Досије

Мишљење

Смисао Вучићевог пуританизма

Александар Дивовић, Пожега

У свом класичном спису "Извори и смисао руског комунизма" руски филозоф Николај Берђајев је приметио како је "Лењин ... извео револуцију у име Маркса, али не по Марксу". Комунистичка револуција у Русији је, према Берђајеву, изведена у име тоталитарног марксизма ... у супротности са свим оним што је Маркс говорио о развитку људског друштва.[1] Лењинов револуционарни раскорак с Марксовим учењем или још тачније, по Берђајеву, идејно-политичка опозиција између класика марксизма и њихових бољшевичких епигона није усамљен историјски пример преобликовања једне идеје у своју супротност приликом њене реализације.

Српски премијер Александар Вучић је у више наврата од избора 2012. године у својим јавним иступима помињао другог угледног немачког социолога Макса Вебера и његову теорију о утицају протестантске етике на развитак капитализма као свој идејни узор у политичком прегалаштву и инспирацију у обављању јавних функција у Влади Републике Србије. "Волео бих када бисмо ми, чувајући нашу православну веру, прихватили бар део оне европске протестантске етике о којој је говорио Вебер, а која је носилац капиталистичког система. На тој етици почива успон Немачке, која је била до темеља срушена, али нечије знање и нечија марљивост су ту земљу подигли", изјавио је Александар Вучић у својству првог потпредседника Владе Републике Србије у свом новогодишњем интервјуу 2013. године.[2]Колико је Вучићево политичко деловање заиста утемељено на принципима протестантске етике и да ли се иза Вучићевог позивања на Веберов ауторитет само крије дивљење према научниковом проникнућу у благотворно дејство пуританског етоса на привредне активности?

Свако ко је елементарно упознат с Веберовом теоријом о економском динамизму западне цивилизације као ненамераваној последици протестантске реформације зна и да је Вебер за spiritus movens капиталистичког развоја сматрао протестантски аскетски покрет, који је у најширем смислу ове вишезначне речи називан пуританизмом.[3] Историјски носиоци аскетског протестантизма по Веберу су четвороврсни: 1) швајцарски калвинизам у форми коју је попримио током 17. века у западним земљама, 2) пијетизам, 3) методизам и 4) секте произашле из анабаптистичког покрета.[4]

С друге стране Веберово мишљење о моралном утицају традиционалног немачког лутеранства на систематско, рационално уобличавање економског живота било је негативно и он говори о "моралној немоћи лутеранства".[5] Лутеранска побожност је, истиче Вебер, природни виталитет нагонског деловања и наивног осећајног живота оставила несломљен; недостајао је подстрек за константну самоконтролу и тиме за планско уређивање сопственог живота, који је у себи имало страшно учење калвинизма.[6] На крају крајева, одговор на питање шта је то у вези с реформацијом што је север Европе учинило пријатељски настројеним према капитализму, у поређењу с југом, Вебер је и теренски истраживао међу америчким пуританцима, а не међу домицилним лутеранима.

Да ли је онда, следствено реченом, Вучићев пример послератне обнове Немачке прикладан аргумент у прилог Веберове теорије о вези протестантске етике и капиталистичког развоја? Тешко је дати позитиван одговор на то питање јер не само да су форме протестантизма у којима је Вебер препознао подстицајан предузетнички дух нетипичне и маргиналне за савремену Немачку, него је немачко лутеранство заступало тезу да је послушност свакој власти и верска обавеза, па је чувени немачки правник Густав Радбрух указао и на штетан утицај лутеранског духа у развијању послушности према нацизму.[7] И као што немачка медицина није прави разлог дивљења Бате Стојковића Трећем рајху у култном филму "Ко то тамо пева", тако ни протестантска радна етика о којој је писао Вебер није била релевантан чинилац у послератној обнови Немачке. А да ли је у Вучићевом случају у питању обична површност или симпатије према неким другим елементима немачког етоса остављамо на читаоцу да сам просуди.

