Интервју

Каинов ожиљак: Иво Андрић у срцу таме

Aутор: Милош Јоцић, Рајко Благојевић

Владимир Кецмановић-Дејан Стојиљковић, интервју

Одавно књижевно афирмисани Владимир Кецмановић (Топ је био врео, Сибир...) и Дејан Стојиљковић (Константиново раскршће, Дуге ноћи и црне заставе...) објавили су издању београдске Лагуне заједнички роман, писан у четири руке-"Каинов ожиљак". Претапајући фактографију и фикцију роман говори о две године које је Иво Андрић провео као дипломата у Хитлеровој Немачкој. О настанку књиге, методологији рада на њој, Немачкој 30-их, плановима... разговарамо са ауторима.

Напоменули сте, једном приликом, да је највећи изазов приликом писања у четири руке представљало усаглашавање ваших стилова тако да читалац не препозна разлику. Како је изгледало то глачање резова у тексту? Да ли сте можда прелиставали неке друге романе, такође писане од стране двојице аутора?

В.К.: Не, није нам био циљ да читалац не препозна разлику. Били смо спремни чак и на то да, уколико нам текстови испадну наглашено различити, јасно одвојимо Дејанова и моја поглавља. Изгледа да нас је усагласило само Андрићево дело, које нам је било путоказ, између осталог и стилски.

Д.С.: Ја сам читао доста ствари које су писали разни аутори у четири, шест и више рука, нпр. "Талисман" и "Црна Кућа" од Стивена Кинга и Питера Штрауба, није то ништа посебно ни компликовано, само је код нас необично јер смо књижевност заостала у развоју. Уосталом, све успешне филмове и серије данас пишу сценаристички тимови, то није ништа ново у свету, једино код нас се од тога прави фама.

Из такве синтезе родила се књига која не само да садржи познате андрићевске мотиве, већ и стилски, формално изгледа као да је писана од стране самог Иве Андрића. Да ли је тај чин литерарног пастиша дошао случајно, или са намером?

В.К.: Моја првобитна идеја је била да свој део Каиновог ожиљка пишем у првом лицу, дакле, да се огледам у класичном пастишу. Неколико колега ме је, међутим, упозорило да је такав подухват крајње ризичан. На ту опасност ме је, мање експицитно, али тим убедљивије, упозоравао и сам Дејан... Упркос упозорењима, написао сам неколико таквих страница, и нисам био задовољан. Наставио сам да радим исту ствар, али у трећем лицу, како претераном претенциозношћу не бих упропастио једну лепу идеју. Очигледно је да је и Дејан поступао слично. Елем, хвала вам на овој оцени. То је највећи комплимент који је Каинов ожиљак добио, и то не само до сада, јер већи комплимент и није могућ.

Д.С.: Ишло се са намером да сам рукопис има више "нивоа", један од њих је и та интертекстуалност везана за коресподирање са Андрићевим опусом. Конкретно, ја сам "разговарао" са Андрићевим причама пре свега, јер их сматрам једнако важним као његове романе. По мени, ко није читао Андрићеве приче, тај није читао Андрића уопште.

Како је изгледало искуство „стварања“ Иве Андрића не само као књижевног јунака, већ као осетно андрићевског књижевног јунака – медитативног, несрећног због судбине и околности, заробљеног између светова? Да ли се, у том смислу, рад на Каиновом ожиљку разликовао од ваших приповедака о Иви Андрићу које смо читали у антологији Земаљски дугови (Лагуна: 2012)?

В.К.: Интенција нам је била да Андрићев лик градимо мање на основу његове биографије, а више на основу његовог дела. У мојој приповетци на коју реферишете, поступак је био сличан. Мислим да, суштински, ствари слично стоје и са Дејановом причом.

Д.С.: Овај роман је, бар што се мене тиче, директно "изашао" из моје приче "Мртве ствари" која се бави сусретом Немање Лукића, главног јунака мог првог романа "Константиново раскршће" и Иве Андрића, управо у Берлину. Док сам истраживао грађу за ту причу, родила ми се идеја о роману који се бави Андрићевим берлинским данима.

Каинов ожиљак можемо читати као својеврстан интимни историјски трилер, у којем суспенс и акција долазе из несклада између главног јунака, његове дипломатске мисије и, што је најважније, окружења Хитлерове Немачке. Колико вам је такав Берлин био инспиративан у контексту интертекстуалног политичког трилера какав је Каинов ожиљак?

В.К.: Био је инспиративан на више нивоа. Овом приликом бих поменуо један прилично дубок ниво, на који ненаметљиво упућујемо у самом роману. Већ на почетку Каиновог ожиљка се, наиме, помиње чињеница да је Андрић Црњанском скретао пажњу како његов суматраизам, та ода способности поезије да споји наоко неспојиво, за консеквенцу не мора да има блаженство. Њена консеквенца може да буде ужас космичких размера. Сместивши стамболског Карађоза у Хитлеров Берлин и тако спојивши два наоко неспојива ужаса, ми смо, заправо, покушали да уметнички отелотворимо ту Андрићеву мисао.

