Култура

Нека забава (по)траје

Владица Радојевић, Крушевац

У данашње време, више стотина метара дуг ред за улазак на рок концерт може изгледати као привиђење. Можда, осим када свира највећи српски (и не само српски) рокенрол бенд.

Други пут гледам „Партибрејкерсе“ у Нишу. Гледао сам их много пута: у Београду, Новом Саду, Крушевцу. Док чекам, сећам се првог концерта, у тврђави, пре 19 година. Сећам се откровења рокенрола које сам тада доживео. Савршено топло пролећно вече, невероватан простор, звук какав се још дуго после није могао чути на овим просторима. Цанету и Антону тада су се придружили гитариста и басиста бенда „Глуве кучке“ и бубњар састава „Оружјем противу отмичара“ (Дарко, још увек је ту): звучали су масније него икада (што се савршено чује на „Леденом добу“, Којином ремек-делу продукције). Звучни ураган који је тада излазио из разгласа остао ми је непоновљив, иако сам се нагледао концерата за које је рећи да су само одлични у најмању руку недовољно. Снага и емоција били су тада у хармонији коју човек без огромне помоћи неке више силе не може остварити, уз публику која је тај сусрет начинила магичним као ниједан ни пре ни после. Та сила је, изгледа, све ове године уз овај бенд. Њену помоћ, очигледно, не може добити онај ко је дебело не заслужи, прође пут од неба до пакла и натраг. Цане пева управо о томе, све време, убедљиво до коштане сржи. „Брејкерси“ немају слаб албум, чак ни слабу песму. Не објављују често, али су свесни своје позиције и одговорности коју она носи. С годинама, чини се, још више. У складу са формом коју су одабрали, успевају и да се константно, иако готово неприметно, мењају. Они све време певају исту песму, која нам, опет, увек делује као (радосна) новост.

Вече 19. септембра ове године лепо је онолико колико може бити савршено финале лета. Ниш је жив као ниједан српски град, улице и кеј су кошница младих, веселих бића. На дебелом југу смо, где се мисао о светској кризи и смаку света неутралише животним ставом „удри бригу на радост“, присутним у свакој пори овог друштва. Свако лице које срећем на улазу из очију исијава тај мото, али без празнине која је у очима оних који живе у паралелном свету кога и без жеље делимо. Док улазим у концертни простор, бина изгледа огромно, али таква и треба да буде за оно што ће се на њој дешавати. Ипак, гитаре ослоњене на појачала одају утисак некакве скромности бенда који као да тек почиње са наступима по малим клубовима. Управо то је оно што волимо код њих, што се за све ове године у својој суштини нису променили ни за милиметар: јер их је немогуће купити, окаљати, јер још увек могу да певају „1000 година“ и „Хеј, ти, доле у марку“ са истим жаром и уверењем као на првим свиркама. У данашње време, када наивних више нема, они су последње светло коме се још увек безрезервно верује.

Цане и Антон су имали ту срећу да се појаве у тренутку када је рокенрол музика још увек била респектабилна (пре свега тржишна) сила, а магнетска привлачност њиховог перформанса урадила је остало. Од трећег албума, уз њих су и медији (имао сам десет година када се „Крени према мени“ емитовала најмање педесет пута заредом на државном радију, који се тада слушао и ван садашњих граница земље), али то је један од ретких случајева када то има своје оправдање. Из потпуног мрака, праћен све јачим повицима из публике, бенд креће са „Она све зна“, за мене највећом и најлепшом њиховом песмом са свих албума (уз „Да ли сам то ја“). У публици је много младих, али и оних који би Цанету могли бити бар старија браћа. Што је најважније, ту су родитељи са децом која су тек кренула (или можда чак и нису) у школу. Реакција публике није одмах екстатична, али плима позитивне енергије непрестано струји и појачава се како концерт одмиче. Група прецизно усмерава енергију, наставља са „Она каже љубав покреће“ (којом је започео концерт у тврђави о коме сам већ говорио), да би се, потом, ређали најбољи бројеви из ове беспрекорне каријере, савршено распоређени и по важности и према албумима. Разглас је савршен, не прејак ни на пола метра од бине, а опет такав да вас оно што излази из њега гура попут струје велике мутне моћне реке, којој је најбоље препустити се и срцем, и рукама, и ногама. Аплаузи су све јачи, сваки секунд свирке нагони тело да игра, да избаци из себе отрове које свакидашњица све јаче нагомилава. (Очекивани) врхунци наступа су „Рођен лош“, „Крени према мени“ и „Хоћу да знам“, али и симболична бакља црвене боје коју је, у оном савршеном тренутку који само провиђење одреди, упалио неко из првих редова.

Први пут их гледам у овој постави. Свирка је затегнута и дефинисана као никад досад. Ритам секција меље све пред собом, Робертова ритам гитара пуни и „подебљава“ комплетну звучну слику тачно онолико колико је потребно да Антонове соло бравуре секу звучну позадину терајући је да се још силовитије отвара ка спољашњости. Димензије музике и стварности претапају се једна у другу, шаљући нам увид у један бољи свет, који ће доћи само ако га пронађемо у себи. Са вазда црном поло мајицом на себи, Цане је потпуни проповедник те стварности која се крије у нама, стварајући је својим стиховима из глиба најцрње свакидашњице. Нове песме, на албуму што га већ превише дуго ишчекујемо, приметно су окренуте коренима блуза, и музички, и текстуално. Улични жаргон, као оружје вапаја који је упућен оном једином који може донети спас, опет је моћно оружје из кога се бенд, по ко зна који пут, поново рађа. Било би превише очекивати да „Брејкерси“ опет надмаше себе, иако то сви увек очекујемо од њих. По ономе што чујем, биће то сјајан албум, другачији од претходних на свој начин, што уопште није мало.

Да ли зато што је неосетно прошло најмање осам година откако сам их последњи пут гледао, или због нечега другог, овај концерт ће остати у мени као најбољи после првог (непоновљивог) нишког. Једноставно, овај град и овај бенд имају своју прејаку повезаност. Град кога обожавам, по савршено лепо и пријатно време, у друштву људи који су ми најдражи. Уз бенд који је слово А рокенрола, групу која је показала зрелост, стабилност, спој разума и срца какав никад пре није имала, не изгубивши ништа од своје старе енергије, а опет добивши нову, која јој даје додатну димензију. Друго откровење не постоји (прошла је већ читава матура отад), али мени је довољно што бих, и поред тога што су ове вечери одсвирали готово све, да их опет, у најскоријој будућности, слушам и гледам. Оваква окупљања враћају огромност наде, која показује своју лековитост као мало када пре, ваљда зато што њена инјекција никад није била потребнија. Забава је ту да потраје, баш онаква каква треба да буде: доносећи радост живота и запитаност шта да се уради да, када је тешко, не буде још теже.