Искре

7 величанствених: Реч селектора

Туе Стин Милер

Пишем ове речи на крају 2015. године која није била добра година за свет у ком живимо. Annus horribilis, термин је који је енглеска краљица Елизабета ИИ једном употребила! Телевизијске станице управо сумирају ову годину кроз бројеве и слике смрти, или кроз људе који се боре да пређу границе бежећи од рата, сукоба, природних катастрофа. Сви су они анонимни у својој патњи на екрану. Тако вести извештавају о томе, а такви не треба да буду документарни филмови.Шта бисмо могли да пожелимо? Силвен Бигелајзен ми је написао пре неколико дана: „...бољи свет за све, мање насиља, више саосећања, боље разумевање и свест о томе шта се догађа...” Заиста, заиста, одговорио сам редитељу филма „У смирај живота”, једном од седам које вам нудимо 2016. на фестивалу „Седам величанствених”.

„Ја причам о животу, не о смрти”, каже у филму деведесетчетворогодишња Бигелајзенова мајка. Да, хтео бих да додам, хајде да се поново на овом фестивалу, у свој скромности, усредсредимо на Живот и Љубав, не заборављајући време у ком живимо и огромне проблеме с којима се суочавамо. То је оно што је и приказано у филму Јакоба Бросмана „Лампедуза зими” који се фокусира на проблем избеглица у данашњој Европи на начин који с поштовањем узима у обзир контекст, без сензационализма, без додатне драматизације.

Профил фестивала? Дакле, можете лако да откријете да су филмови засновани на поштовању индивидуе и његовог/њеног живота и солидарности са протагонистима, да употребим старински израз.

Солидарност је реч која се прецизно повезује са социјалном причом Хелене Трештикове о „Мелори”, која носи њен добро познати дивни, брижни приступ. Исто осећање остаје са вама и пошто видите „Браћу” Војћеха Старона, који својим изузетним сниматељским радом слави креативност Алфонса и Мјечислава и показује љубав коју браћа имају један за другог, као и љубав коју режисер осећа за своје протагонисте.

Старон је сниматељ Јежија Шлатковског, чији је богати „Дон Жуан” подједнако ведар и болан за гледање. Одрастајући, младић учи да се носи са Животом и Љубављу, позориште помаже, док породични односи све то компликују; ви делите његова осећања, желите му да успе.

Позориште Живота: Креативност је такође оно чиме се Херман Крал бави у свом спектакуларном филмском одавању почасти Тангу, у које елегантно интегрише Љубавну причу и портрет врхунског мајстора игре Марије у дивном Буенос Ајресу.

Подједнако задивљујући, иако мањи, јесте италијански град Сијена са својом јединственом представом – Козима Спендер нас води тамо, у мушки свет филма „Палио”, који је пун забаве, напетости и интригантних карактера. То је Филм... Јесам ли заборавио да напишем да фестивал „Седам величанствених” жели да представи филмове који су за велики екран?