Д.С.: Берлин је у то време био ужасно место по свим параметрима. Ишчитавајући грађу, гледајући документарце о том времену, слушајући излагања сведока, човек просто не може да се запита како је тако нешто било могуће у срцу Европе, на средини једног века који је, као, донео цивилизованост и напредак? У једној нацији, каква је немачка и која је имала једног Гетеа? Како је једном ситном лудаку успело да направи једну такву чудовишну творевину какав је био Трећи Рајх? Мислим да на то питање још увек није дат одговор.

Два (фиктивна) тренутка у Каиновом ожиљку представљају ослонац радње романа. Један је Андрићев проналазак тајновите збирке поезије назване управо „Каинов ожиљак“. Други је пишчево нелагодно познанство са Албрехтом Дитрихом, припадником тајне полиције који представља мрачни спој хладног, Пекићевог Штајнбехера, и источњачки опијеног, Андрићевог Карађоза. Зашто сте се одлучили баш на ову наративну комбинацију изгубљеног рукописа и нацистичког истражитеља?

В.К.: Проналазак тајновите збирке је уступак жанру којим смо се играли, а нацистички истражитељ представља комбинацију метапоетичке игре и историјске нужности... Занимљиво је да је једна критичарка похвалила метапоетичку игру, а осудила игру жанром, очигледно несвесна да те две ствари једна без друге не би биле могуће. Тачније, жанровска игра која јој се не допада би без метапоетичке још и могла да се оствари. Метапоетичка, коју хвали, међутим, без жанровске дефинитивно не би била остварљива.

Д.С.: Било је нужно да роман има неку врсту "кичме" и, самим тим, логично је било да се направи одређени замајац, какав је та трилерска прича о несталом песнику и његовој уклетој књизи. Још логичније би било да ја пишем тај трилерски део јер сам, јелте, писац "жанровске" и "тривијалне" прозе како воли да ми "тепа" затуцанији део српске књижевне критике, али то се није десило јер је од самог почетка било јасно да берлинским Карађозом мора да се позабави Влада. Као што сам и очекивао, кратковиди тумачи савремене српске књижевности су одмах помислили да је тај трилерски део мој, а да се Влада бавио само "лепим" стварима јер је тако, као што рекох, логично. Е, сад, то што је њима непојмиво да ја могу да напишем нешто што није ни "жанр", ни "тривијално", што нема "стриповску" поетику и "филмску" нарацију већ више вуче на оно што теоретичари зову "књижевна статика" је, заиста, мени лично, веома забавна ситуација. Верујем да ће се неки од виспрених тумача мојих дела једног дана силно изненадити кад открију да нисам само читао стрипове и Стивена Кинга, већ да сам нашао време да прочитам и проучим тамо неке Андриће, Кафке, Шекспире, Пекиће, Толстоје...

Роман Каинов ожиљак представља прву литерарну колаборацију између двојице чланова групе писаца П-70, чији су чланови још и Слободан Владушић, Никола Маловић и Марко Крстић. Како иначе изгледа интерна сарадња између писаца ове групе?

В.К.: Лепо се дружимо, понекад се и посвађамо, што је здраво и људски. И што је доказ све веће узајамне отворености. Битно је да спорења не доводе у путање опстанак наше групе, за разлику од неких скупина псеудокњижевних догматика које се распадају чим некоме од чланова неко намигне са стране.

Д.С.: Лепо се дружимо, понекад се и запијемо, што није баш здраво али је људски. Интерна сарадња је као и свака друга... Има ту полемика, неспоразума, трвења, неслагања... Али се све да решити уз чашицу разговора.

Да ли од вас двојице можемо очекивати слично књижевно упаривање и у будућности? У виду, рецимо, серије сличних „интимних историјских трилера“: о Црњанском у Галицији или Винаверу у Албанији; о Бранку Миљковићу у Загребу?

В.К.: Барем за сада немамо такве планове. И Дејан и ја тренутно радимо на романима које пишемо самостално. Сарађујемо на сценарију за филм о Немањићима. Ко зна, можда тај сценарио једног дана прерасте у нови роман у четири руке...

Д.С.: Радимо сценарио о династији Немањић за Драгана Бјелогрлића. То је велики пројекат и на тзв. "дугачком штапу". Ја бих дефинитивно волео да то прерасте у неки бар тротомни роман, на трагу "Игре престола", чак сам и "новелизовао" неке делове сценарија и објавио их у часопису "Водич за живот", није испало лоше.