Досије

Мишљење

Хашки de profundis

Александар Дивовић, Пожега

Најмање три пута је Војислав Шешељ на суђењу за ратне злочине у Хашком трибуналу поменуо пример унакрсног испитивања са чувеног суђења Оскару Вајлду по тужби маркиза од Квинсберија из 1895. године као прецедент за своје извођење одбране. Први пут се Шешељ на Вајлдов случај позвао 12. децембра 2007. у току унакрсног испитивања вештака тужилаштва Ентонија Обершала: "Немам потребе ваљда да вас упозоравам да имам драгоцени преседан унакрсног испитивања у својевременом процесу Оскару Вајлду. Ја још нисам достигао тај степен, можда ћу у некој прилици достићи, али неће ми бити потребно за Обершала... " Други пут је Шешељ скренуо пажњу на Вајлдово суђење у полемици са судским већем на саслушању војног експерта тужилаштва Рејна Туненса 26. фебруара 2008. године: "Ја вас подсећам, господине председавајући, на историјски преседан процеса Оскару Вајлду. Све што је тамо било могуће да се каже у унакрсном испитивању могу и ја овде. А ја сам много, много блажи од оних који су учествовали у том процесу". Нешто слично Војислав Шешељ је изјавио и на саслушању заштићеног сведока оптужбе 002 у мају 2008.

Шешељево подсећање на Вајлдово cause celebre суђење није било само техничке природе. И Вајлд и Шешељ су у својим судским процесима били пословично арогантни, ексцентрични и нескромни. Вајлдово одбијање да се да у бекство пре суђења и презриви коментар како "не може одолети жељи да постане робијаш" могли би да послуже као лаконски парагон Шешељевог односа према Хагу. Обојица оптуженика су као затвореници оставили иза себе списатељски опус, а Вајлдов епистоларни De profundis свакако спада у најславнија дела тог жанра. Оба суђења карактеришу и две атипичне процесне околности. Маратонско унакрсно испитивање којим је краљичин адвокат (QC) сер Едвард Карсон три дана ломио Оскара Вајлда сматра се за вероватно највеће унакрсно испитивање које се икад догодило у судници енглеског говорног подручја. Шешељевих 12 година проведених у притвору без првостепене пресуде такође су незабележен и неславан рекорд у модерној, међународној правној пракси. Ипак најзначајнији заједнички именитељ за оба ова процеса је чињеница да су окривљени надмашили своје просекуторе: Шешељ већ на самом суђењу, а Вајлд на суду историје.

Као што су Вајлдови лик и дело одавно превазишли оквире викторијанског морала, по чијим узусима је контроверзни писац и осуђен, тако се и Шешељев инвентар греха показао као превелики залогај за апетите хашког тужилаштва. Упркос тек првостепеној пресуди Хашког трибунала - тек и у смислу најављеног жалбеног поступка тужилаштва и у смислу трајања првостепеног поступка против Војислава Шешеља - већ сада се може рећи да је оптужени тај процес тријумфално привео крају и у правном и у политичком погледу. Чак и да је првостепена пресуда судског већа била осуђујућа, што је, с обзиром на импровизоване правне стандарде и неуједначену судску праксу трибунала, пред неким другим судским већем био потпуно замислив епилог, општи утисак о Шешељевој одбрани пред хашким тужилаштвом остао би непромењен, а исход суђења широко протумачен аргументом силе, а не силом аргумената. Каква год да буде пресуда апелационог већа она ће само легитимисати Шешељев статус антихероја и учврстити позицију моралног победника у овом процесу.

Да ли је Војислав Шешељ најбољи правник на свету, како сам за себе тврди, и да ли је његова интелектуална супериорност била пресудни чинилац због кога се професионално недорасли састав хашког тужилаштва нашао у тако у безизлазној ситуацији? Шешељ је био изванредан студент. У свим његовим (ауто)биографским референцама налази се податак да је четворогодишње студије на Правном факултету Универзитета у Сарајеву завршио у рекордном року од две године и осам месеци. Међутим, детаљ који ретко кад иде уз ту несумњиво респектабилну референцу је Шешељев просек оцена на основним студијама. Војислав Шешељ је дипломирао на Правном факултету у Сарајеву 1976. године са просечном оценом из свих предмета 8,2, а из предмета Катедре за државно и међународно јавно право 9,1.[1] 8,2 је сасвим солидан просек, нарочито кад се узме у обзир коришћење права да се испити полажу пре предвиђених рокова, али међузависност квантитета, тј. дужине студирања и квалитета усвојеног знања је у овом случају очигледно на штету овог другог. Примера ради, професор Правног факултета Универзитета у Беогарду и бивши саветник председника Србије Томислава Николића, Оливер Антић је на београдском Правном факултету дипломирао 1975. године са просечном оценом 8,29 и то је најнижа просечна оцена од свих кандидата за асистента-приправника примљених на факултет у последњих 30. година.[2] Међутим, док је професор Антић наставио научну каријеру да гради на факултету и временом успео да стекне репутацију једног од водећих стручњака за грађанско право у Србији, Војислав Шешељ се на факултету задржао веома кратко и, веберовским речником казано, у потпуности се посветио политици као животном позиву. Животним опредељењем за активно политичко деловање, Војислав Шешељ је обећавајуће почетке своје научне каријере свесно оставио у самом заметку.

