Култура

Супероператер, Повеби ме, 2015.

Време је за супербенд!

Владица Радојевић, Крушевац

Moжда још увек нисте (уколико сте, када је реч о упознавању са новим – хм, новим - бендовима, просечно лењи) чули за ову петочлану скупину, али сте извесно чули за све групе у којима су Ален, Вања, Јура, Тибљаш и Лука и раније свирали (или још увек свирају). Нећу их помињати, крајње хотимично. Супероператер није дошао ниоткуда, али зашто кварити откривалачку страст која вас очекује на авантури „Повеби ме“?

Слушам овај албум као да сам се први пут срео са њиховом музиком (а нисам). Као да ниједну песму нисам чуо раније, нити видео спот. Слушам га тако изнова и изнова. Помпезни трубачи на почетку и прилично упеглана продукција додатно збуњују. Да ли овако треба да звучи пунокрвни рок албум? Свако наредно слушање бар за центиметар смањује моју почетну сумњичавост. Наравно, ово није гаражни рок, ово је рок, звучно близак мејнстриму, који, у данашње време, постоји само теоријски. Близак само на моменте, а суштински тако далеко. Перфектно, иновативно и маштовито изведене мелодије, где је сваки акорд на свом месту и у складу са ритмичком пратњом вероватно најбоље ритам секције коју ови простори имају, чине дванаест композиција које су пред вама (можете их бесплатно скинути са сајта загребачког Радија „101“) идеалном подлогом за вожњу дугим, дугим аутопутем на коме ћете преиспитивати себе, друштво и сопствени положај у том друштву. То преиспитивање неће бити мрачно и аутосадистичко, већ опуштено, зрело, са благом иронијом усмереном и према себи и према друштву чији смо део и локално, и глобално.

Изокренута наративна позиција у уводној песми „Република“ говори о апсурдима демократског друштва, уз аутоиронију, звучну пратњу и атмосферу достојну класика „Sympathy for the Devil“. Аленов глас је опуштен, богатог регистра, емотивно напет у свакој милисекунди овог радијског мегахита који се вероватно никада неће наћи на топ листама (о томе мало касније). Да су песме пажљиво слагане по реду, показује наредна „Можеш и ти викати“. Ево примера како се парола у рокенролу пуни садржајем, флуктуирајући између чекића и наковња апатије и побуне која (иронично) нема шансе да успе: актуелно до сржи. Следи „Информација“ (обавезно погледати видео, толико другачији од свега што смо досад гледали), право закуцавање ироничног ексера директно у мозак, троипоминутни поклич о силовању умова медијским манипулацијама... Далеко од потребе да се ствара концептуални албум, бенд се као нико раније бави управо отуђењем и пражњењем међуљудских односа деловањем савремених средстава комуникације, која нужно производе нове друштвене односе, у којима људи постају играчке информационих система (насловна „Повеби ме“, са дуплим в).

Жаргонски речник песама савршено је у функцији музичке пратње, доносећи многоструке другачије слике и (померена ) значења. Ипак, за топлије тонове има места („Скејтер у пјешчанику“, мид-темпа, са вансеријским солом на слајд гитари, мали одмор након три високоактанска комада, те феноменална „Вожња“, са сјајним изменама темпа). Колико „Супероператер“ надмоћно барата рифовима и ритмовима можда се најбоље види у зезаторској „Љубичасти ме“. Ретко смо имали прилику да се сретнемо са бендом који има четворицу феноменалних инструменталиста, чија се свирка ни технички ни стилски међусобно не „напада“, већ чини савршено хармоничну целину. Таласи Тибљашовог бубњарског рокенрола са џез филингом држе све време на окупу распеване Вањине бас вожње, што је претврда подлога на којој савршено испливава невероватно полетна и свежа Јурина гитаристика, која у већини момената не само да звучи неочекивано, већ је заумно невероватна у оној мери колико то бенд овакве оријентације, где нико не доминира, уопште може да издржи. У покретима леве и десне руке овог момка хемисфере мозга су помешале своје деловање додајући целокупној слици додатну дозу неагресивног, окрепљујућег лудила каква је свеколиком рокенрол пучанству одавно била потребна. Било би непоштено не поменути кристалну и „дебелу“ продукцију, у којој сваки тон има своје прецизно одабрано место, полирајући овај дијамант до последњег карата.

„Супероператер“ је, без сумње, супергрупа. То су због свога претходног стажа, екипе на окупу и сјајног издања о коме смо управо говорили. У њиховој свирци чује се фанк „Пеперса“, хендриксовска рокачина филована раном америчком психоделијом, најбоље од брит-попа у атмосферским траговима, али бенд у свему томе још више остаје свој, свирајући на начин сасвим у духу времена у коме стварају. Ипак, модерно је недовољно прецизно да искаже оно што момци праве, а праве рокенрол који је ту да се слуша још дуго, дуго. Колико далеко могу да иду? Бојим се да су многе препреке пред њима, које више говоре о природи система него о самом бенду, код кога је јасна унутрашња потреба да сваки сегмент деловања (спотови, промотивне активности, изглед, понашање на сцени – који су, узгред речено, максимално неизвештачени) буде беспрекоран. Нови рокенрол, а поготову овакав, који нужно тражи неко предзнање да би био правилно схваћен, има малобројну и прилично раштркану публику. Даље, бенд који интелигентно и истински критикује постојећи систем велики издавачи ће вероватно глатко одбијати, јер ту пролази само „музика“ погодна за звучну декорацију бескрајних ледених стаклених пејзажа великих супермаркета, аеродрома, ауто-пијаца и лучких капетанија што, нажалост, прихвата и маса из ере пијаних петака који се завршавају са ногама на столу.

Зато ће се „Супероператер“, који својим визуелним, звучним квалитетима, психологијом, па и минулим радом, заслужује да одмах свира хале, вероватно суочавати са многоструким зидовима неразумевања и одбијања. Њихова борба неће бити лака, али судећи по материјалу који су снимили, момци нису од трошног материјала, и унапред се радујемо њиховим (неизбежним, ако овако наставе) новим победама.