Култура

Храбри војниче, ништа си друго до храна за топ!!!

Aутор: Иван Базрђан

Јан Деманж, ,,’71”

За разлику од Американаца који непрестано својом кинематографијом и медијима спинују јавност и оправдавају своје ,,милосрдне“ агресорске излете у друге земље (најсвежији пример америчког прекрајања историје је филм ,,Амерички снајпер“ Клинта Иствуда, а да не спомињемо хрпом Оскара награђене филмове: ,,Zero dark thirty“ и ,,Катанац за бол“), британски редитељ Јан Деманж својим дугометражним првенцем ,,’71’’ труди се да објективно и непристрасно сагледа и прикаже вишедеценијски грађански сукоб у Северној Ирској. Рат је вођен између републиканаца (католика) и лојалиста (протестаната) уз непрестану војну умешаност Велике Британије. Најжешће и најкрвавије борбе су биле вођене крајем шездесетих и почетком седамдесетих година и познате су под називом the Troubles, тако да није случајно што је Деманж одабрао баш 1971. годину за упориште свог филма.

У америчким новоратним филмовима навикли смо на устаљен поступак хероизације америчких војника, који наводно не иду да ратују по белом свету само зарад добра и интереса Сједињених Америчких Држава, већ се боре за слободу и демократију читаве планете Земље (обратити посебну пажњу на прошлонедељни текст Марка Танасковића ,,Смртоносни метак демократије“). Постављајући себе у позицију глобалног полицајца Америка омогућава себи патронажу над већином неразвијених и неискоришћених светских земаља, које, зачаране пропагандно-маскирним памфлетом ,,извођења на прави пут“ (толико позната одвратна реченица), не виде да се у ствари немилосрдно експлоатишу и уништавају (погледати провокативне политичке трилере Косте Гавраса: ,,Нестали“, ,,Опсадно стање“, ,,З“). Супротно поступку идеализације и хероизације позиције војника Јан Деманж свој филм приповеда из перспективе једног младог британског војника, који ће врло брзо по искрцавању на тло Северне Ирске доживети ватрено крштење. Насупрот војнику хероју, који треба да служи као мамац за хиљаде других потенцијалних војника који ће бити врбовани и залуђени, Гери Хук  је у филму ,,’71“ приказан, попут Петра Рајића у Црњансковом ,,Дневнику о Чарнојевићу“, као најобичније топовско месо.Тиме се Јан Деманж надовезује на давно изграђен став ,,изгубљене генерације“ која је имала част да у Првом светском рату прва искуси чари модерног ратовања (погледати ,,Стазе славе“ Стенлија Кјубрика).

Гери Хук, кога глуми млада британска звезда у успону Џек О’Конел, надао се да ће након војне обуке добити премештај у Западну Немачку где би му задатак био да одржава status quo између сила Запада и Истока. Уместо тога, он напрасно бива прекомандован у Северну Ирску, која је седамдесетих, уз Вијетнам, сигурно била једна од ,,најврелијих“ тачака на Земљи. Његов вод предвођен добродушним, али и веома наивним поручником Армитаџом, врло брзо ће упасти у конфликт са бесним становништвом републиканског дела Белфаста, које помаже парамилитарну организацију ИРА, али и којем је досадило да свакодневно буде малтретирано и претресано од стране бруталне северноирске полиције (RUC) и британских војника. Сетимо се само филма Џима Шеридана ,,У име оца“, заснованог на истинитој причи, који упечатљиво илуструје репресивну политику Велике Британије која је дозвољавала да се потенцијални терористи држе седам дана у притвору док се од њих не добије признање милом, или силом. 

Армитаџов неискуни вод, састављен од младића тек пристиглих са обуке, доживљава потпуни фијаско на ватреним и непријатељским улицама Белфаста и безглаво бежи потпуно заборављајући на Герија остављајући га да се сам сналази на непознатој непријатељској територији. Прогоњен од младића који су ватрене присталице ИРЕ Гери ће убрзо увидети да помоћ може добити само од оних људи који у њему не виде британског војника, него младог човека коме живот сваког тренутка може да се угаси. То најбоље показују сцене када и британска тајна служба (Military Reaction Force), познатија и као ,,легални одред смрти“,жели да га убије, јер је видео како Британци помажу лојалистима, оружајући их и изазивајући још ватреније и смртоносније сукобе. Гери на крају схвата да је он само потрошна роба, само име и број који некоме служи као продужена рука у остваривању својих намера. У реченици доктора, који несебично и по цену свог живота ипак одлучује да лечи Герија, а која гласи: ,,It’s just rich cunts telling dumb cunts to kill poor cunts“ препознајемо лајтмотив овог филма. Поред приказивања сурове војничке реалности и оштре критике упућене војсци као институцији, Деманжов филм износи хуманистичку идеју да ,,прави и добри“ људи још постоје, јер да није тако Гери би врло брзо завршио три метра испод земље.

Филм ,,’71“ визуелно упечатљиво и незаборавно приказује мрачан и ратом располућен Белфаст, а све то бива појачано композицијом Дејвида Холмса, која се одлично уклапа у филм. Овим филмом Деманж наставља богату традицију добрих острвских филмова који су се бавили истом, или сличном тематиком (,,Глад“ Стив МекКвин, ,,У име оца“ Џим Шеридан, ,,Крвава недеља“ Пол Гринграс, ,,Ветар који њише јечам“ Кенет Лоуч...), па стога треба очекивати да ће и ово остварење убрзо стећи култни статус. Филм ће бити приказан на ФЕСТ-у у оквиру главног такмичарског програма, па је то добра прилика за све оне који желе да погледају овај филм на великом платну.