Један од најзначајнијих социолога 20. века Роберт К. Мертон[8], на трагу Веберове тезе о интеракцији протестантске етике и капиталистичке привреде, одбранио је 1936. године докторску дисертацију на тему корелације аскетског протестантизма и напретка експерименталне науке у 17. веку у Енглеској. Дисертација је две године касније штампана као књига "Наука, технолигија и друштво у Енглеској 17. века" (Science, Technology and Society in 17th-Century England) и данас се сматра класичним делом у области социологије науке. Мертон је у својој тези аргументовано показао да је енглески пуританизам нехотице допринео настајању науке као социјалне институције и помогао да се мотивишу и каналишу активности људи у правцу експерименталне науке.

Основе Мертонове тезе постовио је још Макс Вебер у свом пионирском есеју када је скренуо пажњу на положај Шкота у науци, литератури, техничким проналсцима, па и у друштвеном животу Енглеске; Вебер наводи пример квекера за које су, између осталог, математички и физички експерименти спадали у тзв. допуштене recreations.[9] Можда никада једна земља, пише Вебер, није имала толико људи с академским степеном као Нова Енглеска у првој генерацији свог постојања.[10]

Колико је Александар Вучић у свом систему политичких вредности усвојио од пуританске систематичности, марљивости и посвећености науци као важном аспекту друштвеног живота? Најилустративнији одговор на то питање пружају нам случајеви докторских дисертација два висока функционера Српске напредне странке, министра унутрашњих послова у Влади Републике Србије Небојше Стефановића и градоначелника Београда Синише Малог.  Прво је група аутора састављена од српских научника ухлебљених на енглеским универзитетима у јуну 2014. године на сајту Пешчаника објавила текст[11] који ван сваке разумне сумње доказује да је докторска дисертација Небојше Стефановића "Нова улога стратегијског менаџмента у управљању локалном самоуправом (пример града Београда)", одбрањена на Мегатренд универзитету 2013. године, ноторни плагијат. Само месец дана касније професор финансија на ESB Business School из Немачке Раша Карапанџа је метикулозном анализом[12] докторске дисертације Синише Малог "Креирање вредности кроз процес реструктурирања и приватизације – теоријске концепције и искуства Србије", одбрањене на Факултету организационих наука Универзитета у Београду, показао да је и тај рад школски пример академског плагијата.

И ако су докторске титуле Небојше Стефановића и Синише Малог биле производ свега супротног етичким принципима протестантске аскезе и пуританске научничке ревности, реакција премијера Вучића на оптужбе за плагијат својих најближих сарадника била је једнако далеко од тог моралног извора. Александар Вучић је уместо у одбрану науке и свих оних поштено стечених академских звања а приори стао у одбрану двојице плагијатора и чланова владајуће партије, а аргументе српских научника за плагијат министра Небојше Стефановића прокоментарисао је речима "да глупље образложење у животу није прочитао". Премијера Вучића није поколебала ни чињеница да је уредник часописа Organization and Management Симон Сајферт, недуго по обелодањивању плагијаторске афере, један од два научна рада на основу којих је Синиша Мали стекао право да брани свој докторски рад повукао из публикације, јер су одређени пасуси ... готово идентични докторској тези Стифаноса Хаилемариама.[13]

Сувишно је подсећати да и Небојша Стефановић и Синиша Мали и даље безбрижно обављају функције министра унутрашњих послова, односно градоначелника Београда.[14] Ниједан аспект пуританске етике одговорности премијер Александар Вучић није више извргао руглу од оних елемената у којима су Вебер и Мертон препознали стимулативни утицај на развој науке и академског образовања.

Предузетнички капиталистички дух и развој науке у пуританским земљама нису биле једине ненамераване последице (unintended consequences, још један Мертонов термин) пуританске теологије и радне етике као њене практичне манифестације. Почетком прошлог века, један од водећих немачких правника, Георг Јелинек заступао је гледиште да су модерне декларације о људским и грађанским правима инспирисане калвинистичким протестантизмом и његовим пуританским варијантама. Јелинек је сматрао да се иза повеља права америчких држава (Вирџинија, Масачусетс, Мериленд, Северна Каролина, Њу Хемпшир и Пенсилванија) крио дуготрајнији и дубљи утицај радикалних протестантских идеја о слободи савести (freedom of conscience) у односу на све световне ауторитете.[15]

