Култура

Innuendo за Вука

Aутор: Милош Јоцић

О Сави@Дамјанову и „Итици и јерополитици@Вуку“

Сава Дамјанов и ја делимо љубав према дигресијама; према, дакле, оним успутним и паралелним токовима приче и причања. Уверени смо, или се тиме макар правдамо, да се у њима налазе истине које су ако не веће, а оно лепше и занимљивије него у главном току. Почео бих стога ову причу једном – успутницом. Пјер Бајар, шаљиви француски постмодерниста, саставио је занимљивo дело (ком волим да се враћам у овим приликама; „Никада не читам књиге о којима морам писати; то ме чини толико пристрасним“ рекао је ваљда једном приликом Оскар Вајлд) под именом Како говорити о књигама које нисмо прочитали. У том делу, које лежи негде између правог књижевног stand-upa и озбиљног проматрања феномена читања и тумачења, Бајар говори о случају такозване „интимне библиотеке“. Читајући дела, каже Бајар, ми их стављамо сопствене унутрашње полице, које прате нашу интимну каталогизацију – као прави библиотекари, на тим полицама остављамо празна места за књиге које још нисмо прочитали, али за које знамо да ће, пре или касније, у те рупе да улегну. Свако празно место на тој полици је као отисак засад непознатог прста, кога обликују све остале књиге око њега, и кога може попунити само једно дело.

Сава Дамјанов је, тако, направио шегу са нама. Он није написао књигу која се свима нама уклопила у ту имагинарну библиотеку његових текстова, већ као да је сам, почеви од свог првог романа, свесно у свима нама обликовао тај празан простор, тачно исписивајући текстове који су око њега играли, да би га, на крају, попунио Итиком и јерополитиком. Намерно кажем „на крају“! Јер, као што знамо, Сава Дамјанов је овај роман најавио као свој завршни, као последњи који ће икада написати. Та књига је уистину последњи део слагалице, последњи залогај, тројка у последњој секунди. Волео бих о томе да размишљам на тренутак, но не из мотива који се могу чинити на први поглед. Не мислим да у чину „опроштајне“ књиге има нечег патетичног, али сматрам да има много тога величанственог. Сваки писац, наравно, за живота напише своју прву и последњу књигу. То је једноставна биолошко-креативна истина. Но, демијург је онај писац који напише своје последње поглавље – знајући да му је то последње поглавље. У том тренутку, он је ослобођен нехотичности и теорије хаоса и постаје, као антипод оном Оуроборосу, змији која саму себе једе, човек који самог себе ствара. У том тренутку он је господар свога постојања.

Напустимо ли такво мистичко тумачење, имамо и оно досадније, књижевно. Ако писац напише завршно поглавље свог Текста знајући да је написао завршно поглавље, зар нам тиме он не даје поруку: да је читава његова библиотека, заправо, једна велика Прича? Да је, у случају Саве Дамјанова, та Прича почела – колико ми знамо – 1983. године када је написао Истраживање савршенства; и да се онда настављала, кроз поглавља и романе, кроз приче и есеје, све до данас; јер нема разлике између есеја и прозе, све је то Причање, само на други начин. Има стога у писању последње књиге, и то овакве књиге, нечег величанственог. То је она величанственост коју видимо, рецимо, у Шекспировој Бури. Просперову причу и волимо зато што је то најмагијскија Шекспирова књига: има страшно јаке магије, исконске и вучје, у чину када чаробњак коначно баца своју палицу у море. Стицајем околности, морских површина у близини немамо, тако да се Сава Дамјанов вероватно снашао бацањем тастатуре у Дунав.

Оно магијско што видим у овој књизи проистиче из тога да је ово, пред мојим очима,  тотални роман. Ако „романом“ Итику и јерополитику можемо тако назвати; јер Дамјанов нас је можда изненадио неким странама овог дела, али није његовом хибридношћу и неодређеношћу. Шта је ово дело: да ли је то речник? Збирка есеја? Кратких прича? Претходно објављених и необјављених? Пастиш једног хералдичког уџбеника, који је притом и збирка поезије? Да ли је то приручник за врачање? Итика јерополитика је everything: књига која је вавилонска (или беше александријска?) по текстуалном замаху, и алтернативно историјска, и шаљива, микро и макрокосмична. Оно што, међутим, посебно волим, јесте оно што је у овој књизи микрокосмично, интимно и танано. Ето, сви знамо Саву Дамјанова као панкера српске књижевности, као Sex Pistolsа културе. Овај роман је, рекао бих, приснији, али једнако луд. Не „God Save the Queen“, већ „Боемска рапсодија“. Или „Innuendo“, што се можда чини прикладнијим. А линк те тананости јесте главни лик и главни гост у роману, Вук Караџић, који се као нека узбудљива авет, као текстуални дух (ако постоје кућни духови, постоје ваљда и ови други – и књиге су нечије куће!) у Дамјановљеве књиге свих ових година улазио, излазио, па се опет у њих враћао. Све док га Дамјанов, у Итици и јерополитици, није коначно удомио. Каква је то „тајна веза“ између Вука Караџића и Саве Дамјанова? Који је узрок том ухођењу и немиру који је повезивао Вука и Саву, а који су се коначно умирили, чини се, између две тврде жуте корице Итике јерополитике, и типографских лавирината Захарија Орфелина и Христифора Жефаровића на њима насликаних?

Ову причу бих волео завршити још једном дигресијом. Још једна ствар у којој Сава Дамјанов и ја уживамо јесу разговори о модерној (злобници би рекли „популарној“) науци; превасходно космологији. Не замарамо се притом техничком страном ствари, једначинама и образложењима, јер њих ионако не разумемо. Више се, можда попут старих продаваца змијског уља, бавимо духовним и магијским. Уосталом, погледајте: колико је мистична Ајнштајнова Теорија релативности, која каже да не постоји свесталан збир правила и односа, већ да се свако, сопственим очима и ушима, другачије односи према времену, простору, гравитацији и свету? Или Хајзенбергова Теорија неодређености која, упркос ономе што су нам Кант и његови просветитељски компањони причали, јасно доказује да људско сазнање (а са њим можда и разум) има јасне границе које је поставила Природа сама? Дакле: у вестима се недавно (пре два дана, три месеца, седам година: Ајнштајн је већ расправио све о релативности времена) јавило да је доказано постојање паралелних светова, односно паралелних постојања – односно, да поред нашег постојања постоји и небројено много других, истих а опет и сасвим различитих. Чиме се математички доказало, ето, оно о чему је Борхес одувек писао. Као на пример прича о Дон Кихоту који лежи у затвору и сања Сервантеса.

Волим тако да замишљам да у неком од тих паралелних светова, у једном паралелном Новом Саду, паралелном стану, једног паралеленог четвртка, нека необична верзија вас самих (можда сте ниски; можда супротног пола; можда оба, што за неке може представљати занимљиву варијацију) чита о овај текст о чувеном постмодерном аутору који је управо објавио свој последњи роман. Име тог постмодерног аутора је Вук Караџић, а његова књига је посвећена једном страшном ратнику за српску културу, кога су непријатељи називали култур-терористом, кабадахијом и јеретиком; име тог кабадахије и јеретика је Сава Дамјанов.