По окончању основних студија у Сарајеву, Војислав Шешељ је 1978. године на постдипломским студијама на Правном факултету у Београду одбранио магистарски рад "Појам наоружаног народа у дјелима класика марксизма“, а само годину дана касније је стекао и титулу доктора правних наука с дисертацијом "Политичка суштина милитаризма и фашизма". Обе Шешељеве постдипломске расправе припадају идеолошком имагинаријуму епохе у којој су одбрањене и не представљају универзални допринос правно-теоријској науци, иако су у друштвено-политичком контексту времена у којем су настале биле легитимне теме у оквиру апстрактних правних области као што су теорија државе и права и филозофија права. Шешељеве студије су заправо једна врста варијације познатог Парето принципа. Парето принцип, назван по италијанском социологу Вилфреду Парету, каже да се угрубо 80% одређеног резултата постиже с 20% уложеног времена. Избор изнадпросечно надареног студента да студије оконча с оценом која тежи највишој, десетки, у редовном року или да дипломира знатно пре рока са солидном, али ипак оценом несвојственом најбољим студентима је одличан пример Парето принципа.

Ако је у академској каријери имао прекиде, др Војислав Шешељ их никада није имао у публицистичком раду од времена када је тај рад започео. Шешељ по броју потписаних и објављених књига вишеструко надмашује најплоднијег српског правника и публицисту у 20. веку Слободана Јовановића. Сабрана дела доктора Шешеља стају у преко 100 мегаломанских томова, од којих је сваки по правилу штампан на 1000 страна, у тврдом повезу и златоотиску.  Војводине књиге су највећим делом сувопарне и нечитљиве збирке аутобиографских исповести, митингашких говора, телевизијских и новинских интервјуа, записника са седница парламента, памфлета о политичким противницима, а последњих 60 и кусур обимних томова су транскрипти и документација са  суђења у Хагу. Постоји једна упечатљива историјска паралела која доста говори о психологији овог скрибоманског феномена. Ким Ил Сунг, севернокорејски председник, био је такође "класик" политичких говора који су уљуљкивали државу и народ. Ким Ил Сунгова уста била су "жива штампарија"; објавио је, словом и бројем, 1.800 изабраних дела својих говора! Изабраних, а колико ли је сабраних дела?![3]

Две књиге које у овој "вавилонској библиотеци" заузимају посебно место и које сам аутор сматра својим животним делима су "Идеологија српског национализма" и "Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације". Оба дела су, међутим, изразито компилаторског карактера и као претенциозне историографске студије у суштини су аналитички безвредна. Целовит наслов прве књиге гласи "Идеологија српског национализма – Научно и публицистичко дело проф. др Лазе М. Костића" и она представља једну врсту обимније скрипте сабраних дела српског професора права и емигрантског публицисте Лаза Костића, уз некритичко преузимање читавих пасуса и препричавање дела аутора као што су Реља Новаковић, Владимир Ћоровић, Сима Ћирковић и други. "Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације" је сугестивна хрестоматија од преко 1000 страна различитих антихрватских и прохрватских аутора који сваки на свој начин изузетно једнострано пишу о хрватској и српској историји. Критичког доприноса самог аутора тој обимној грађи скоро и да нема.

Биће ипак да др Војислав Шешељ није понизио хашко тужилаштво јер је најбољи правник на свету – целокупна интелектуална биографија и рудиментарна научна каријера не иду томе у прилог. Две су друге околности, по мом мишљењу, допринеле не само да хашко тужилаштво изгуби случај Шешељ, него и да свеукупна импресија са тог суђења делује као потпуни фијаско за цео Хашки суд. Најкраће речено, тужилаштво од самог почетка није имало случај против Шешеља. Свемогући институт "заједничког злочиначког подухвата", који представља хашку варијанту кривичноправне концепције завере у англосаксонском праву[4], био је непримењив на Шешеља, јер у периоду од интереса за оптужницу Шешељ није био део ниједне власти и није се могао окривити по командној одговорности. Тога је била свесна и бивша тужитељка трибунала Карла дел Понте.

