Досије

Хана Арент као тумач трампокалипсе

Александар Дивовић, Пожега

У јеку светске економске кризе 2008. године академски оријентисана издавачка кућа "Karl-Dietz-Verlag" из Берлина објавила је да је од почетка године продала 1500 примерака Марксовог "Капитала", што је био вртоглави скок тиража у односу на 200 копија колико је износила просечна годишња потражња. Глобална финансијска криза допринела је да у бившој Источној Немачкој, у издавачком погледу клинички мртво штиво, први пут објављено 1867. године као критичка анализа капитализма, опет постане бестселер. Сличан куриозитет забележен је и у марту 2014. године када је на прво место "Њујорк тајмс"-ове листе најпродаванијих наслова у области документаристичког жанра избила књига издата 1853. године. Бољи хроничари седме уметности сећају се и да је неку недељу пре тога на 86. додели Оскара за најбољи филм проглашено остварење "12 година ропства", засновано на истоименим мемоарима Соломона Нортапа премијерно објављеним 1853. године.

После избора и инаугурације Доналда Трампа за 45. председника Сједињених Америчких Држава и највећа светска online књижара "Амазон" била је принуђена да обнови залихе неколико класичних студија о тиранији и ауторитаризму. Тако је почетком године прво место најпродаванијих наслова на "Амазону" заузео профетски класик Џорџа Орвела "1984", који своју реактуелизацију очигледно дугује ери "пост-истине" и "алтернативних чињеница" као не(у)савршене верзије тоталитарне, орвелијанске дистопије. Ипак највеће изненађење представља потреба за репринтом семиналног дела Хане Арент "Извори тоталитаризма", обимне социолошко-историографске студије из 1951. године, која својом аналитичком и синтаксичком комплексношћу никако не припада  рудиментној култури дијалога друштвених мрежа и масовног твитовања ограниченог на 140 графема.

Како је једно помало заборављено дело, које свој фокус усмерава на друштвено-политички вакуум изазван сумраком традиционалних идола религије и нације после Великог рата и на успон тоталитарних идеологија стаљинизма и националсоцијализма као алтернатива том стању, одједном постало препознато као легитимни тумач тзв. трампокалипсе? Томе је свакако допринела дубина аналитичког захвата и универзалност социолошких опсервација које је Хана Арент предузела у "Изворима тоталитаризма", до данас непревазиђеној биографији две највеће тоталитарне парадигме 20. века.

Има политичких мислилаца, пише Војислав Коштуница у поговору српског превода другог значајног дела Хане Арент "О револуцији", чија је дела тешко, ако не и немогуће, читати издвојено од онога што чини политичку стварност. Ма када настала, та дела подстичу дијалог са политичком данашњицом.[I] У том смислу су "Извори тоталитаризма" веома подстицајно штиво за разумевање појединих друштвених и политичких претпоставки које су, упркос очекивањима mainstream естаблишмента, биле од великог значаја за тријумф маргинализованог Доналда Трампа над фаворизованом Хилари Клинтон у трци за Обаминог наследника.

Тешко се, на пример, отети утиску да се један од узрока пораза неолибералних, демократских елита у САД крије и у дијагнози  Хане Арент да "заговорници хуманизма и либерализма, у свом горком разочарању и недовољном познавању свог доба, углавном превиђају да је управо атмосфера у којој су се изгубиле све традиционалне вредности и правила ... донекле олакшала прихватање очигледно апсурдних правила уместо старих истина... ".[II] Како другачије разумети предизборне анкете водећих америчких медија, који су сви листом, са изузетком "Ел Еј Тајмс"-а,  прогнозирали убедљиву и сигурну победу Хилари Клинтон, него да су из свог видокруга изоставили читаву једну заборављену и скрајнуту Америку, Америку Rust Belt-а, белачку Америку Средњег запада која није похађала елитне америчке колеџе, Америку Библијског појаса која не дели вредности и погледе медијских могула и бордова транснационалних компанија.

У ауторском тексту за "Вашингтон пост" професор Џош Пачевич примећује да тзв. rust belters-и нису афирмативно одговорили на Трампов популизам само због пропасти индустрије која је бираче из редова радничке класе оставила бесне због умањених могућности, већ и због  утицаја који је такав губитак имао на распадање структуре локалне заједнице, која је некада повезивала људе са политиком, остављајући становнике отуђеним и озлојеђеним.[III]

Променљива с којом предизборна истраживања јавног мњења у деиндустријализованим регионима САД са сличном судбином нису рачунала одлично је скицирана у запажању да је "побуна маса против “реализма”, здравог разума и наводне “здраворазумске устројености овог света” (Берк) резултат њихове атомизације, губитка друштвеног положаја и истовременог губитка читаве сфере односа у заједници, у оквиру које здрав разум још и има неког смисла... Ако треба да бирају између суочавања са анархичним, потпуно произвољним распадом с једне, и покоравања крајње ригидној, суманутој конзистентности идеологије с друге стране, масе ће се вероватно одлучити за ово друго... ".[IV] Трампова искључива и цинична предизборна реторика показала се психолошки делотворнија за профил социјално-економски отуђених бирача из некада развијених индустријских зона, чији гласови су се на крају показали као пресудни.

