Култура

Жена из сус(ј)едства

Сена Вукотић, Косјерић

Поред свих симпатија које гајим према рокенролу, морам признати да је у основи његовог доживљаја стварности, ипак, једна неумереност. У свему. Сетимо се само великих рокенрол звезда и њихових наступа који баратају реквизитима буке, сјаја, ефектних парола, јасног става „шљокица глем рока“, убитачних рифова, анархичних текстова, оштрих крајности од политичких критика друштва до самоуништавајућих разарања своје личности или њено парадоксално поништавање кроз дрогу, алкохол итд., иначе успутних амблема овог истог вољеног га рокенрола. Што се поп музике тиче, ствари су ту померене у сигурнију зону мањих осцилација, запитаности и рушилачких нагона. Поп својом неангажованошћу и уљуљкивањем може бити забава без остатка неког, интелектуалног или оштроумног преслишавања света око нас. Ако погледамо тако, лицемерје рокенрола огледа се у његовој  потпуној неостваривости, утопијској природи без компромиса, а са друге стране поп нуди један смирено лажан поглед на стварност и сакривено шуњање по рубовима заводљивих мелодија који се и текстовима често приближавају жанру мелодраме-мелахолије и љубави која је инверзна слика те исте слатко кличуће, а мелахоличне среће.

Па ипак, неке женске кант ауторе волим да видим са гитаром, и тада моја прича о подели на добру мајку и лошу маћеху рока и попа пада у воду. На црту аутентичног стваралаштва тада излазе и неумерена  Пи Џеј Харви и мелодична Ејми Мекдоналд, руку под руку. Два различита приступа музици ове две ауторке, чије је стваралаштво базично рокендрол, оријентисано је у степену агресије према стварности којом баратају у свом стваралаштву. Наиме, ноиз звук Пи Џеј Харви напада реалност и ставља себе у улогу доминантног самосвојног и самосвесног бића. Количина емоционале фронталности коју испољава је у директној вези са некаквом храброшћу бића да се оголи, каже, прикаже, наметне, испразни. Мелодичност Ејми Мекдоналд чува дистанцу посматрача и њена, условно речено, умереност могла би се схватити као достигнута виша инстанца издржавања стварности у оквирима неисклизнућа, умирење и уоквиривање истих болних тема које се трансформишу најчешће поступком иронијског уобличавања. Ове жене знају шта раде, и раде то на начине који су у потпуном складу са њиховом природом, сензибилитетом бића, зато и јесу аутентичне.

Од рокенрол музике очекујем све: од промене свести појединаца, друштва, критике, непромишљености, оправдања за своје неуспехе, непристојност, безобзирност, ћудљивост, нарцисоидност, лењост, пијанство, интелигенцију, шалу на свој рачун, црни хумор, претеривање, лаж, депресију, бруталну искреност, крајњу неискреност. Од поп музике очекујем: природност, ненаметљивост, мелодичност, фину иронију, депресију у којој још увек побеђује жеља за животом, вулгарност у наговештајима, колику толику саосећајност, са другима, не много, али колико се може, помиреност за неким пропуштеним шансама, прихватање сопствене просечности као што се прихвата нечија безначајна мана. Добар поп-рок је, дакле, обруч који упреже гласности рока у мелодију у којој љупкост не губи на својој аутентичној јачини љупкости, а да при том не вређа интелигенцију.

Говорим о Сари Ренар. Кужите?