Култура

Jon Spencer Blues Explosion: Чудо се (поново) догодило

Владица Радојевић, Крушевац

Пролазници и путници који код београдског Дома омладине те поприлично спарне недавне вечери (3. септембра) силазе из аутобуса на линији 16 и 95 углавном немају појма о томе колико је велико оно што с нестрпљењем ишчекује група индивидуа видно рокерске оријентације, која је из минута у минут све већа. Атмосфера је опуштена, уз приметну црту (позитивног) набоја. То је набој од кога сви очекују блуз експлозију коју из Њујорка доносе Џон Спенсер, Џуда Бауер и Расел Симинс, чланови екипе која је “крива” за неке од највећих тренутака у историји популарне музике, експлозију којом ће ова екипа покушати да понови чудо које се догодило након њиховог наступа у истом простору пре десет година (с неколико десетина метара разлике), када су у два сата демонстрације буги-вуги силе успели да, као нико пре њих, споје небо и земљу звуком из два гитарска појачала и бубњева.

Док се затамњена Американа сала лагано пуни, средином бине доминира америчка застава постављена усправно, са звездицама и цртама које падају. Да, све иде дођавола, али ево прилике да се види да није све узалуд. Два редно спојена Фендер гитарска појачала десно и једна звучна кутија лево од бубњева са великом БX налепницом на бас бубњу доказ су да сам на правом месту, иако ми се још увек, на моменте, чини да сањам. На кутији је справа која од телесних вибрација прави застрашујуће звукове, из које ће геније рокенрола (блуза, соула, фанка, психобилија...) у  одабраном тренутку при крају наступа сипати јецаје духова у помахниталу масу. Све је познато, а опет, све очекујем са можда и више нестрпљења него први пут.

Концертни простор још увек није био дупке пун када је Џуда Бауер, најкул гитариста икада, испробао дебео а кристално чист тон свог телекастера. Сетивши се прљавштине гаражног пакла који је сагоревао из звучника на граници пуцања од пре десет година, припремам се за искуство које ће у свему, ипак, бити другачије. Разрезавши топао ваздух, који је еркондишн све теже успевао да држи у границама подношљивог, риф који је Џуда одсвирао приближио нас је на длаку од магије. И друга двојица провирују из бекстејџа, а комешање руље све више постаје таласање.

А онда, попут тима који прати боксерског шампиона, у истим дуксевима, црним панталона и белим ципелама, опасно надркана тројка без икакве пробе креће да детонира под светлима нејаке али ефектне расвете. Помало очекивано, у складу са актуелним албумом Freedom Tower – No wave dance party, репертоар је базиран на фанк деоницама, са великим упливом разних музичких алузија на (пре свега) њујоршку сцену, при чему је посебно упечатљива једна од песама која на тренутак чини да помислим да су на стејџу Beastie Boys  главом и брадом. Реп и фанк у најздравијем виду, без иједног “хита” који је је красио ранија остварења, као и самостално певање друге двојице у неким песмама, видно доводе бројне фанове у недоумицу, али се почетна уздржаност брзо претвара у знојави пир. Да је те вечери некоме, којим случајем, било суђено да ту умре од срчаног удара, електрошокови који су излазили из озвучења не би му то дозволили. С друге стране, звук је био такав да уопште није умарао уши, уз савршен однос свих инструмената који је успостављао мајстор за микс пултом. Оно што смо те вечери могли да чујемо пре је блуз-фанк машина за млевење меса него растрзани и на моменте раштимовани динамит који експлодира при сваком ударцу у добош. Укратко, било је то центрифугирање које ће до краја наступа водити дух на неко чистије и срећније место.

Након сат времена ритмике која је нагонила руке, ноге, кукове и главе на покрете које мозак није успевао да усмерава, краљеви блуз (фанк) распада се накратко повлаче са сцене, јер је одмах јасно да овакав позив на бис неће проћи неузвраћено. Black Mould са Meat&Bone  албума чини да дође до стопроцентног стапања између бенда и гомиле. Савршено одрађена плејлиста без икакве жеље за додворавањем публици текла је попут снажне матице која се завршава вртлогом из ког се не може испливати. Тројица у једном и једно у тројици, један по један, на крају освајачки напуштају бину, али уз нешто потпуно невиђено досад. Џон у екстази пролази кроз салу и грли се, љуби, рукује, додирује са онима који су му на путу, и излази кроз улаз у салу!  Џуда се, видно мање уздржан него на претходном концерту, крајње срдачно поздравља са фановима из првог реда, док Расел наставља своју соло тачку до тренутка када се светла полако пале. Спонтаност или савршена режија, свеједно је, за овакав шоу је вредело живети и доживети га. Рок звезде, а ништа мање људи од крви и меса. И у репризи која то није била, бенд је успео да отвори свест до простора у којима се пре није налазила. И поред замке и гарда да ће се већ виђено поновити, заправо је једино што се поновило чудо. Блуз експлоужн, блуз експлоужн, блуз експлоужн!

Десет година колико се нисмо срели са JSBX на њиховим телима се једва примећује. Што се тиче музичког материјала, реформатори рок звука из касних осамдесетих (имам у виду и претходне бендове) и раних деведесетих (а, богами, и савременог доба) још увек поседују жицу која од гомиле рециклираног материјала прави најчистије злато. Још увек знају да продрмају, пробуде, покрену дахом новине... Уз дискографију коју имају, не могу нам пружити два иста наступа, а то је пре за респект него повод за критику, јер ма какав њихов наступ био, једноставно не може а да не буде савршен. Сада су у приметној фанк фази (једној од две основне линије којима су се кретали у каријери), па су се они који преферирају рокенрол могли осетити помало ускраћеним, али овде дефинитивно нико није био на губитку. Са другачијим списком песама, желим и могао бих да их гледам сваке године по двапут, па се једино надам да до следећег наступа неће проћи цела декада, ако већ не дође до смака света. Крем српске андерграуд сцене није без разлога и изузетка био у ДОБ те вечери, јер је, зашто не признати, ту свирао најбољи рокенрол бенд на планети (зајебимо сценске ефекте и менаџмент). Бенд коме се јебало за признања, почасти, гламур, новац, славу, а који је све то стекао у најбољем виду, оном који их је сачувао исте као онда када сам, још као тинејџер, на касетофону слушао прве тактове Orange албума, једног од оних који су ме музички дефинисали за цео живот.

Рокенрол, и то у најчистијем облику који постоји, још увек има ко да слуша. Ово је био један од оних наступа који је изнова доказао да тај број уопште није мали. Те недавне септембарске ноћи у публици је било толико истински лепих девојака да је посталo сасвим јасно да су утваре из Фарме и Парова само ружан сан који сањамо у некој паралелној димензији. Сем многих драгих лица која сам срео 2005. године, било је и много оних који, вероватно, тек откривају врхунце са албума Acme, Plastic Fang i Damage. Ту је био свако ко у постмодерном распаду свега и свачега зна где се може пронаћи зрно наде, где изреглирати душу и ум да би вожња протекла без већих ломова. Поносан сам што сам још једном био у таквом друштву.