Досије

Мишљење

Логика бољшевичког регицида

Александар Дивовић, Пожега

На данашњи дан пре 97 година бољшевици су стрељали 7 чланова руске царске породице – цара Николаја II, његову супругу Александру Фјодорвну и њихово петоро деце, ћерке Олгу, Татјану, Марију и Анастазију и сина Алексеја, чиме је угашена лоза Романових. Ликвидација руске царске породице може се протумачити као класична револуционарна одмазда према представницима ancien regime, али поједини аспекати бољшевичког регицида захтевају нешто суптилнију анализу.

Тако, на пример, вероватно најсофистициранији српски мислилац у другој половини 20. века, Никола Милошевић, у својој невеликој студији "Има ли историја смисла?" помиње тумачење из "Дневника из изгнанства" Лава Троцког по коме је ликвидација царске породице Романов била политичка одлука донесена у духу тзв. ситуационе логике. Наиме, по речима Свердлова, ликвидација царске породице била је политички утемељена на Лењиновој процени да се непријатељу у тешким ратним условима не може оставити жива застава какву су цар и његова породица тада представљали. [1]

Милошевић у продужетку даје своје критичко виђење бољшевичког raison d'Etat: "Међутим, ако су цар и престолонаследник и могли бити нека 'жива застава', за женске чланове царске породице то се свакако није могло рећи, имамо ли у виду да женска деца нису имала право наслеђивања трона. Према томе, све и да је однекуд било неопходно да се за успех револуције ликвидирају цар и престолонаследник није било неопходно да иста судбина снађе и царицу и све четири њене ћерке". [2]

Мислим да је Владимир Иљич боље него Никола Милошевић био упознат са неславним епилогом политичке каријере Наполеоновог министра полиције Жозефа Фушеа. Фуше је био идеални прототип макијавелистичког политичара или, како је његов биограф Стефан Цвајг записао, "најсавршенији Макијавели модерног времена". У односу на Чезара Борџију, чија политичка каријера је у великој мери обликовала Макијавелијевог 'Владаоца', Жозеф Фуше је био као Т-1000 верзија терминатора од течног метала у односу на застарели модел Т-800 кога игра Арнолд Шварценегер.

У политику је ушао 1791. године као члан локалног огранка јакобинског клуба. У Конвенту је пак био на страни жирондинаца. На гласању о судбини краљевске породице 1793. године изјаснио се за регицид и постао близак радикалним монтањарима. У Лиону је 1793. и 1794. сурово угушио побуну против Конвента поставши 'лионски касапин' пре Клауса Барбија. У тренутку када је осетио да је терор достигао свој врхунац и да су његове корисне функције исцрпљене, заверио се против Робеспјера и из тог сукоба изашао као победник, док је Непоткупљиви завршио на гиљотини. После државног удара Наполеона Бонапарте 18. бримера 8. године Републике (1799.), свесрдно је стао уз новог диктатора и постао Наполеонов свемоћни министар полиције. У Наполеонову немилост запада 1809. године због ковања завере, а 1812. цар га склања што даље од себе као гувернера Илирских провинција. 1814. нашао се на страни савезничке коалиције против Наполеона, али се у његову службу опет ставио током Наполеонове краткотрајне владавине од 100 дана 1815. године. После Наполеоновог пораза у Бици код Ватерлоа, још једном је окренуо леђа свом политичком патрону и придружио се опозицији и парламенту у служби бурбонске рестаурације.

Реалполитички прагматичан и незамисливо прилагодљив и у најопсанијим околностима, са непогрешивим осећајем да благовремено напусти брод који тоне и престроји се уз политичку гарнитуру која има најбоље карте, Фуше не само да је постојано одолевао у најсложенијим политичким коњунктурама, него је успевао да се наметне као важан чинилац по правилу добитничке стране. Чак је и краљ нове реакционарне монархије, Луј 18, нерадо пристао да Фушеа прихвати за једног од својих министара у Таљерановој влади, јер му се војвода од Отранта, како је гласила Фушеова племићка титула, чинио неопходним. Али сада бих препустио реч Фушеовом најбољем биографу Стефану Цвајгу:

