Култура

Смртоносни метак демократије

Aутор: Марко Танасковић

Клинт Иствуд, Амерички снајпер

У  време када је Амерички снајпер почео да се приказује у светским биоскопима, имао сам ту несрећу да због одређених здравствених проблема хитно будем примљен у болницу. То болничко лечење одужило се на чак 18 дана, а у том мучном и тешком периоду борбе за оздрљвљење променио сам неколико цимера у соби. Са једним од њих, пензионисаним полицијским мајором са тромбозом вена, врло брзо сам пронашао заједнички језик. Како су болнички дани по правилу дуги, празни и монотони, настојали смо да причом испунимо и прекратимо време. Испоставило се да је Мајор такође био по вокацији снајпериста и да је као припадник једне елитне полицијске јединице учествовао у специјалним операцијама током ратова 90-их. Обавестио сам га да су снајперисти изузетно актуелна тема ових дана и поменуо му контроверзе око најновијег филма Клинта Иствуда, а он ми је одржао кратко и врло информативно предавање о улози снајперисте у савременим војним операцијама, са бројним освртима на лична искуства током југословенских ратова, о чему наравно не желим и не смем да пишем.

Прво што ми је рекао јесте да постоји прећутна сагласност у војничким круговима да се на снајперисте de factoне примењују одредбе Женевске конвенције о узимању заробљеника, иако их формално покрива. Дакле, сваки ухваћени непријатељски снајпериста биће на лицу места ликвидиран, а вероватно и пре тога најсуровије мучен. Због тога је у време док је деловао обавезно увек са собом носио кашикару којом би се разнео ако би дошао у ситуацију да падне у руке непријатељу. Разлог за такав став јесте страх и мржња које обични војници осећају према непријатељским снајперима, који их „скидају“ издалека и са скривених положаја, али и процена да међу снајперистима нема невиних. Наиме, док је сасвим могуће, па чак и вероватно да обичан војник прође кроз читав рат без да усмрти некога, (јер се, по неким проценама, на сваки смртоносан метак испали око 60 000 комада муниције у празно), код снајпериста за такве претпоставке нема места. Сваки снајпериста је убица и ту, углавном, нема изузетака. Крис Кајл, главни јунак Америчког снајперисте, има више од 160 потврђених „погодака“, што је цифра која посрамљује већину чувених серијских убица, а пожелео сам да знам како стоји ситуација код  мог болничког цимера?

Па нисам баш бројао, одговорио ми је, али сам сигурно у троцифреним бројкама. Да ли због гриже савести има проблема да ноћу заспи? Не, каже да спава као бебица ( у шта сам се лично уверио), а кључ је, како он тврди, да не размишљаш о људима које си „уклонио“. већ искључиво о саборцима и народу које си својим погоцима спасао. Уосталом, рекао ми је, ти амерички снајперисти су прецењени, свако ко је из „струке“ зна да су најбољи и најпрецизнији снајперисти на свету руски и израелски, а ни наши не заостају као стрелци, једина је разлика што немамо тако модерну балистику и што америчка влада штити своје војнике и прави од њих хероје и милионере, док он, који је толико пута носио главу у торби и преузимао најтеже задатке, са својом пензијом не може себи да приушти страни лек за разређивање крви од 9 000 дин, а такође увек постоји могућност да га власти изруче Хагу или, још горе, некој непријатељској држави из региона.

Да живимо у свету глобализоване неправде и двоструких аршина, то није никаква новост, као што је и добро позната чињеница да су Американци вероватно највећи мајстори пропаганде од кад је света и века, који су од свог начина живота и концепта уређења планете, уз помоћ филмова, музике, часописа и телевизије, направили легитимно оружије у постизању и одржавању глобалне хегемоније-фамозни тзв. soft powerилити меку моћ. Огромна финансијска средства и напори неких од најкреативнијих људи из различитих сфера популарне културе улагани су деценијама како би америчко виђење и тумачење света било и остало доминантно и једино прихватљиво. Ипак, након гледања Америчког снајпера, тешко је отети се утиску да су, опијени од сопствене моћи и претходних успеха, ови креатори мишљења и глобални спин доктори потпуно погубили критеријуме и компас у погледу тога шта је могуће „продати“ остатку света, јер је овај филм подједнако рађен као средство за унутрашњу али и спољашњу пропагандну употребу.

