Интервју

Постаните одметници који чувају семе човечности

Aутор: Дарко Ковачевић

Божидар Мандић, интервју

Божидар Мандић, утопист, религиозни комуниста, гласноговорник (ни случајно портпарол) природе, градоначелник у шуми. Врло је близу (у мају 2017) пуних 40 година постојања најстарије уметничке шумске колоније на Балкану, „Породице бистрих потока“ подно Рудника, која се одржала као институција трајања, као дом у који долази пуно људи, као кућа у којој се поштује гостољубље, уметност, природа и блискост.

Волео бих да човек није човек само када се неком одржава помен. Волео бих да човечанство буде са више осмеха, духовитости, радости, загрљајности, уметности и плеса, а то су знања која имају невини људи и деца. Трагично ми је кад видим савремене родитеље како дидактички тероришу своју децу, уместо да они уче од тих долазећих бића која више знају о невиности од целог човечанства.

Шта човек научи за четири деценије живота у шуми?

Кад човек живи усамљено и дистантно од цивилизације, онда не може да изгуби љубав према човеку. Нисам постао мизантроп, мада нам човечанство нуди све више елемената за такве ставове. За ових 40 година живота у шуми ја сам произвео своје визије, и најважније ми је да нисам промашио свој живот. Створио сам једну малу утопију у којој се пре свега велича радост. Волим да кажем да је „Породица бистрих потока“ реална утопија, да утопије нису нереалне, него да су спречаване и забрањиване, и да је утопија пре свега мистичко искуство неуништивости. У овом тренутку свет је у великој кризи, живимо једну врсту атомске недоумице, јер ходамо, а не знамо куда идемо. То се зове изгубљеност цивилизације. Због тога је Породица важна, као назнака нових уочавања. Ми смо мало острво које казује да се може живети другачије, да постоје алтернативна решења, и да нада није уништена. Ако човек жели - може да живи другачије.

Како се бистрила филозофија?

Мени су јако важни: филозофија земље, култура отвореног дома, скромна економија, и уметност. Прошао сам разне фазе за ове четири деценије, од интензивних до ефемерних комуна, и сада сам у једној фази кад живим сам са пуно људи. Пуно радим на уметности; то значи писање, театар, ликовност, јер желим да од „Породице бистрих потока“ начиним живу скулптуру Модерне. У мојим текстовима, представама и изложбама презентујем наслагано искуство живота у шуми. Радим са природним материјалима, представе никакве техничке захтеве не потребују, а текстови произилазе из мог видокруга. То осећам као нову врсту ангажованог интелектуализма: неприсуствовати, а сведочити. Припадам култури појединца и планете, и то називам планетаризам. Волео бих да планетаризам буде нова светска идеја која по први пут не би била заснована ни на фашизму, ни комунизму, ни на демократији, нити капиталу, већ на грађењу новог заједничког осећаја за наш дом, а то је планета. Први пут у 20,000 година човек мора да размишља надантропоцентрично. Мора да улаже у Свеопште.

Морам поменути „Другу линију“ Ненада Милошевића, документарац који истражује неоавангардни покрет с краја шездесетих и почетка седамдесетих, чији си и ти актер био. Осети се једна потреба вашег покрета да универзално комуницира са свима, целом планетом. Да ли је већ то тада био планетаризам?

Ми смо сви песници, а то значи да морамо да предњачимо, тако је рекао Рембо. Због тога је цела та уметност и та урбана комуна антиципирала време које је дошло сада, и кроз једну субверзивну естетику ми смо показали да ће човека обгрлити усамљеност, трагедија технолошког напретка, запуштеност душе, инфлаторна количина новца и информација, и једна свеопшта загађеност у којој ће уметник постати усамљеник у апокалипси. Уметник и данас има велику одговорност да поставља питања, и да сеје семена за сутрашње дане. То је нешто сасвим супротно од политике, економије и плутократије. Читав мој претходни живот саздан је од тог аксијалног пута, од новосадске авангарде, преко руралне комуне, до једног персонализма у којем настојим да гледам својим очима и да се не навикавам на овакав свет.

Колико је онда у вашем бегу од цивилизације било нужности (услед политичког прогона), а колико већ осмишљеног перформанса?

