Блог

Вучић, рад и судански пастир

Стефан Пајовић, Нови Сад

Почетком марта 2015. године, Александар Вучић је на пословном форуму на Копаонику између осталог изјавио: „Ми припадамо оном делу Европе, протестантском, који зна да само тешким радом може да се дође до успеха“. Уследиле су салве критика на рачун председника владе, те се дебата убрзо претворила у турски кал европске политике у Србији. На питање да ли Срби као православци деле неке од протестантских светоназора није лако недвосмислено одговорити, пре свега због неминовног и чињеничног уплитања религијског у секуларно и обратно.

Протестантизам у овом контексту не треба схватати као вероисповест у смислу у ком православље то јесте; он је настао као побуна против  Католичке цркве и јарма њене догме. Православље настаје на сличан начин, али не одвајањем, већ бирањем другачијег пута до Бога од онога које прокламује Света столица. У случају Србије може се говорити само о ономе што Макс Вебер препознаје као дух протестантизма, који тек као такав подлеже вредновању, те стога може бити негативан (уп. дух нацизма) или позитиван (уп. дух демократије). То је скуп начела и назора према којима се ваља живети и пословати, заснован на хришћанском учењу, али не директно повезан с њим као што то религије јесу.

Протестантски дух постоји напоредо са вероисповешћу и ни у ком случају се не преклапа са истом, већ само може имати додирних тачака јер су им учења слична. Не треба упасти у замку либерала па претпоставити да капитализам проналази религијски изговор и патворено покриће за све грехове и пороке које охрабрује, јер колико год човек био учен, он никада себи не може дати за право да Свето писмо чита као уџбеник из економије. Као разумно биће склоно науци, он може запазити одређене економске феномене које Библија наочиглед објашњава и предвиђа, али такве законитости се никада не могу прогласити за религију, јер би представљале секту. Помало неочекиван спој религије и економије може у најбољу руку изродити смернице према којима се хришћанин, а нарочито православац (јер је ближе извору вере) може руководити, али никако не може заменити правоверје.

Пошто је премијер говорио о радним навикама свога народа, можда је ту најочигледније категоричко одбацивање протестантског духа у Срба од стране многих теолога и интелектулаца. Катехизис православља нигде не одбацује рад нити прегалништво, такав отклон јесте карактерна црта коју нам је усадила исламизација ових простора, а која се најбоље огледа у јутарњем ритуалу доброг дела популације.  У студијама имагологије позната је алегорија о енглеском путописцу који се толико саблажњавао над развученошћу турског ритуала испијања кафе негде у Босни, да је прокоментарисао како је „сркање сигуран пут у пакао“. Шалу на страну, препуни кафићи (савремене кафане/механе) усред радног времена нису продукт хришћанства, него турски расад који поприлично лепо успева на нашем тлу.

Никако не смемо пренебрегнути шта наша вера вели по том питању; четврта Божја заповест гласи: „Шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је дан одмора, који је посвећен Господу Богу“. Свети Николај Жички открива прави смисао ових речи: „Сматрај рад као сарадњу Богу ... Јер углавноме Бог ради све, а ми му само сарађујемо ... Све ствари ради непрестано. Нека те то ободри за твој посао“, али упозорава: „А кад радиш не гледај у раду само добит, и корист, и успех. Него гледај у своме раду лепоту и насладу, коју рад пружа као рад. Ради незаинтересовано као што славуј пева своју песму незаинтересовано“. У корену последње речи налази се интерес који је у данашње доба разорио овакву кротку радну етику и све подредио сировинама, радној снази, времену и производима, истискујући рад као такав.

Ми Срби смо поприлично лако упали у ту замку раног капитализма и пред опасношћу смо да се претворимо у прави правцати sweat shop у срцу Европе. Није нам требало пуно да се искваримо јер већ нас је социјализам суочио са представом рада као јако озбиљне работе, превише озбиљном за православне назоре. Када се на то надовеже претходна епизода са турским завојевачима чији се систем сводио на то да они васцели дан пуше чибук док раја диринчи, добијамо накарадну радну етику коју сликовито сажима Миодраг Зец, професор политичке економије на Филозофском факултету у Београду: „Овде се под радом сматра рмбање и знојење ... Сељаци у Јужном Судану од кад сунце изађе гањају краве, враћају се увече и [на крају] ништа немају“.

Посреди је ни мање ни више него радна етика равна оној коју има Дел Бој из енглеске хумористичке серије Мућке, коју наслов [Only Fools and Horses...] најбоље описује, јер је потекао од народне пословице: Само будале и коњи раде. Рад није рад уколико није сврсисходан, уколико није са-радња са Богом и уколико није јасно омеђан паузама. У свету коме је крилатица „време је новац“ такав рад је потпуно стран, јер нити је време (наше прáво познаје небулозну формулацију „ефективних сати“), нити је новац (који није чак ни производ, него циљ метастазиран из средства) кључ за истински напредак.

Ако се вратимо на државника с почетка текста, јасно да он не жели да нас преобрати у другу веру, већ неспретно изабраним речима жели да нам стави до знања да ми по природи нисмо лезилебовићи, већ да живимо у забораву на истинску силу православља које је обликовало нашу средњовековну државу. По питању радне етике, такви назори су најбоље сачувани у изворном духу протестантизма од кога штошта можемо преузети, мада срж проблема не лежи у шест радних дана већ у седмом предвиђеном за одмор, или да преформулишемо професора Зеца: Ми не умемо да одмарамо. Југославија је након Другог светског рата подизана из пепела геслом „Нема одмора док траје обнова“ што више приличи духу протестантизма него социјализма.

Али одмора је било, штавише, старије генерације се најрадије сећају управо дружења на радним акцијама, јер им је понос на пионирске подухвате и урађено одузео крвави грађански рат. Србија се изграђивала радом, а градила у паузама. Накарадне приватизације су засвагда упокојиле такву радну етику и данас више нема од чега да се квалитетно одмара. Погледајмо само летовања која су се из истинског теферича претворила у параде таштине и луксуза. На таквом згаришту, можда није згорег окористити се ударном иглом протестантског наслеђа, јер тиме бисмо и успели и напредовали. Успели да заспимо одуховљени након раднога дана и напредовали код заносне колегинице поред апарата за кафу током паузе за доручак, док далеко од нас теретни авион УНХЦР-а надлеће суданске висије.

Аутор је докторанд на Филозофском факултету у Новом Саду