Амерички снајпер је екранизација истоимене аутобиографске исповести Криса Кајла, припадника Морнаричких фока и званично најсмртоноснијег снајперисте у историји америчке војске. Кајл, који је одрастао као побожни дечак из Тексаса са тешком каубојском фиксацијом, одрадио је укупно четири туре дужности у Ираку током којих је са кровова зграда по Фалуџи, Рамадију и  Багдаду немилосрдно убијао све што је арапског изгледа и сумњиво, што му је донело бројна војна одликовања и  статус „Легенде“ у очима осталих војника. И филм и књига почињу његовим првим „поготком“, односно ситуацијом ватреног крштења у којој наш јунак, тада још увек сасвим зелен, бива принуђен да убије жену и дете, потенцијалне самоубице бомбаше. Ево како Кајл о томе пише у својој аутобиографији: „Моји меци су спасили неколико Американаца, чији су животи очигледно били далеко вреднији од изопачене душе те жене. Могу да станем пред Бога мирне савести јер сам само радио свој посао. Али заиста дубински и истински мрзим зло које та жена поседује у себи. Мрзим га до данашњег дана. То је дивљачко, одвратно зло. Против тога смо се борили у Ираку. Због тога су многи војници, укључујући ту и мене, називали наше непријатеље „дивљацима“. Заиста не постоји друга реч да се опише оно против чега смо се тамо борили.“ Слични расистички и шовинистички описи и коментари провлаче се и у наставку, што нимало не делује херојски, ређају се сцене у којима су дехуманизовани прикази ирачких војника (заправо бораца против окупације) које Кајл са уживањем тамани као бубашвабе, уводи се и лик ривалског ирачког супер-снајперисте како би се направила макар привидна равнотежа у моћи (а ла Непријатељ пред вратима),  а сам филм мало-помало срозава се на ниво империјалистичког памфлета и јефтине патриотске акционе удице која треба да послужи за потенцијалну регрутацију сличних крвожедних и напаљених малоумника попут Кајла.

Занимљиво је да се питање контекста филмске радње ниједног тренутка не поставља, баш као ни друга горућа питања која лебде над подразумевајућим наративом: Шта ти амерички војници уопште раде ту? Како то „бране своју земљу“ на десетине хиљада километара удаљени од градова у којима су рођени? Какви су коначни резултати операције „Ирачка слобода“-односно да ли су Кајл и његови добро ухрањени и до зуба наоружани другари донели демократију и просперитет потлаченом ирачком народу или су претворили Ирак у хаотичну кланицу у којој свакодневно гину бројни недужни људи и у којој вршљају исламски терористи.

Легендарни Клинт Иствуд, који има 85 година и који је последњи добар филм снимио пре отприлике десет година (Писма са Иво Џиме), не успева или не жели да понуди било какав наговештај сумње, односно ауторске дистанце и политичке релативизације у односу на сиров и једностран изворни материјал који је сав обмотан у америчку заставу, док свеже набилдовани глумац Бредли Купер, који је необјашњиво постао холивудска звезда у претходних неколико година, својим недостатком харизме и тупим погледом савршено пристаје улози подједнако тупог и простодушног убице у америчкој униформи, што ће му вероватно донети и Оскара како би се читав пропагандни ефекат заокружио.  Уопште, док гледате филм, све време вас прати непријатан осећај да гледате управо онакав филм какав би, рецимо, о херојској опсади Стаљинграда снимали Гебелсови УФА студији да је Трећи рајх победио у Другом светском рату. Познато је да је УФА филмска продукција била обустављена након тријумфалног уласка Црвене армије, а шта ће бити са оваквим Холивудом, остаје тек да се види.