Други разлог због кога су сви састави тужилаштва деловали тако беспомоћно у дуелу са оптуженим је ванправне природе и тиче се једне Шешељеве особине по којој је био неупоредив не само у хашкој судници, него и у свим јавним наступима. И Оскар Вајлд и Војислав Шешељ су још за живота стекли репутацију ненадмашних говорника и полемичара. Њихова реторичка вештина и полемичка луцидност били су најатрактивнији аспекти на њиховим суђењима. Али док је на суђењу Оскару Вајлду, упркос пишчевим реторичким бравурама, тужилац много чешће правно поентирао због рестриктивних викторијанских закона о јавном моралу, у Шешељевом случају тужилаштво није имало одговарајуће правне аргументе, а оптужени је тај вакуум вешто користио да полемички урнише и тужилаштво и његове сведоке. Rhetorike techne херцеговачког барбарогенија била је differentia specifica која је његову првостепену пресуду учинила упечатљивијом и тријумфалнијом у односу на коначне ослобађајуће пресуде неколицини других, угледних српских туженика.

У антологијској студији о изворима тоталитаризма Хана Арент на једном месту цитира предговор из књиге "Хитлерова ћаскања за трпезом" у ком се наводи да је "привлачност, тај чудни, неодољиви магнетизам Хитлеров, почивао, дакако, на фанатичној самоуверености овог човека, на његовим псеудо-ауторитативним судовима о свему под капом небеском, као и на чињеници да су његови ставови, било да се односе на штетне последице пушења или на Наполеонову политику, увек могли да се уклопе у некакву свеобухватну идеологију... Људи су увек склони да некога најпре прихвате за оно за шта се издаје, тако да шарлатан који глуми генијалца увек има извесне изгледе да му поверују".[5] Када Шешељ самоуверено пропитује збуњеног експерта Обершала да му каже шта је то имагинарни број, или да ли зна шта је то Авогадров број, он то ради са ставом и интонацијом који код немалог броја људи не остављају никакву сумњу да он није само најбољи правник на свету, него и да једнако добро познаје математику и физику.

Политичка фигура упоредива са Шешељем по свом говорничком утицају на масе у 20. веку на овим просторима био је Стјепан Радић. Мало ко међу живима, наравно, зна како су изгледали Радићеви говори, али је драгоцен запис о томе оставио Владимир Дворниковић у монументалном спису "Карактерологија Југословена": "У горе оцртаној, главној, Радићевој политичкој линији било је и историске логике и унутрашње доследности, иако је за многе противнике био 'манијак', 'луди пророк' и оличење превртљивости и противречности. Он је то био у својој агитаторској тактици и у целокупној својој политичкој и демагошкој 'феноменологији'... У том стилу он се приказивао и 'луђи' него што је у ствари био. Бескрајним изјавама и говорима неко је време страховито замарао читаву Југославију. Јавност, влада, скупштина, живели су у сталној напетости и чекању шта ли ће на овом или оном сељачком збору казати овај неуморни и горљиви сељачки трибун".[6]

Војислав Шешељ је надговорио хашке тужиоце и судије, али баш та његова способност да веома добро и уверљиво говори парадоксално ће се испоставити као највећа препрека његовој великосрпској политичкој идеологији. Шешељ је у више наврата изјављивао да је смисао постојања Српске радикалне странке и смисао његовог живота лично концепт Велике Србије. Концепт једнако удаљен од реалности данас као и тачно пре сто година. Јер, баш као што је Вил Дјурант приметио за ренесансног римског трибуна Кола ди Ријенца: "...био је сувише велики оратор да би био реалистичан државник; почео је да верује у своје величанствене речи, обећања и тврдње; био је затрован својим сопственим изјавама".[7]

Аутор је правник и публициста из Пожеге

[1] Српска слободарска мисао, бр. 2, Београд 2001,  стр. 480

[2] Српска слободарска мисао, br. 2, Београд 2001,  стр.638

[3] http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:277877-Dela-velikog-vodje

[4] http://www.politika.rs/sr/clanak/352253/Pogledi/Za-misli-se-ne-odgovara

[5] Хана Арент, Извори тоталитаризма, Феминистичка издавачка кућа, Београд, 1998, стр. 313

[6] Владимир Дворниковић, Карактерологија Југословена, фототипско издање, Просвета, Београд, 2000, стр. 901

[7] Вил Дјурант, Историја цивилизације, Ренесанса, Војноиздавачки завод, Народна књига, Београд, 2004, стр. 24

Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)