Досије

Мишљење

Убице судњег дана

Александар Дивовић, Пожега

У шестој сезони супер популарне "Шоутајмове" серије "Декстер" антихерој и мрачни протагониста серијала Декстер Морган (Мајкл Си Хол), форензичар одељења за убиства полиције у Мајамију, суочава се са паром верских фанатика у односу ментора (Едвард Џејмс Олмос) и ученика (Колин Хенкс), који своја ритуална убиства додатно упризорују апокалиптичном симболиком из библијског Откровења. На пример, у тело једне од убијених жртава шавом у облику грчких слова алфа и омега ушију седам змија, што је алузија на седмоглаву, змијолику неман  из тринаесте главе Откровења. Друга жртва се обелодањује тако што раскомадане делове њеног тела изнова нашивене хируршким концем центром града пронесу четири напуштена коња, који су призивање апокалиптичног сценарија из шестог поглавља Откровења, и тако даље. Полицијском истрагом се сазнаје да је намера убица да низом од седам ритуалних убистава с есхатолошком сценографијом из Откровења испуне најављене знаке судњег дана и тако изазову његово наступање. Због тога се у току истраге још увек анонимним убицама додељује кодно име Doomsday Killers или убице судњег дана.

Уважавајући све разлике у аналогији, нисам могао да се сетим прикладнијег примера из поп културе који представља сликовитије поређење с идеолошким мотивима више него транспарентних убистава Исламске државе (даље ИД), о којима нас путем интернета и друштвених мрежа, готово свакодневно и врло непосредно, с лица места извештавају њени ватрени следбеници. Пре него што наставите даље с читањем, у случају ИД треба да одбаците униформну предрасуду о џихадистима као о савременим, секуларним људима, који, заклањајући се испод идеолошког кишобрана радикалног исламизма, остварују профане политичке циљеве, шверцују оружје и бело робље или увећавају своје банковне рачуне на нафтним пољима. У ствари, тај угао гледања на феномен ИД не може вас одвести даље од логичног питања из носталгичне Микијеве радионице – "Чему ово служи, а уз то и не ради?".

Парадигма у којој на први поглед бесмислени, ирационални и самодеструктивни поступци ИД добијају свој пун смисао је парадигма исламског миленаристичког покрета. Месијанска реторика идеолога ИД није само ефикасно пропагандно средство у регрутацији нових чланова, најчешће, али не искључиво са маргина како исламских, тако и неисламских друштава[1], него је и егзистенцијални смисао и modus operandi ИД. Ново средњовековље ИД и повратак цивилизације у правно окружење из 7. века изводе се из тзв. пророчке методологије или ревносног следбеништва поступања и објаве веровесника Мухамеда о предстојећем дану страшног суда. Успон до моћи ИД, како примећује новинар Грејем Вуд у свом просветљујућем есеју за "Атлантик" магазин, много мање је налик тријумфу Муслиманске браће у Египту (које ИД сматра отпадницима), колико наликује остварењу дистопијске алтернативе Џима Џонса и Дејвида Кореша у којој се апсолутна власт не простире на неколико стотина, већ на око 8 милиона душа.

Још пре заузимања ирачког Мосула у јуну прошле године, тренутно највећег града под својом контролом, ИД је управљала територијом већом од Велике Британије. Први човек ИД Абу Бакр ел Багдади убрзо по паду Мосула самотитулисао се калифом, а територију под контролом ИД прогласио је калифатом. Са становишта миленаристичке филозофије ИД, тај потез је од фундаменталног значаја за будућност човечанства, јер је у исламској есхатолошкој традицији рестаурација калифата претсказање надолазећег судњег дана. У класичној исламској мисли постоји снажан педигре за апокалиптичку идеологију ИД.

