Култура

Залив који тражи своје пристаниште

Aутор: Виктор Шкорић

Владан Матијевић, Пристаништа

У једној својој краткој песми Бранко Миљковић каже: „Песма и наслов воде љубав/ Неко време, а затим/ Презиру једно друго и свако пева за себе“. Ако кренемо од те луцидне, али свакако логичне претпоставке, пред нама се отвара питање значења наслова најновије збирке прича Владана Матијевића. О каквом пристаништу се ради? За самог аутора оно је пристаниште сопствених прича које су настајале у једном дужем низу година и које су дочекале милост уобличења у правом тренутку, када је залив постао узбуркан, а таласи немирни. Када читалац приступи књизи и сам мора да пристане на тај вратоломан и буран пут кроз залив до пристаништа. Уосталом, прва реченица књиге дантеовско је упозорење за свакога: Немој да идеш у тај град, молим те. Причаће ти луде приче, бићеш очарана.

Град-пристаниште ће за Владана Матијевића од метонимије за државу да прерасте у метафору о једном простору, простору који кроз мрак стварности препознајемо као Србију у кључним догађајима с краја XX и почетка XXI века. Тај хронотоп јасније ће бити сагледан у друга два циклуса, у којима ће поетску прозу првог циклуса заменити и разрадити петнаестак независних прича. Везујући те приче истим простором, испреда се повест једног „општег свевремена“ у којем ће велики политички и културни догађаји бити сцена на којима ће се одвијати драма малих људи, неспособних да активно учествују или макар одолевају дешавањима око себе. Страшни изум XX века, мали човек, маргиналац, човек са периферије, исповедаће своју причу о животу који води умирању и нестанку, али који успева да нађе нове начине да пулсира. Заиста, када се наведу главни јунаци ових прича, видимо да се ради о једном суморном шаренишу људи различитих звања, амбиција, порекла и односа према животу; то је оно што постаје песма једног простора, што повезује криминалце, шверцере, ислужене професоре, пензионисане фудбалере, неафирмисане уметнике... Сума ових живота јесте поетика те земље. Све то ствара једну полифоничну представу о земљи распарчаног поретка и земљи апсурда; као и међуљудских, породичних, социјалних, економских и политичких односа у тој земљи. Будући да је стварност за ове јунаке мањкава, потреба да се она надомести доводи до гротескног изобличавања приче; у њој самој садржана је аутоиронија и значајна доза црног хумора. Управо црни хумор један је од начина опстајања живота: извори страха и несреће банализују се и претварају у подсмех самом себи. Непостојање Апослута, или немогућност његовог проналаска укида било какву трагедију ових јунака. У причи „Други језик“ главна јунакиња учи енглески да би се придружила бившем мужу у Канади, иако његов позив никада неће стићи. Зато она намерава да купи „машину за сањање“ како би барем путем снова могла да буде с њим. Међутим, све се завршава у виду претпоставке, могућности, али не разрешења deus ex machina.

Када се, пак, не ради о црном хумору и иронији, прича поприма елементе фантастике као још једног вида пулсације живота. У причи „Гласник“ један типичан човек ових простора, који је у животу често мењао послове, у неколико наврата сусреће се са мистичном и опскурном уметницом Владицом Оцокољић. Њене видео-инсталације оставиће утисак на јунака; тек ће касније он схватити да је његов убрзано остарели живот био данак који је исплаћивао доријановску вечну младоликост уметнице. У другом случају сусретом са покојним родитељима неостварена уметница ће свести рачуне свог живота и окајати неуспели брак и живот сина криминалца. Шта заправо представља књига „Пристаништа“? Видели смо шта нам „наслов“, а шта „песма“ казује, сада је ред да их објединимо. По нама, она је збир судбина безименог мноштва. Споља без икакве изузетности, животи њених јунака примери су ситних херојстава и пораза. Прича која чини парадигму збирке је „Српска прича“, са јунаком Милошем Милишићем, који је породична реинкарнација и повесничар српског друштва, модел по ком се човек земље Србије преображавао кроз историју, идеологију и власт. У његовим судбинама представљен је терет бирократије, идеолошких размирица, политичког реваншизма, непотизма и богаташког опортунизма који је на својим плећима носио мали човек XX века.

Када се упознају све хриди, сви вирови и сва места на којима се може насукати, залив постаје безбеднији, пловнији. Књига Владана Матијевића пристаниште је на обали тог залива из кога ће у будућности многи бродови испловљавати.

Владан Матијевић, Пристаништа. Агора-Нови Сад, 2014.