Култура

Сећамо се, иако се то не сме

Aутор: Андреа Беата Бицок

Весна Капор, По сећању се хода као по месечини

Модел постојања данашњег човека свео се на тренутак који се настоји учинити што лагоднијим и забавнијим, а положај у њему што комфорнијим. У бујицама информација које до нас допиру преко медија и социјалних мрежа немогуће је остварити памћење, јер се све смењује вртоглавом брзином. Монтирани кадрови вештачких „рајева“ и сваковрсног благостања нагоне нас да се окренемо искључиво будућности и задовољимо хедонистичке потребе њиховим досезањем. С обзиром да данас све постаје јавно и да све постоји као информација, самим тим подложна туђој контроли или цензури, време је да се запитамо: зашто пристајемо да престанемо да се сећамо прошлости, те тако сачувамо још оно једино неотуђиво у човеку и одбранимо сопствену индивидуалност? Какав је положај оних који постоје кроз сећања и којима је сутрашњица одређена искуством прошлог?

Један од одговора на питања даје нам збирка прича Весне Капор, По сећању се хода као по месечини. Ишчитавајући ову прозу, стичемо утисак да се налазимо пред великим екраном на ком се смењују судбине различитих јунака коју се крећу по простору од република бивше Југославије до европских метропола у различитом времену – од почетка деведесетих година прошлoг века до данас. За све њих карактеристично је да негују својеврсну „културу“ сећања, односно, да се одређују према проживљеном искуству рата који води распаду Југославије, a затим и бомбардовања Србије 1999. године. Док теку приче јунака страдалих, осакаћених, или оних који су остали без завичаја, увиђамо да за њих у свету више нема места, да за њих нико не жели да зна, а поврх свега, онај ко не дели исто искуство с њима, не може ни да их разуме. Њихове судбине и сећања сви настоје да забораве као бескорисне или од њих окрећу главу, јер својим трагизмом нарушавају стабилне тежње ка благостању, па био он и пуки привид.

Насловом збирке ауторка нас упућује на другу књигу „Сеоба“ Црњанског у којој се сусрећемо са тематиком рата за туђе интересе и губитком завичаја. Везе са Црњансковим опусом су вишеслојне и присутне готово у свакој причи. Једна од њих, „Сенке“, посвећена је директно Црњанском и суочава нас са основим покретачем приповедања – мотивом да сенке историје узимају данак и у новом веку, иако су ратови остали у прошлости. Тиме се појачава основна мисаона потка дела – да се треба бранити од наметања заборава и окретањем прошлости чувати свој идентитет у свеопштој безличности, поучени искуством историје и традиције која нас чини оним што јесмо. Важно је истаћи да у времену о ком Црњански приповеда завичај има сакрално значење. Међутим, јунаци ауторке Капор суочавају се са додатним отежавајућим околностима при губитку завичаја. Сама реч завичај изгубила је изворно значење, а они који га славе, који му теже или га се сећају, самим тим постају анахрони и несхватљиви у очима остатка света, у коме је беспотребно све оно што не забавља или не доноси осећај задовољства.

Писати о рату није новина за књижевност, али у овом случају јесте непорецива нужност јер указује на потребу да се осврнемо иза себе и сагледамо живот и наше постојање у континуитету, како бисмо, у оквирима искуства историје и традиције, нашли најбољи начин да избегнемо судбину која нам се, како књижевност сведочи, још увек понавља. Упозорења које је изрекао Црњански не смемо занемарити, јер судбина малог народа увек је доведена у питање. Већ и само сећање на рат, који нас чини оним што сада јесмо, па и приповедање о њему, иако се то, можда, не сме, први су знак борбе и сигуран залог трајања, jер, како каже ауторка, живот је могуће „задржати у књизи“, чак и када је поникао из света који више не постоји.

Весна Капор, По сећању се хода као по месечини, Агора(2014)