Значајне разлике у стилу и садржини куранских сура из Меке и Медине огледају се и у томе што су раније, меканске суре прожете снажним есхатолошким наративом, упризорењима коначног суда и описима мука у паклу и радости у рају. У хадиској традицији, другом најважнијем извору муслиманске религије после Курана, централна фигура исламске апокалипсе је лажни, једнооки месија Деџал, који одговара Антихристу из хришћанског Откровења. У једној од најпризнатијих збирки хадиса, Сахих, посведочене су и Мухамедове речи о тачно дванаест калифа из племена Курејша који ће га наследити, а последњи, дванаести ће бити Махди, велики избавитељ ислама и свеколиког човечанства[2]. Према тумачењу младог идеолога ИД из Бахреина, Туркија ел-Бин'алија, до сада је било седам легитимних калифа. Ал Багдади је осми од дванаест. Мада се разликује у детаљима, традиција се углавном слаже да ће се коначна битка између добра и зла одиграти источно од Дамаска, када ће се Исус или Иса као прави месија вратити, поразити Деџала уз помоћ Махдија и поломити крст у свом симболичном загрљају ислама.

У том смислу треба разумети и судбоносну важност коју ИД додељује сиријском градићу Дабику. Дабик је стратешки безначајан град на северу Сирије, у близини сиријско-турске границе, који броји тек нешто више од 3000 становника. Али у хадиској традицији Дабик је еквивалент Армагедона из Јовановог Откровења – места одлучујуће, метаисторијске битке између добра и зла. Према Пророковом казивању из хадиса, у Дабику ће армије Рима уочи судњег дана подићи свој борбени камп. Ту ће се сударити с армијом исламских праведника и Дабик ће постати римски Ватерло[3]. Рим би могао да буде синегдоха или кровни термин за све непријатеље ислама, али постоје тумачења да је то Америка или чак савремена Турска, која је пре више од 90 година укинула последњи самопроглашени калифат Османског царства. Есхатолошка традиција у коју је улога града Дабика тако судбински уткана разлог је ерупције одушевљења бораца ИД после победоносне битке за Дабик, извојеване иначе уз велике губитке исламиста. Своје службено гласило у форми онлајн магазина, ИД је назвала управо по Дабику. Када је амерички хуманитарац Питер Кесиг убијен од стране ИД у новембру прошле године, Џихади Џон, маскирани британски џелат који се појављује на бројним снимцима ИД, изјавио је за смрт Кесига: "Сахранили смо првог крсташа у Дабику и нестрпљиво очекујемо да стигне остатак ваше војске".

ИД разликује се од скоро сваког другог џихадистичког покрета по томе што есхатолошку објаву пророка Мухамеда узима за угаони камен своје идеологије, а себе доживљава као кључног протагонисту предстојеће апокалипсе. Међу муслиманима постоји консензус да једино Алах познаје будућност, али и да су њени наговештаји дати у Курану и казивањима Пророка. Једна од кључних карактеристика већине миленаристичких покрета је да пламен својих есхатолошких очекивања разгаљују прилагођавајући актуелне догађаје и искуства тако да они постану знаци најављеног краја. По речима експерта за милитантни ислам Вила МекКантса, за време последње године америчке окупације Ирака очеви оснивачи ИД видели су знаке свршетка времена свуда око себе и предвиђали су долазак Махдија у року од годину дана. На пример, у збирци хадиса утицајног сунитског учењака из Сирије из 14. века Ибн Касира међу знаковима последњих времена поменуто је подизање високих зграда. Урбана блискоисточна архитектура у којој доминирају структуре попут Бурж Калифе у Дубаију, Абраџ ал-Баита у Меки или небодера у Дохи само подилази апокалиптичком ентузијазму следбеника ИД.

Како се, дакле, у ову миленаристичку конјунктуру ИД уклапају масовна убиства и други беспризорни злочини њених поданика? Кад год ИД јавно иступи с новим злочинима, било да је то декапитација коптских хришћана, етничко чишћење Јазида у Ираку или спаљивање живих жртава у кавезима, намећу се два суштинска питања: 1) Зашто ИД то ради? и 2) Зашто ИД своје злочине обелодањује и најнепосредније приказује светској јавности? Секуларна варијанта миленаризма каква је била националсоцијалистичка визија хиљадугодишњег Рајха такође је за испуњење своје идеје жртвовала на милионе живота. Међутим, чак и свемоћни нацистички Бехемот, како га је називао Франц Нојман, трудио се да прикрије и минимизује своје злочине, а сведоци смо да су злочини, што бруталнији и свирепији, то експониранији, данас окосница самопромоције и комуникације ИД с остатком света. Да бисмо коначно разумели шта се крије иза овакве стратегије убица судњег дана, можда неочекивано, направићемо малу дигресију у воде руске религиозне филозофије.

