Култура

Из двојке у прекид

Aутор: Срђан Видрић

Зоран Ћирић, Зауставно време

Прича о томе да је фудбал најважнија споредна ствар на свету црпи свој легитимитет из најразличитијих сфера друштва. О овом спорту и свему оном што се дешава око њега причају (и пишу) многи – од директних учесника, преко верних (да не кажем ватрених) навијача, па све до „обичних“ посматрача. У том погледу интересантан је податак да се у последњих десетак година појавио велики број књига, како у свету тако и код нас, које, на овај или онај начин, тематизују управо фудбал. Поред биографија и аутобиографија фудбалских играча и тренера, у књижарама се могу пронаћи и белетристичка и есејистичка дела, чија садржина, у већој или мањој мери, дотиче најплаћенији европски спорт. Једна од таквих књига је и нови роман ниш(вилс)ког писца Зорана Ћирића (Зауставно време) која се ове године појавила пред српским читаоцима заједно са његовом збирком прича Приче са зидова.

Радња овог романа смештена је унутар зидова фикционалног стадиона „Мара-Кан Мала“ такође фикционалног фудбалског клуба „Јединство“ из чувеног Ћирићевог града Нишвила. Осим што је омеђена просторно, радња је омеђена и временски и траје, погађате – једну фудбалску утакмицу, са повременим реминисценцијама на догађаје из прошлости. Подељена на три дела – „Прво полувреме, први крај“, „Заслужени одмор, одложени крај“ и „Друго полувреме, други крај“ – ова књига прати важан првенствени меч између „Јединства“ и „Жуте Петолетке“. Исприповедана из уста ироничног и саркастичног приповедача, ова романескна прича покушава да прикаже лице и наличје српског фудбала, као и друштва у целини. Алекса Тирнанић, тренер нишвилског прволигаша и жива карикатура Алекса Фергусона, осећа „императив победе“, како се то каже у фудбалском жаргону, и зато тешко пристаје на различите малверзације које му се намећу са свих страна. Као човек који је прошао „Трапатонијеву прашинарску школу“ (51. стр) и стекао извесно инострано искуство, овај човек не подноси нестручно мешање са стране, па макар то било и од стране његовог помоћника Тркија или председника клуба Маркана. Како време буде одмицало, догађаји на терену и, нарочито, ван њега попримиће неслућене и, рекао бих, надреалне размере, а протагонисти ће се показати у свом правом светлу. Циркуски и карневалски догађаји који ће испунити простор „Мара-Кан Мале“ сведочиће о разузданости и похотљивости њихових актера. Ликови, обележени гогољевским надимцима – Трки, Командант Маркан, Карирани Миле, Дуле Дупенце – понеће карактеристике најгорег људског талога, а прича ће преузети облик нескривене критике друштва спектакла.

Међутим, иако је аутор желео да укаже на аномалије српског друштва, у којем је све могуће и унутар којег је фудбал само једна у низу трулих карика, мора се признати да поједине сцене, као и поједини дијалози, делују неуверљиво и натегнуто. Данило Киш је у Часу анатомије на једном месту одлично приметио да „писац може измислити све што се може измислити у оквирима могућног, вероватног – и, дакако, уверљивог (подвукао С. В.) – у томе и јесте сва мудрост уметности измишљања...“. Сцена у којој два тренера иза аут-линије у чарапама играју фудбал на мале голове, док је утакмица у току, тешко би се могла замислити чак и у нижим српским лигама. Исто тако, на страницама 148 и 149 описан је догађај у којем један навијач прилази Алекси и тражи му аутограм, а овај му се, не знајући шта ради, три пута потписује на документацији потребној за добијање кредита и тако, ни крив ни дужан, постаје жирант непознатом човеку. Ако је циљ неког дела да пародира и исмева стварност, онда би та пародија требало да буде много вештије и доследније спроведена, него што је то учињено у Зауставном времену. Овако, осећа се несклад између прва два дела, која доносе урнебесну атмосферу, с једне стране, и трећег дела романа, који, рекло би се, уозбиљује причу, с друге стране. Чини се да би ефекат био бољи да је Ћирић посегнуо за домановићевском сатиром и на тај начин фудбал и друштво изврнуо руглу.

Зауставно време није роман који доноси свежине на плану форме, стила или књижевних поступака, нити је аутору то и била намера. Определивши се за класичну нарацију, Ћирић је написао роман који има за циљ да разгали и разбуди српског читаоца и подсети га да духови деведесетих још увек нису упокојени. Отуда Алексина узречица „Све је у глави“ може имати различитих конотација.

Зоран Ћирић, Зауставно време, Агора-Зрењанин (2014)