету. Све то одбија младе који би да се отисну са рокенролом у неки јавни простор. Кад томе додаш офанзиву ријалитија и лаких нота, једне ''културе'' која потенцира лаки заборав насупрот рокенрола који захтева да увек имаш свој став, ситуација је јасна.

Људи све чешће одустају од борбе и желе макар и привид неког безбрижног живота. Младима је одавно усађен менталитет типа ''прилагоди се'' уместо ''избори се''. Сви би да изражавају своје ставове и своје емоције на Фејсбуку, да праве неке своје улепшане дигиталне дневнике уместо да нешто конретно промене у самој реалности. Све те неке онлајн петиције, активизми и сличне глупости су само ограничили људе и спутавају их. Ти више немаш ту енергију у личним односима, у граду, на улици. Искрено бих волео да цео Фејсбук пукне и да људи тако падну доле и сете се где су и ко су. Нервира ме ужасно та лаж која је основа сваке вирутелне навлаке, тог легализованог бекства од стварности. Рокенрол мора да буде Истина јер уколико није истина онда није више Рокенрол. И мора да постоји та непрестана борба.

Ко ту са вама држи те ''џепове отпора''?

Некако се увек генерацијски поклапају бендови. Не толико по годинама или годиштима људи, већ по времену неког оснивања, првих свирки или већих наступа, заједничких проблема и њихових решења са којима су се сусретали. Ми смо убачени у тај пакет бендова незахвално названим ''Нова српска сцена'' где су рецимо и Репетитор, Нежни Далибор, Жене Кесе, Stray Dog, Threesome, Плишани Малишан… Нису ту толико битне неке жанровске одреднице колико управо неки шири оквир у коме су те групе настајале и у којима стварају.

Спремате нови, трећи албум?

Тако је. За сада се зове Јутро. Сво троје смо укључени и кроз текстове и кроз музику. Албум је доста интимнији али је критика друштва и даље ту. Док је наш други албум - Комуникација, рецимо настајала на релацији ми/публика, по свиркама у најразличитијим условима, ово Јутро је доста другачије. Настајало је као нека наша интроспектива, наш лични међусобни осврт и сусрет. И мислим да носи доста неког оптимизма. Он није наравно ''заразан'' тј. нереалан, али постоји - јер једноставно мора да постоји. Када прође бес, ипак остаје нада.

Изашао је и први сингл. У питању је обрада песме Филмови, чувеног нишког darkwave/punk бенда Добри Исак из `80-их година. Не желим сада много да кажем о овоме, осим да је то један урбани реквијем једној нормалној, градској култури коју смо заборавили.

Сви велики градови су трагични код нас. Али Београд, Нови Сад, Ниш - они су најтрагичнији градови. Они су највеће жртве и највећи идентитетски губитници. Изгубљенизбог миграције становништва. И није проблем ту у речи ''нови суграђанин'' већ у бахатости. И зато рокенрол. Јер је то јасан став који нуди решење. Па макар то било и ''поштуј асфалт по коме газиш'' или ''врати се на своју земљу''. Али и њу мораш да поштујеш. Није ту ни питање борбе шта је боље ''земља или асфалт?'' - већ да ли поштујеш и једно и друго и како се опходиш према њима. То је по мени Рокенрол. Прича живота. И треба разликовати оне који га живе од оних који кажу да га слушају. Наша прича је да живимо рокенрол, тј. да будемо искрени у свему што радимо. И према себи и према другима. И бићемо испуњени сазнањем да је то неко сутра разумео. Уметност је наћи начин да се изборимо са смрћу. Са заборавом. Са непостојањем. Човек на то мора пронаћи своје праве одговоре а не само изговоре. Јер разум тражи разлоге. Крај приче.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)