Шкотски конгрегационалисти и индепенденти у доба реформације заступали су учење о слободи савести као изворном праву религиозног исповедања. Природно право тиме полази од урођене слободе појединца, из које се тек затим изводи државна власт. То је био коперникански заокрет у схватању појмова државне власти и индивидуалне слободе, због чега је и немачки марксиста Лео Кофлер сматрао да право буржоаско револуционарно доба почиње тек с калвинизмом.[16]

Јелинек је доказивао да се на америчком тлу институт слободе савести постепено ширио од права на вероисповедање на утврђивање листа права за које се узимало да из истих разлога морају бити с оне стране мешања и ограничавања од стране државне власти. Таква ненамеравана имплементација једног изворно верског права на различите световне установе је разлог због кога је Алексис де Токвил у најбољој књизи о Америци икада написаној закључио да "пуританизам није био само верска доктрина; он се у много чему поистовећивао са најапсолутнијим демократским и републиканским начелима".[17]

Лични режим Александра Вучића, иако декларативно надахнут протестантским етичким идејама и вредностима, у битним аспектима је у раскораку с политичком филозофијом пуританизма и институтом слободе савести као њеним угаоним каменом. Најупечатљивији, али не и једини примери су систематско мобинговање медија и политички прогон заштитника грађана Саше Јанковића.

Нико од медија у Србији се није усудио да подробније истражи невероватну причу о крађи идентитета премијеровог брата Андреја Вучића. Нико од новинара није смео да објави ни јавну тајну да се Александар Вучић поново оженио. Дословно режимско запоседање значајних медија (телевизије Пинк, Студио Б, Happy, таблоид Информер...) и контрола скоро свих осталих, укидање критичких формата као што су "Утисак недеље" и "Ментално разгибавање" су само неки од примера ограничавања медијских слобода у режиму Александра Вучића.

Иако је по Уставу Републике Србије заштитник грађана  независан државни орган који штити права грађана и контролише рад органа државне управе, због подношења редовног годишњег извештаја Народној скупштини Србије који је садржао критичке примедбе на рад неких државних органа, омбудсман Саша Јанковић је прошле године био изложен драстичном медијском и политичком прогону. Искључиво зато што је радио свој уставом и законом предвиђени посао и усудио се да покрене по власт нека непријатна питања на осетљиве теме. И слобода медија као једна од есенцијалних претпоставки савремених демократија и институт заштитника грађана засновани су и свој смисао једино имају кроз принцип слободе савести. Сваки вид маргинализације и политичке опструкције ових установа ускраћује легитимитет баштиника демократских и етичких традиција протестантског пуританизма.

Ни личним примером Александар Вучић не показује да има много тога заједничког са моралним квалитетима протестаната о којима је писао Вебер. Премијер Вучић је и у штампаним и у електронским медијима заступљенији и редовнији од временске прогнозе.[18] Неретко у тим појављивањима премијер себе самохвалисаво представља као великог трудбеника и сверадника, који ради од јутра до сутра. Тај вид самопромоције је све само не близак духу протестантске радне етике, јер, како је Вебер приметио, "отмена уздржаност господе и разметање надувеног скоројевића  аскези су једнако омражени".[19]

И најзад долазимо до кључног питања. Ако је за Александра Вучића, по сопственом имплицитном признању, парадигма протестантске радне етике ауторитарни дух немачког лутеранства, ако је патронским односом према двојици академских плагијатора из редова своје политичке партије у потпуности обесмислио протестантску етику одговорности за последице и ако је својим политичким деловањем вишеструко угрозио фундаментално начело слободе савести пуританске политичке филозофије, поставља се питање који је онда смисао Вучићевог угледања на протестантску радну етику и заклањања за ауторитет Макса Вебера?