Николај Берђајев на више места у својој обимној филозофској акрибији ("Руска идеја", "Самоспознаја"…) помиње "генијалну идеју" руског религиозног мислиоца Николаја Фјодорова о условности апокалипсе. Генијално је код Фјодорва, пише Берђајев у својој аутобиографској исповести, то што је он можда први начинио покушај активног поимања Апокалипсе и призанао да крај света зависи и од активности човекове[4]. По Фјодорову, апокалиптичка пророчанства су условна, а не фатална, и човечанство удружено ради опште хришћанске ствари, може да одложи или чак да избегне рушење света, страшни суд и вечиту осуду. И баш као што је Фјодоров сматрао да пасивно очекивање коначног краја није достојно човека и да га је могуће одложити или избећи, тако и идеолози ИД сматрају да свет огрезао у злу и богоотпадништву што пре треба извести пред божију пороту страшног суда. Пропаганда злочина ИД у функцији је хомогенизације и подстрекавања непријатеља да први удари на ратнике калифата и тако крене на пут без повратка. Убице судњег дана верују да отварањем фронтова на различитим странама доприносе радикализацији дуалистичке поделе света на праведни калифат и уједињене безбожнике и активно суделују у остварењу пророчанства о ултимативној бици у Дабику.

Паралелним кампањама на више фронтова против шиита, Курда, Јазида, хришћана и муслимана сунита који не деле њена идеолошка уверења, ИД је већ ујединила сваку етничку и религијску групу у рејону Ирака и Сирије против себе. Објављивањем беспрекорно изрежираних снимака појединачних и масовних егзекуција својих жртава на интернету, ИД баца рукавицу у лице западним земљама и провоцира њихов напад на Сирију у сусрет пророчанству из Дабика. ИД је у рату чак и са својим најприроднијим савезником, сиријском Ал Каидом. Диригована инфлација властитих непријатеља  никако не делује као паметна стратегија осим ако постојано не истрајавате у уверењу да је на вашој страни непобедива, трансцендентна сила, која ће ускоро окончати постојање света каквог познајемо. И ако се већ негде сустичу политичка филозофија националсоцијализма и стратегија ИД то је оно класично место из "Мајн кампфа" на коме Хитлер каже да у генијалност једног великог вође спада и то да чак и оне раштркане непријатеље с разних страна увек предочава у једну категорију, јер спознаја различитих противника може код слабићких и несигурних карактера да доведе до поретка сумње у сопствена права.[5] Из тог разлога би евентуална инвазија Америке и њених разнородних савезника против ИД била огроман пропагандни успех за џихадисте, јер је највећи заговорник једног таквог напада сама ИД.

Из перспективе друштвене свести обликоване на филозофији европског просветитељства и секуларног хуманизма, апокалиптична визија иминентног краја историје који треба да се одигра у опскурном сиријском градићу изгледа ирационална и бесмислена. Многи a priori одбијају да поверују у фанатичну посвећеност ИД својој милитантној есхатолошкој идеологији. Међутим, таквим сагледавањем ствари врло лако се може упасти у замку европоцентризма. ИД и њена идеологија нису инцидент ни из угла социологије религије, ни из угла исламске религијске доктирне. Амерички историчар Џефри Каплан приметио је да су у сваком добу и у сваком ћошку планете, мале групе људи постајале непоправљиво убеђене да процеси историје долазе до краја.[6] Јеховини сведоци, полинежански карго култови, Лоза Давидијанаца, Аум Шинрикјо, фракције Бахаи религије су само неки од савремених примера који сведоче да је миленаризам снажан и привлачан одговор на психолошке потребе, социјални статус и верска убеђења  многих људи у свим временима. На крају крајева, и хришћанство је почело као изразито апокалиптична јеврејска секта.[7] ИД, упркос чињеници да представља магнет за садисте, социопате и авантуристе разних профила и да њена уверења одбацује велика већина муслимана, није због тога мање исламска; религија коју исповедају њене најгорљивије присталице изведена је из аутентичне исламске традиције и утемељена је у веровесничкој каријери пророка Мухамеда. ИД је верски, миленаристички покрет чија интелектуална и идеолошка генеалогија сежу до самих почетака ислама, а правни и политички радикализам сиријског калифата представља његову доследну примену у контексту 7. века.

