Култура

Метаморфозе Ника Кејва

Aутор: Иван Базрђан

20 000 дана на Земљи, Ијан Форсајт-Џејн Полард

I’m transforming

I’m vibrating

I’m glowing

I’m flying

Look at me now.

Jubilee Street

Ако сте мислили да је ,,20 000 дана на Земљи“ још један класичан документарац у којем ћете хронолошки и компаративно пратити етапе Ник Кејвовог приватног живота и музичког стваралаштва, грдно сте се преварили. Ијан Форсајт и Џејн Полард, редитељи овог некласичног документарца, одлучили су да својим филмом ,,20 000 дана на Земљи“ разбију устаљене и строге жанровске границе документарног филма. Сложићете се да је, вечито неконвенционални и контроверзни, Ник Кејв прави човек за вас уколико желите да померате границе и изађете из устаљених калупа и канона. Еклектицизам његовог музичког стваралаштва аналоган је жанровској неодређености филма ,,20 000 дана на Земљи“. Као и Ник Кејвова музика која почива на шароликим основама готике, џеза, блуза, панка, тако се и филм ,,20 000 дана на Земљи“ заснива на комбинацији документарног филма са фикцијом и драмом.

,,20 000 дана на Земљи“ прати двадесетхиљадити дан живота поменутог музичког ствараоца, а изрежиран је и фиктивно осмишљен тако да на најбољи начин представља његове карактерне особености и егзистенцијалну свест. Овако осмишљен документарни филм омогућује да, уместо пуког и досадног линеарног набрајања албума, свирки, достигнућа, добијемо увид у неке битније ствари, које би остале испод површине у устаљеној документарној форми. Филм ,,20 000 дана на Земљи“ обилује аутореференцијалним и аутопоетичким Kејвовим мислима, па смо тако, на крају, добили један филм, који слободно можемо окарактерисати као филм тока свести, у којем Ник Кејв тумачи главну улогу.

Редитеље Ијана Форсајта и Џејн Полард неће занимати шкакљиви и таблоидни делови Кејвовог живота, већ централни део филма можемо посматрати и као филм есеј у ком Ник Кејв излаже своју музичку аутопоетику. Попут Томас Мановог Адријана Леверкина, главног јунака романа ,,Доктор Фаустус“, и овај уметник компоновање своје музике и писање текста заснива на контрапункту. Сударање два или више неспојивих појмова у још непредвидивијим ситуацијама, по Кејву, довешће до настајања композиције. Готова композиција треба да пређе пут од основне идеје до завршне форме кроз дисторзивни контрапунктни тунел, услед чијег ће се дејства, она појавити на другој страни, у својој завршној форми, преображена и трансформисана. Метаморфоза и трансформација су појмови који свакако фасцинирају Кејва и на којима редитељи филма ,,20 000 дана на Земљи“ највише инсистирају.

Не треба да нас чуди што се Ник Кејв одлучио за писање и компоновање, јер ретко где је могућ тако широк дијапазон метаморфичности као у овим уметничким дисциплинама. Из филма сазнајемо да писање омогућава Кејву да се обоготвори, да се преобрази у демијурга од кога све зависи. Он својим расположењем и стањем свести у току писања заузима улогу врховног творца и креира, како он каже, један апсурдан, луд, насилан свет, у коме, за разлику од стварног живота, у коме, по Кејву, Бог не постоји, Бог заиста постоји. Такође, филм врло лепо истиче дистинкцију између позиције коју Ник Кејв, као музичар, заузима пре наступа и у току наступа. Пре наступа, у бекстејџу, срећемо бојажљивог и нервозног Ник Кејва, док се на бини, што можемо видети из кратких и ретких, али врхунски одабраних снимака наступа, трансформише у особу из које се излива поток непресушне енергије. Редитељи, такође, лепо приказују често преплитање реалног и фантастичног, јер Кејву улажење и кретање кроз реалан свет служи само као експеримент током којег он прикупља и упија ствари и појмове, који ће се кроз његове песме преобразити и добити потпуно нов облик. ,,20 000 дана на Земљи“ показује и да код једног демонски пасионираног музичара и песника ниједан тренутак у животу није сакралан и недодирљив, већ је све подложно метаморфози. Породични живот, љубави, пријатељства, успомене - све на крају бива трансформисано и, како Ник Кејв каже, канибализовано и испљунуто на другу страну другачије него што заправо јесте. Сви духови прошлости се боре за простор и место, јер је песма, по Кејву, херојска и бесмртна, а самим уласком у песму и реминсценције прошлости ће постати вечне.

Поред рефлексивних и аутопоетских делова, који заузимају централно место у филму, током гледања ,,20 000 дана на Земљи“ нећете бити ускраћени ни за неке занимљивости из Никовог детињства, младости проведене у Западном Берлину, музичких почетака са The Birthday Party, симболичну везу између религије и хероине, пар незаборавних доживљаја са заједничких наступа са другим музичким звездама, као нпр. са Нином Симон. У (имагинативном) дијалогу са Кајли Миног сазнаћете да је Кејвова каријера након дуета са поп дивом и огромног комерцијалног успеха сингла Where the wild roses grow кренула узлазном путањом. Видећете суморну, али примамљиву и стваралачки покретачку климу и атмосферу Брајтона у ком Ник живи. Осетићете разлику између породичног Ник Кејва и Ник Кејва музичара и песника. Кејвов двоструки идентитет је још један пример непрестане трансформације. Породични и љубави пун Ник Кејв се врло лако преображава у радохоличара - особу којој је сваки тренутак драгоцен за писање и стварање.

На крају треба рећи да ,,20 000 дана на Земљи“ није филм који је само намењен Кејвовим обожаваоцима. Његова комплексност и сложеност композиције условиле су да се филмска радња овог остварења прелива из једног жанра у други што га чини изузетно примамљивим за гледање и тумачење. На крају крајева, док будете гледали овај филм, будите сигурни да ћете, ако ништа друго, слушати јако квалитетну музику.