У истом психолошком кључу треба посматрати и противчињеничну комуникацију Доналда Трампа током председничке кампање са бирачима и њихову изненађујуће добру респонзивност на Трампове алтернативне интерпретације стварности. "Вашингтон пост" је кроз свој пројекат "Fact Checker" документовао 92 Трампове изјаве о важним политичким и економским темама из председничке кампање и аргументовано утврдио да је њих 59 или око 64% било потпуно неистинито, доделивши им максимална 4 Пинокија.[V]

Рејтинг Хилари Клинтон у овом смислу задржао се на стандардних 10-20% лажних изјава о кључним питањима, колико су у претходној кампањи забележили и Барак Обама и Мит Ромни. Медијска суочавања Доналда Трампа са његовим диверзијама од стварности у председничкој кампањи нису утицала на то да он своје изјаве повуче или прилагоди чињеницама, нити су нарочито допринела да Трампова фантастична реторика пређе у дефанзиву. Напротив, климакс креативног ревизионизма стварности дошао је у лику Трампове саветнице Келијан Конвеј, која је документовано неистиниту тврдњу секретара за медије Беле куће Шона Спајсера да је Трампова инаугурација била "најпосећенија у историји", протумачила као изношење "алтернативних чињеница".

Реторика "алтернативних чињеница" као модус операнди председничке кампање, кокетирање с теоријом завере и несразмерно велики број спорних, полуистинитих и потпуно неистинитих тврдњи које је Доналд Трамп доследно износио током председничке трке с једне и повољан одзив гласача на тај садржај с друге стране у рационалној равни су свакако парадокс у једној развијеној демократији какве су САД. Кључ неспоразума овде је у речи рационалан, јер механизми који су утицали на овакав исход америчких избора су својствени психологији маса, у чијем политичком одлучивању, како је то још пре више од једног века показао Густав Ле Бон, преовладавају ирационални и емоционални чиниоци.

Добровољно пристајање на лажи политичких вођа и колективна рационализација "алтернативних чињеница" је феномен који своју логику дугује мешавини лаковерности и цинизма маса: "У несталном, неразумљивом свету, масе су дошле до тачке на којој би биле у стању да у исто време верују у све и да не верују ни у шта, да мисле да је све могуће и да ништа није истина... Масовна пропаганда открила је да је њена публика у свако доба спремна да поверује у најгоре, ма како апсурдно оно било, и да се неће жалити много ни када је обману, зато што ионако мисли да је свака изјава лаж. [Тоталитарне] вође заснивају своју пропаганду на исправној психолошкој претпоставци да, у таквим условима, људе могу натерати да једног дана поверују и у најневероватније бајке, а да ипак могу да буду сигурни да ће масе, ако следећег дана добију непобитан доказ да су те тврдње лажне, потражити уточиште у цинизму; уместо да се окрену од вође који их је слагао, масе ће се вајкати да су од почетка знале да је та тврдња била лаж, а вођи ће се дивити због његове изванредне тактике".[VI]

У паралелама између луцидних социолошких опсервација из капиталног списа Хане Арент и савремене друштвено-политичке стварности западних демократија ипак треба бити умерен и опрезан. Интересовање и мотивацију за поновно ишчитавање "Извора тоталитаризма" после тријумфа Доналда Трампа на председничким изборима у Америци делимично је подстакла и зла слутња да се у њему крије нови тоталитарни вођа и непријатељ слободе. Не треба заборавити да је студија Хане Арент ретроспективна анализа сложених чинилаца који су довели до успона тоталитаризма у 20. веку и мултидисциплинарни пресек тоталитарних полуга моћи, а не приручник за препознавање дистопијских визија будућности. Друштвено-историјски контекст у који Хана Арент смешта рађање тоталитаризма је непоновљив, а сам феномен тоталитаризма толико специфичан и различит од свих других облика аутократије да, по савету саме Хане Арент, имамо све разлоге да реч "тоталитаран" користимо штедљиво и мудро.[VII]

Упркос овом савету, Роџер Берковиц, ученик Хане Арент и шеф "Центра Хана Арент за политику и хуманост" на Бард колеџу у Њујорку, каже да "Трамп, према њеном (Хане Арент) схватању, додуше, не би био тоталитарни владар, али да отелотворује "елементе тоталитаризма".[VIII] Веома је тешко не одбацити овакву оцену као неспретну идеолошку дисквалификацију, јер ако је сама Хана Арент Мусолинијев фашизам до 1938. и усвајања првих италијанских расистичких закона оквалификовала као "обичну националну диктатуру која се логично развила из вишепартијске демократије"[IX], онда је импутирање елемената тоталитаризма Доналду Трампу више него гротескно.

