Култура

Живот, упркос свему

Aутор: Сена Вукотић

Ево ти ритам, Blues rezervata

Други албум бенда Blues Rezervata је потпуно заокружени ride на искрености емоције која је преживела добар део доживљаја, често, не тако добронамерне стварности: од глобално- савремене долазеће/пролазеће апокалипсе, преко подвученог, тамо негде кроз песму, балканског питања, односа престонице насупрот свима осталима, и осталима који су пребродили историјско-савремене укрштенице које се оцртавају у појединцу, кроз њега и његове најближе. Антика је имала дефиницију за трагедију да је она наношење бола међусобно блиских особа. Држава нас у том смислу не штеди, а медији додају боје форсирајући ту исту трагедију у бол људима, ипак шире популације од породичног огња.

Преживели, бродоломци или капетани који нису напустили свој брод, данас свирају у Крушевцу као тројац три пријатеља чији међусобни доживљаји и емоција стварности која не штеди, држи жицу резервата и показује где су, али и ко су. Проблем великих и малих, како бендова, бина, па и градова и држава можда се некада неће узимати тако проваљено као данас и можда неће бити резервисано само за оне који имају највише гласова. За промену, волела бих да чујем нпр. Брејкерсе који би обрадили било коју од песама овог бенда и тиме показали потпуно равноправну вредност у, пре свега,  искрености емоције која се даје на прву, без финте.

Текстови Владице Радојевића су, можда, данас најинтелигентнији атак на префорсираност и сувишну дистанцу кад не треба, а без доречености кад треба, данашње рокенрол сцене. Мислим да је текст песме Овде у блату западног Балкана, не само најангажованији текст савремене алтернативне сцене, (као и Нафтне платформе, које се на моју велику жалост нису нашле на овом албуму) која конкретно говори о друштвено политичкој позицији, ако треба да кажемо и стратешко-војној, пошто је она поново итекако актуелна.  Песме су, да, по томе заиста свеже, што из контекста појединца који је на ивици егзистенције (песма Без динара у џепу), што кроз скицирање главног града који као неман више крије своје слабости, али се више и рекламира због поменуте му гео-стратешке конотације (песма Улазим у сиви главни град).

Има и неких интимних песама које говоре о мушко-женским односима, и намерно користим ту конструкцију, а не љубав или патња, зато што су овде емоције јасне, јаке и неминовне, али оно што оне могу да узрокују је ланчани след друштвено-морално-егзистенцијално-психолошко-нервних конотативних облика које морамо појести заједно са супом речи: љубав, патња или различитости. На свом терену у песми Пун се дешава катарзмички излив кроз речи са готово физичком снагом која не трпи претерано компликоване конструкције, али трпи слободу. Песма Раскршће је моја омиљена песма, иако неке од песама са албума знам и волим много дуже. Купила ме је својом позицијом исповести, али из перспективе онога ко ту исповест слуша. Митско место, раскршће, позива на одрубљивање главе; или личности; или њеног лицемерја. Па да видимо мало где смо. И на крају, песма се наставља, упркос, да, да, упркос свему осим ње саме. Владица Радојевић, Душан Милутиновић, Немања Видојевић. Момци, хвала вам.