Блог

Дати добар одговор

Љуба Костић, Ниш

Кад сам ја био дјечак млад, нисам ни знао да шљивке џанарике могу бити у тоновима од жуте до тамно љубичасте јер су се исте брале на зелено и тако неопране грицкале у сатима нашег зевзечења по дрвећу. Сада их током маја и јуна можете видети како презреле падају на земљу да тамо усамљене иструле. Можете видети и да их често неки нови клинци незаинтересовано газе док брсте свој џанк фуд из алу-певеце амбалаже, погледа још замућеног од скорашњих виртуелних догодовштина. За њих је то само згажена биомаса а не храна на којој би некоме ипак требало бити захвалан и према којој би се морало односити бар са притајеним саосећањем док тако обесмишљена, изгажена и неправедно одбачена, одбројава своје последње тренутке неиспуњеног постојања. И нису, наравно, они криви. А није ни школа јер је у њој касно да се о томе учи.

Шта ме је нагнало на ово размишљање/сећање? Један ''нови'' тренд  који заправо представља нормалну реакцију западномислећег човека који би да се побуни против наметнуте стерилности технократског поимања живота и живљења.  О чему се заправо ту ради? Поједини стручњаци су наиме схватили да за децу можда ипак може бити продуктиван боравак у природи и излагање њеним нестандардизованим утицајима, па се тако сада одређени педагошки значај придаје тзв. ''шумским школицама'', где малишани од најранијег узраста могу да се плански пентрају по дрвећу, систематски играју на земљи или селективно газе по потоку.

Наравно да је ово смешно и заправо непотребно као ''научна теорија''. Али смех неминовно уступа место запрепашћујућој, искуствено провереној чињеници, да ће кроз неких десетак година ово највероватније постати тренд и код нас, као плод још једног некритичког копирања сваког новог modus vivendi декадентног Запада. Конкретан пример наравно да није лош, али је лоше наше неселективно прихватање. Дакле, кључна реч је ''декадентно'' а не Запад. И још једном: проблем је у непромишљеном опонашању стања нечијег духа а не свесног избора географске стране света, како би многи иначе волели да поједноставе ствари.

Одличан пример за то је далеко-источни Јапан који по много чему у својој декаденцији често предњачи. Поготово по отуђености међу људима изазваној њиховим аутентичним технолошким фетишизмом.  Елем, тамо се већ дуже веома добро продају јастуци са савитљивом руком коју по жељи можете пребацити преко свога струка или рамена и тако се, бар неко време, осећати сигурно или вољено.

Сијасет је проблема и процеса које захуктала новодопска уравниловка више не може контролисати. Нити јој је то и циљ. А где смо ту ми? Свуда и нигде, рекао бих. И то је наш вечити проблем. Увек негде између дечије безбрижности и средовечне површности. Увек свачији и готово никад своји. Ту негде је застао и наш образовни систем. Посматрано из угла просечног потрошача, реформе које наше школство једва преживљава треба само алтруистички да табле и креде замене рачунарима. Кредибилитет учитеља, однос између њега и ученика, квалитет наученог… све то, када се промени угао гледања, не изгледа нимало сјајно. Заправо не улива ни мало поверења у срећан тј. сврсисходан исход. И што је најбаналније, реформски пут изгледа поново ''неминовно'' завија на блатњаву шумску стазу.

Да ли су нам заиста били потребни сви ти ћорсокаци и заобилазнице у том, скоро патолошком, реформском свепроцесу? У школству, здравству, култури, привреди, свему?! Зар није било довољно само пажљиво бирати оно корисно и применљиво туђе, а још брижљивије чувати оно сопствено и проверено добро? Као и на многа друга, тешка, одговор на ово питање нећемо пронаћи у образовним установама. Он је дубоко личан и искуствен. И не решава чудесно све проблеме. У сваком случају мора бити довољно гласан како би и други чули да је правилан, и што је још важније, заједнички.

Аутор је историчар и правник из Ниша, радио водитељ и колумниста

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)