Култура

Класна борба у постапокалиптичном возу будућности

Aутор: Марко Танасковић

Бонг Јун-Хо, Ледоломац

Незавидна ситуација у којој се човечанство нашло на почетку трећег миленијума, као и све дубља ерозија вере у могућност проналажења глобалног решења за нагомилане проблеме, довела је до последичног пораста броја антиутопијских филмских и књижевних остварења која нуде мрачне и узнемирујуће визије будућности. Глобалне финансијске кризе, морално посрнуће и нихилизам, перманентни ратови, тероризам и политички мотивисано насиље, страх од неконтролисаног раста популације и трошења природних ресурса, али и елементарне непогоде, епидемије смртоносних вируса и неизлечивих болести послужили су као моћан подстицај имагинацији стваралаца у песимистично интонираним футуристичким филмовима попут Потомака (2006) Алфонса Куарона, Елизијума (2013) Нила Бломкампаили Игара глади (2012) Герија Роса. Као најновији додатак овом бујајућем поджанру научне-фантастике, ове године смо добили Ледоломца, узбудљиво остварење корејског режисера Бонг Јун-Хоа који своју дистопијску пројекцију гради на проблему глобалног загревања, односно новом леденом добу које се рађа као последица климатских промена и неодговорног и неадекватног људског одговора на те промене, што смо већ имали прилику да гледамо пре безмало једне деценије у спектакуларном али не нарочито смисленом блокбастеру Дану после сутра Роланда Емериха.

Радећи по француском стрип предлошку („Le Transperceneige“), Јун-Хо нас уводи у релативно блиску будућност 2031. године и постапокалиптични свет окован ледом и снегом где је највећи део човечанства нестао, док се они малобројни преживели налазе у футуристичком возу Ледоломцу, својеврсној Нојевој барци за људски род, који, попут перпетуум мобилеа, непрестано кружи пустом и залеђеном планетом. Наравно, није потребно превише времена да се схвати да Јунг Хо користи спасоносни воз као очигледну метафору за посрнуло и инхерентно неравноправно људско друштво у коме влада страх, те су сви путници предестинацијом подељени у три строго одвојене класе: прву класу која је резервисана за елиту и управљачку структуру воза, средњу класу која служи као тампон зона и илузија „вертикалне проходности“ и за нижу класу која се налази у задњем делу композиције и која се третира као сировинска база овог путујућег екосистема али и највећа опасност по устаљени политички поредак. Прича управо почиње са припремом и почетком једне од безбројних револуција обесправљених путника из позадине који желе да се домогну локомотиве и на тај начин испреговарају бољи положај и хуманије услове живота за своју касту. Вођа те побуне у повоју Куртис (у тумачењу „Капетана Америке“ и холивудске звезде у успону Криса Еванса), уз менторску подршку мудрог Гилијама (увек поуздани Џон Харт), док са још неколикохрабрих одметника крчи свој крвави револуционарни пут из једног купеа у други, мораће да превазиђе бројне препреке и замке, од којих је за већину одговорна дијаболична и перфидна Мејсон, британски кербер система (фантастична и готово непрепознатљива Тилда Свиндон), да би се коначно нашао очи у очи са творцем воза и диктатором Вилфордом (стандардно добар Ед Херис) који ће га ставити пред тешке изазове и изборе који неизбежно чекају сваког револуционара на последњој степеници до циља.

Као типичан представник азијске и корејске кинематографије, Бонг Јун-Хо вешто мири артистички сензибилитет и промишљеност европског филма са захтевима у погледу акције и ритма које намеће скупа холивудска продукција, додајући притом, као посебан зачин, висцералну и експресивну естетику суровости која је карактеристична за Далеки Исток. Резултат је изузетно узбудљив и комуникативан научнофантастични спектакл који обилује сценама, репликама и сликама које ћете памтити дуго након завршетка биоскопске пројекције. Иако не превише оригиналан на идејном плану, Ледоломац у својој критици друштва ипак одлази корак даље од уобичајених и наивних левичарских порука и закључака у стилу „како је само потребно сви да се сложе и да након тога живе у миру и хармонији“, наговештајаући у разрешењу да је сама идеја могућности успеха револуције највећа утопија и вешто креирана заблуда система, али нас ипак и на самом крају оставља са утешном мишљу да је ипак „једина ствар које треба да се плашимо сам страх“.