То није био толико бег колико креативни предлог да се живи лепше и још креативније. Зато смо моја жена, троје деце и пуно пријатеља дошли у шуму, да бисмо из слободе могли још више да стварамо лепоту и да је приуштимо другим људима. Шума је идеално место, запуштени рај, и било би лепо да се човек и човечица њему врате. Овде сам пронашао апсолутну еманципацију човечности и волео бих да никад од тога не одустанем. Произвео сам свој сан, и то је највећи облик награде који сам добио.

А пишеш.

Почео сам врло рано, једном врстом порнографске поезије, која се јако допала Тибору Варадију, а он ме је касније доста подстицао, и био нека врста мог рецензента. Кад сам дошао у шуму, после неких пет година почео сам да пишем пасторалне текстове посвећене травама, камењу, ветровима, лептирима, и првих петнаест књига су саздане од једне породичне рефлексије претворене у нежне и једноставне литерарне исказе. Задњих десетак година углавном пишем антицивилизацијске текстове. То су текстови у колумни „Данаса“, из које су произишле две књиге: „Пластични ум“ и „Нови кројачи“, где критикујем цивилизацију и човека који је изгубио основне и елементарне осећаје за друге. Наслов пластично говори да је човек постао пластична кеса или џак, биће које је створено од љубави, али са великом издајом према свом ближњем. У последње две-три године пишем романе; то су „Напукла кућа“, о мушко-женским односима, и „Пертле“, роман који је изашао пре неких десетак месеци (за Службени гласник), а који говори о новосадској комуни која се звала „Интима“, о односима два рођена брата, и политичким прогонима 70-тих година у Новом Саду. У последње време осећам велико узбуђење, жељу да наставим да пишем. Мој последњи роман зове се „Лош писац“, у рукопису је, и ускоро ћу га предати издавачу, али желим да „Пертле“ још мало живе. То би била моја двадесет и трећа књига.

Јеси ли „Пертлама“ коначно отпертлао или само додатно учворио сталне сумње – ко је и збох чега сарађивао са полицијом?

„Пертле“ су покушај да отпертлам или разрешим ко је од нас у комуни радио за полицију, и какав је то феномен да у малим и већим групацијама увек постоје издајници, они који на конспиративан начин служе институцијама и естаблишменту.

У твојим текстовима нема много сатиричног, али свакако има доста сатирског?

Бранко Кукић каже да моје текстове треба да чита само онај ко зна да чита, јер увек имају више слојева. Веома је важан тај езотеријски слој, али уопште није супериоран у односу на слој који се директно тиче јебачине, пичака и курчева, јер преко њих покушавам да изразим своју филозофију, и да преко псовки афирмишем рајски набој у тим речима. Ево, на пример -
Јебачина је основни смисао борбе против атомске бомбе. Шта кажеш? Имао сам текст за неке новине који сам назвао „Јебањем против апатије“, али је уредник то мењао на „Љубављу против апатије“. Знам ја да тако мора, али то није то. А није ме ни питао.

Можеш ли истрести математику, нумерику (или кабалу) твог живота у комуни?

Живот у породици бистирих потока је, између осталог, и најдиректнија хуманост, јер је овде прошло преко 40,000 људи, било 25,000 ноћења, ја сам замесио 13,000 хлебова, а моја прва жена 8,000. Имао сам око 10,000 коитуса, и то су подаци који сада, када сам у резиментној фази (када резимирам), указију да сам проживео са пуно смисла и радости.

А шта те изненадило, шокирало од стране природе?

Највише ме, у негативном смислу, протресао тај осећај човека који уништава природу. Мени се десило пре пет година, када су ми направили пут поред куће, у дивљину убацили асфалт и индустријску комуникацију, тако да је мој дом постао окрњени рај. Ипак, знања у животу одвела су ме до мишљења да је храмљање једини, најегзистентнији начин проласка кроз живот. Без удараца и препрека не постоји живот. Са друге стране једна импресија, која је неуништива у мени, дошла је спознајом да је и природа таква – сурова. Човек никад није добио рат против природе, мада стално покушава. Нове теорије цивилизације казују управо то - да неће нестати природа, него човек.