Није далеко од памети да су Александра Вучића код Макса Вебера привукли неки други садржаји научникове мисли који су далеко потентнији за Вучићеву реал-политику од декларативног угледања на протестантску радну етику, које је више прикладно за премијерову реторику. Макс Вебер је, између осталог, сматрао да су у политичком животу парламентарних демократија неопходни јаки и ауторитарни политички вођи, које је он називао "цезаристичким људима": "Велике политичке одлуке, управо у демократији, неминовно доносе појединци, и због те околности још од Перикловог доба масовна демократија, кад год се постави питање избора вођа, плаћа своје позитивне успехе великим концесијама цезаристичком принципу. У великим америчким заједницама, на пример, корупција је обуздана тек захваљујући појави плебисцитарно изабраних локалних диктатора којима је поверење маса дало право да сами састављају комитете који ће вршити власт."[20]

За Макса Вебера демагогија је била не само легитимна, већ и пожељна политичка стратегија која је својствена процесу демократизације. "Демагог стиже до врха, а успешан демагог је човек који се најбескруполозније служи средствима за завођење маса".[21] Лични режим Александра Вучића је најбољи пример у новијој историји Србије колико је само истине у Веберовим речима да "неће политички пасивна маса сама из себе породити вођу, већ ће политички вођа демагогијом придобити масе и привући присталице".[22] Не треба, међутим, никако сметнути с ума ни Аристотелове речи да "демократије пропадају најчешће због безобзирности демагога" и све оне примере из пете књиге Политике и историје en general  који то становиште уверљиво поткрепљују.

Аутор је правник и публициста из Пожеге

[1] Николај Берђајев, Извори и смисао руског комунизма, Књижевне новине, Београд, 1989, стр. 87-88

[2] http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/maks_veber.1083.html?news_id=254453

[3] Макс Вебер, Протестантска етика и дух капитализма, Mediterran Publishing, Нови Сад, 2011, стр. 63

[4] Вебер, н.д., стр. 62

[5] Вебер, н.д., стр. 83

[6] Вебер, н.д., стр. 83-84

[7] Група аутора, Француска револуција и савременост, Институт за европске студије, Београд, 1990, стр. 203

[8] Роберт Кинг Мертон (1910 - 2003.) је био амерички социолог и један од "очева оснивача" савремене социологије. У социологију је увео познате концепте самоиспуњујућег пророчанства (self-fulfilling prophecy), ненамераваних последица (unintended consequences), референтне групе (reference group) и рол-модела (role model).

[9] Вебер, н.д., стр. 208

[10] Вебер, н.д., стр. 111

[11] http://pescanik.net/kako-do-doktorata-lako-slucaj-ministra-stefanovica/

[12] http://pescanik.net/velike-tajne-malog-majstora-ili-kako-je-sinisa-mali-ukrao-doktorat/

[13] http://pescanik.net/u-lazi-je-kratak-retraction-note/

[14] У случају плагираних докторских дисертација министра Небојше Стефановића и градоначелника Београда Синише Малог премијер Александар Вучић није сматрао целисходним да се руководи немачким узором. Наиме, немачки министар одбране Карл-Теодор цу Гутенберг је 2011. године био приморан да поднесе оставку након што је откривено да је плагирао свој докторат, а његов алма матер у Бајројту је повукао Гутенбергову докторску титулу. Две године касније оставку је поднела немачка министарка образовања Анет Шаван из истих разлога.

[15] Група аутора, Француска револуција и савременост, Институт за европске студије, Београд, 1990, стр. 181

[16] Љубомир Тадић, Традиција и револуција, СКЗ, Београд, 1972, стр. 40

[17] Алексис де Токвил, О демократији у Америци, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 1990, стр. 34. Упркос томе што су многи реформатори били изузетно ауторитарне личности и што су настојали да своје посебне визије наметну осталима (Калвинова Женева или Ноксов Единбург не само што нису били узори толерантних демократија, него су били прототипи тоталитарних теократија), таквим наметањима недостајало је језгро теолошког оправдања, била су кратког века и добрим делом су била у служби успоравања ширења конкурентних уверења. Теократска верзија калвинизма била је најмање популарна од свих његових исходишта и практично је пропала с Калвиновом смрћу (опширније у раду Steve Bruce, Did Protestantism Create Democracy?).

[18] http://www.cenzolovka.rs/dokumenti/godina-ljubavi/

[19] Вебер, н.д., стр. 108

[20] Макс Вебер, Политички списи, ИП Филип Вишњић, ЈП Службени гласник, Београд, 2006, стр. 340

[21] Политички списи, стр. 337

[22] Политички списи, стр. 346