Несуочавање с овим чињеницама у име различитих компромиса је најсигурнија странпутица у сваком интелектуалном, пропагандном или војном суочавању с ИД. Игнорисање идеолошких врела и идејних основа калифата може да води само увећању његове привлачности интернационалним џихадистима и пролонгирању његовог трајања. Јер поразити покрет је једно, а поразити његову идеју нешто сасвим друго.

Аутор је правник и публициста из Пожеге

[1] "Убеђење да им је поверена таква мисија, да су божанском вољом одабрани да испуне тај огромни задатак, давало је тим слуђеним и ојађеним људима ново упориште и нову наду; давало им је не било какво место у друштву већ уважено место од изузетног значаја. Слично братство је себе доживљавало као елиту, бескрајно узвишену и надређену обичним смртницима, елиту која има удела у изванредним заслугама свога вође и која с њим дели неке чудесне моћи. Поврх тога, мисија која је највише привлачила те масе из најсиромашнијих слојева становништва била је - како се могло очекивати - мисија која је требало да се оконча потпуним преображајем друштва. У есхатолошким фантазијама које су преузели из давне прошлости ... ти људи су пронашли друштвени мит најпримеренији својим потребама." (Норман Кон, Потрага за Хиљадугодишњим царством, ЈП Службени гласник, Београд, 2013, стр. 52)

[2] Прецедент ИД у овом смислу је парадржавни пројекат суданског месијанског лидера Мухамеда Ахмада око кога Хенрик Сјенкевич развија радњу свог класичног романа "Кроз пустињу и прашуму". Ахмад је капитализовао месијанска надања раширена у суданском друштву под турско-египатском окупацијом и британском колонијалном управом и 1881. године прогласио се за Махдија. Успешно је протерао Египћане и Британце из Картума, а у краткотрајној држави под управом махдаиста на снази су били дискриминација верских мањина и шеријатска забрана пушења, алкохола и плесања. Ахмад је изненада умро 1885. године, а Британци су повратили власт над Картумом 1898. године. Британску реконквисту Картума Винстон Черчил, и сам учесник рата, је описао у делу "The River War".

[3] Скренуо бих пажњу и на историјски значај Дабика, који већина аналитичара није узела у обзир. Дабик је био место и одлучујуће битке између Османског царства и Мамелучког султаната 1516. године, у којој су Османлије дефинитивно потукле египатске Мамелуке и стекле репутацију глобалног предводника ислама. Мада ИД ни Османско царство не признаје за легитимног наследника калифата (јер турски султани не потичу од арапског племена Курејш), Мамелучки султанат исламизованих робова војника, који је после монголског затирања Абасидског калифата 1258. године био светски центар ислама, тек није имао легитимитет. Абасидска линија владара се после пада Багдада преселила у Каиро и као марионетска династија формално озаконила статус Мамелучког султаната као наследника калифата, али су на њу, како пише Арнолд Тојнби, мамелучки султани и њихови поданици увек гледали с презиром, а у Меки имена њених владара никада нису рецитована у хутбама.

[4] Николај Берђајев, Самоспознаја, Књижевна заједница Новог Сада, 1987, стр. 338-339

[5] Adolf Hitler, Mein Kampf, str. 81 (https://www.scribd.com/doc/14340925/Adolf-Hitler-Moja-Borba)

[6] Jeffrey Kaplan, Radical Religion in America: Millenarian Movements from the Far Right to the Children of Noah, Syracuse University Press, New York, 1997, str. 165

[7] По речима чувеног немачког учењака Ернста Кезмана "апокалиптичност... је била мајка целокупне хришћанске теологије" (Јарослав Пеликан, Хришћанско предање, Историја развоја догмата, том И, ЈП Службени гласник, Београд, 2009, стр.149). Детаљније на тему Исуса као миленаристичког пророка и његовог апокалиптичког покрета видети у трилогији Дејла Алисона "Jesus of Nazareth: Millenarian Prophet" (1998.), "Resurrecting Jesus: The Earliest Christian Tradition and Its Interpreters" (2005.) и "Constructиng Jesus: Memory, Imagиnatиon, and Hиstory" (2010.).