Морамо да разјаснимо, да нас (не) разапну и једни и други, шта значи религиозни комуниста.

Ја сам религиозни комуниста од '68. године, јер верујем да свет може бити бољи. Борим се за сиромашне, негујем праведност и не импресионира ме богатство. Такав сам комуниста. Ако бих у најпрецизнијем смислу хтео да се изразим ко сам у односу на сва историјска кретања данас, ја јесам планетарни левичар. Никад нисам припадао Партији, нити партијама, јер свим партијским идеологијама доминира капитал. Демократија и капитализам покушавају да убеде човека да нема других могућности, али то није тачно. Мислим да је сада тренутак да се појави нова хуманистичка мисао, да човечанство и човек могу ренесансније да живе и делују. Због тога волим да спојим та два апропорционална термина, као што су религија и комунизам, а што је опет једно те исто. Мислим да је важно новим синтагмама нападати нови свет, синтагмама које дају шансу да у једном противречном свету, у свету где је контроверзност постала доминантни знак, дођемо до логоса оптимизма. Уметници и књижевници морају да проналазе нове спојеве, аспекте, нове синтагме које треба да отварају наду.

Какав однос имаш са градом?

Тамо где нема шуме, а то је град, јавља се неуроза и депресија. Тамо где нема људи, а то је шума, јавља се прашума. Чиним све да људе из града доведем у шуму, и да шуму одведем у град. Мени је најстрашније да се та оба правца избегавају. Људи данас воле да гледају у природу на екрану, а када дођу у практични простор стабла, потока и стена, они врло брзо побегну. Било би ми драго да таква врста „пластиканца“ у себи пробуди или промени особине које би волеле да природу виде у природи. У сваком случају, дозволи ми да цитирам прву реченицу Роберт Музилове књиге „Човек без својстава“ - из чега, на помена вредан начин, ништа не проистиче.

Како осећаш сутра?

Моје осећање на почетку XXI века изнад свега развија се у правцу очекивања доласка ирационалног обрта: да ће се зло, технологија и научни потенцијали смањити. Али сваки мудар човек никад не брине ни о будућности, ни о прошлости, нити садашњости, већ брине о надвремену. Из таквих аспеката трудим се да оно што желим будућности већ сад остварим.

Како гледаш на ову моду одласка на село, неокомунизам и сличне феномене?

У последње време појављују се њу-ејџ (new age) концепције које су једна врста капиталистичке компензације, а то значи - ради 14 сати и медитирај 15 минута, да би се осетио релевантним, а не искориштеним. Њу-ејџ није моја импресија, више ме занима ауторски живот. У том смислу сагледавам долазак те нове религиозности и на наше просторе, мада сам то упознао још пре 40 година, и препознао једну врсту козметичке спиритуалности у свему томе. Ја бежим од тога. Млади данас преписују моделе њу-ејџерских предлога, и на неки начин настављају једну културу копи-пејста (copy-paste). Данас је духовност постала једна од најскупљих роба, уместо да је духовност предлог за тућу узвишеност.

У Србији, у Европи још пре него овде, појављују се млади који започињу живот у природи, оснивају комуне, ја их јако подржавам, али их исто тако и критикујем, јер имају ту имитациону културу живљења - читају приручнике, иду на курсеве - а не удубљују се. Они постају циљна група која треба да умртви бунт и протест младог човека. Због тога их критикујем нежно када разговарам са њима, и покушавам да укажем да буду своји, и на месту где живе да траже и пронађу апсолутна решења. Још сам критичнији према младима из социолошке структуре, јер су умртвљени и обамрли као нарцис - већ са 18-19 година њихов главни психолошки конто је апсурд. Апсурд долази на крају живота, а не на почетку. Због тога ненаметљиво покушавам да им укажем на примере или парадигме које нису пристале да буду под ропством масовне психологије. Они морају постати одметници, морају бити своје личности које ће чувати човечно семе, које ће можда наставити епоху. 

Да те питам још нешто?

Бора Драшковић једном ми је рекао да је Шекспир ретка појава у епохи која је своја знања о траумама времена проносила из доба у доб. Шекспир је тако покупио и сва космичка знања да своје дело не претрпа.

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)