"Ипак, има нешто што овај стари кондотијер, овај превејани познавалац људи ипак није научио и што нико не може да научи: борити се с аветима. Заборавио је да се на краљевом двору појављује једна авет прошлости, као Еринија освете: војвоткиња од Ангулема, рођена кћерка Марије Антоанете, једина у породици која је преживела велики покољ. Краљ Луј XVIII још је и могао да опрости Фушеу, он, најзад, овом јакобинцу има да захвали за свој краљевски престо... Али њему је било лако да опрости, јер он лично није ништа преживео у оном страшном времену. Напротив, војвоткиња од Ангулема, кћерка Луја XVI и Марије Антоанете, носи у крви језиве слике из свог детињства. Она памти доживљаје који се не заборављају и има осећања мржње која се не могу ничим ублажити... Она је заједно са осталима преживела 10. август, када је светина ударцима секире развалила врата која воде у собе њене мајке, када су с поругом ставили њеном оцу црвену капу на главу, а на прса копље… Како да заборави вече кад се опраштала с оцем кога су вукли на гиљотину, кад се опраштала са својим малим братом кога су оставили у некој собици да се вашљиви и да вене?... И како одагнати из душе онај тренутак кад се морала отргнути из мајчиног наручја и кад су доле на плочнику затандркала кола која су мајку одвукла на гиљотину? Не, она, кћерка Луја XVI и Марије Антоанете, заточеница Тампла, није за ове страхоте сазнала само из новина као Луј XVIII или из неке треће руке, она их засвагда носи у својој престрављеној, помраченој, измученој и измрцвареној детињој души као да су у њу усијаним гвожђем утиснуте. И та мржња против очевих убица, против мучитеља њене мајке, против страховитих слика из њеног детињства, и даље тиња у њеном срцу и тражи освету... " [3]

Фушеов министарски мандат у Таљерановој влади био је кратког даха. Његов баласт регицида из револуционарних времена био је претежак за ултраројалисте из кабинета Луја XVIII и ван њега, окупљене око живог симбола ancien regime, војвоткиње од Ангулема. "Јадна војвоткиња не сме више бити изложена непријатностима да се сусреће с овим одвратним лицем", са олакшањем је изјавио Луј XVIII када је стављен пред свршен чин. Фуше је убрзо развлашћен и из тактичких разлога 1815. упућен за француског амбасадора у Саксонији, дипломатско место које је било далеко испод његовог политичког ранга. Већ следеће године је распуштен из службе и проскрибован, уз образложење из Париза да његове политичке услуге више нису неопходне. Умро је у егзилу у Трсту 1820. године.

Нема сумње да је Лењин 100 година касније био поучен неславним епилогом Фушеове бриљантне политичке каријере и да је бољшевичка логика регицида имала у виду Беркову и Сантајанину мисао да онај ко не учи на историјским грешкама из прошлости, осуђен је да их понавља. Колики год Фуше макијавелиста да је био, Лењин је много боље од њега усвојио једну Макијавелијеву бруталну, али и брутално тачну поуку: "Тко успостави тиранију, а не убије Брута*, и тко успостави слободну државу а не убије Брутове синове**, кратко ће остати на власти." [4]

Аутор је правник и публициста из Пожеге

*Луције Јуније Брут, нећак Тарквинија Охолог, симулирао је лудило да га Тарквиније не би сматрао опасним и погубио. По легенди, пошто је син Тарквинија Охолог обечшастио Лукрецију, Јуније Брут се заклео ножем којим је она учинила самоубиство да ће Рим ослободити тирана.

**Брутови синови, Тиберије и Тит Јуније Брут, оптужени су због завере у прилог повратка рода Тарквинија на власт у Риму.

[1] Никола Милошевић, Има ли историја смисла, Лио, Горњи МИлановац, 2000, стр. 63

[2] Ибид.

[3] Стефан Цвајг, Жозеф Фуше – Лик једног политичара, Етхос, Београд, 2003, стр. 203-204

[4] Николо Макијавели, Расправа о првој декади Тита Ливија, 3 ИИИ