Друга важна ствар је да Доналд Трамп иза себе нема масовни покрет којим може да наметне своју вољу. Масовне организације атомизованих, изолованих појединаца су кључни инструмент тоталитарних власти, које могу (пример нацистичке Немачке) или не морају да јој претходе (пример бољшевичке Русије). Иако је Трамп на председничким изборима победио према броју електорских гласова, Хилари Клинтон је добила 2,5 милиона гласова више од Трампа, подршка Трампу у матичној Републиканској партији најнижа је од свих републиканских председника у последњих четврт века, а конзервативни "Покрет чајанка" не само да није пружио неподељену подршку Трампу у кампањи, него је и доста изгубио на својој виталности у односу на почетке 2009/10. године.

Занимљиво је да је у историји америчког президенцијализма било примера када је уставни поредак САД због председничких потеза био пред већим искушењима од оних с којима се суочава у Трамповом досадашњем мандату. Покушај Френклина Рузвелта, на пример, да у јеку рекордно велике популарности 1937. године, путем Закона о реорганизацији правосуђа, суспендује право Врховног суда да оцењује уставност закона био је озбиљан удар на независност правосуђа и равнотежу моћи у систему. Рузвелт је тврдио да Устав САД не даје Врховном суду право да оспорава уставност закона и да је добио изборни мандат да такво стање промени. Тврдио је и да су судије Врховног суда преоптерећене послом и да је за старије међу њима – случајно управо оне који су били највећа опозиција његовим законским предлозима – радни притисак сувише велики. Потом је предложио да за све судије треба да важи обавезан одлазак у пензију с навршених 70 година старости и да би њему требало да буде дозвољено да именује до 6 нових судија.[X]

Ипак, логика плуралистичких политичких институција знатно отежава узурпацију власти од стране неког диктатора, па и безазленог председника, што је Френклин Рузвелт схватио када је покушао да уклони надзор Врховног суда над својом Владом. Упркос великој већини коју је Рузвелтова Демократска странка имала у оба дома Конгреса, Рузвелтов предлог Закона о реорганизацији правосуђа глатко је одбијен и у Представничком дому и у Сенату.

Преосетљивост једног дела утицајних америчких медија и јавности обликоване под њиховим утицајем на Трампову антиестаблишментску реторику само је делимично условљена бојазни од угрожавања јавне слободе и урушавања демократског поретка, јер амерички систем има довољно институционалних полуга моћи да обузда евентуална Трампова застрањивања. Језик алтернативних чињеница свакако није Трампово откриће и настојања корпоративних медија да га тако представе само су јалов покушај скретања пажње са чињенице да је цар одавно го. Новинарка "Политике" Биљана Митриновић одлично примећује да ћемо у сукобима у бившим југословенским републикама, Ираку, Либији, Сирији препознати бар једну алтернативну чињеницу која је изазвала рат. Разлика је само у томе што су корпоративни медији у тим примерима били копродуценти алтернативне стварности као трагедије, која им се сада на унутрашњем плану враћа у лице као фарса.

Дијалектику овог процеса најбоље је изразио Теодор Адорно у капиталном делу Франкфуртске школе мишљења "Minima moralia", које је објављено исте године (1951.) када и "Извори тоталитаризма": "У лажи су дугачке ноге: оне иду испред свог времена. Претварање свих питања о истини у она о власти, које ни сâма истина не може избећи, уколико не жели да буде уништена влашћу, не само да потискује истину, као у ранијим деспотизмима, већ напада најдубље језгро дисјункције између истинитог и лажног, на чијем су укидању плаћени логичари иначе марљиво радили".[XI] Или, да парафразирамо Адорновог колегу Хоркхајмера – Ко није хтео да говори о Рачку и ирачком оружју за масовно уништење, треба да ћути и о Боулинг Грин масакру.

Аутор је правник и публициста из Пожеге

[I] Хана Арент, О револуцији, Одбрана јавне слободе, Филип Вишњић, Београд, 1991, стр. 295

[II] Хана Арент, Извори тоталитаризма, Феминистичка издавачка кућа, Београд, 1998, стр. 342

[III] https://www.washingtonpost.com/news/monkey-cage/wp/2016/12/20/heres-the-real-reason-rust-belt-cities-and-towns-voted-for-trump/?utm_term=.0e3b27b7803a

[IV] Хана Арент, Извори, стр. 360-361

[V] https://www.washingtonpost.com/graphics/politics/2016-election/fact-checker/

[VI] Хана Арент, Извори, стр. 390

[VII] Хана Арент, Извори, стр. 28

[VIII] http://www.dw.com/en/why-the-world-is-turning-to-hannah-arendt-to-explain-trump/a-37371699

[IX] Хана Арент, Извори, стр. 263

[X] Дарен Асемоглу и Џејмс Робинсон, Зашто народи пропадају, Клио, Београд, 2014, стр. 349-351

[XI] Теодор Адорно, Minima moralia, превод Алексе Голијанина на https://anarhisticka-biblioteka.net/library/theodor-adorno-minima-moralia#toc74

Фотографије: Slete Gallery, Robert and Shana ParkeHarrison