Досије

Мигрена „Брегзит“

Никола Чобић, Лондон

Јутро петка 24. јуна је европски континент пробудило као шамар. Десило се оно што је мало ко очекивао да ће се заиста и десити. Народ Велике Британије је на референдуму, резултатом 52% према 48%, изгласао излазак своје земље из Европске Уније. У шоку су још увек сви – како они који су овакав резултат прижељкивали, тако и они који су се свим снагама борили против њега. Политичке структуре широм света још увек не знају како да реагују, док се са економске стране осећа страх од неизвесности. Свеједно, народ Велике Британије је рекао своје.

О „главобољи Брегзит“ писао сам прошле недеље. Сада се главобоља претворила у озбиљну мигрену. Последице Брегзита су већ евидентне. Фунта је у просеку пала за око 5%, а вредности акција многих фирми и банака су такође у опадању. Берзе једноставно не воле било какве промене, и очекивано је да ће исход референдума имати овакав утицај. Британске економске структуре су већ убризгале финансијску инјекцију која би требала да помогне стабилизацији, иако је такође извесно да ће пост-брегзитна „криза“ у Британији потрајати још неко време. Ипак, готово сви економисти се слажу да је то неизбежна тренутна последица шока, и да ће се фунта повратити релативно брзо, јер је једноставно у свачијем интересу да тако и буде.

Са политичке стране, Европа и свет су Брегзит дочекали потпуно неспремно. У Британији, премијер Дејвид Камерон, који је заговарао останак Британије у ЕУ,  је најавио своју оставку, иако ће се формално задржати на функцији до јесени. Просто није веровао да ће исход референдума бити овакав, и делује као да сада кињи себе што га је уопште и расписао. Његову Конзервативну странку дрмају оштре поделе, јер су једним делом конзервативци били за Брегзит, а другим против. Очекује се да ће следећи номиновани премијер Британије бити Борис Џонсон, доскорашњи градоначелник Лондона, и водећи заговорник Брегзита. Слично је и са Лабуристима. Њихова странка, која је већим делом била противник Брегзита, криви лидера Џеремија Корбина да се није довољно залагао у  кампањи останка (Корбин је раније био познат као евроскептик, али је од доласка на чело Лабуриста био под притиском да промени страну). Чланови лабуристичке владе у сенци махом подносе оставке и најављују нове изборе унутар странке.

Шкотска, у којој је народ већином гласао за останак у ЕУ, је револтирана резултатима и прва министарка Шкотске најављује нови референдум за отцепљење Шкотске од УК. Шкоти се још увек добрим делом осећају преварени што им је на претходном референдуму ускраћено право на отцепљење, и сада траже било какав изговор за покретање новог. То је прилично чудно  с обзиром на то да сада већ нико озбиљан не може да порекне очигледну чињеницу да је будућност ЕУ веома незвесна, па је нелогично да Шкоти желе да распарчају УК како би остали у тако климавој организацији. Но, њихови мотиви свакако већином нису по сваки цену еврофилски, већ су исказ тежње за независношћу, а Брегзит је у овом случају одличан окидач.

Интернетом кружи петиција о понављању референдума, која има преко 3 милиона потписа. Она тражи и промену правила референдума. Ипак, интернет петиције су подложне злоупотребама, и као такве може да их потпише свако, чак и они који нити имају британско држављанство, нити право гласа, па чак и они који ни не живе у УК. Додајући томе и шпекулације о ботовском лажирању великог броја потписа, јасно је да оваква петиција не може да буде валидна у оноликом обиму колики прижељкују њени покретачи. Поновљени референдум би свакако био додатни блам за британски естаблишмент, јер воља народа се не може прекрајати тек тако, ако се некима не допада исход, па се понашају као деца која изгубе партију „Не љути се човече“. Један енглески комичар се нашалио рекавши да „како је кренуло, сада можемо очекивати и петицију да се понови утакмица Енглеске против Исланда, али по промењеним правилима фудбала... тако да Енглеска победи“. Додуше,  у британском политичком животу су се и раније дешавале врло чудне ствари, али ситуација је сада другачија - коцка је бачена и чини се да нема назад.

Оно што је посебно упечатљиво је то што се дурење губитничке стране референдума добрим делом заснива на вређању грађана који су гласали за излазак. Преко медија се намеће став да су за ислазак гласали сељаци, старци, необразовани, расисти, мрзитељи, ксенофоби, полуписмени, док су за останак гласали млади, урбани, образовани, паметни, толерантни људи жељни срећне европске будућности. Ипак, треба се запитати колико паметни и образовани могу бити они који нису у стању да виде да је ЕУ организација која се упркос шупљој реторици о „великој европској породици и вредностима“ заправо заснива на уценама, аутократском систему владавине и антидемократији, и какву то будућност може младима да пружи унија која нема шта да понуди осим панике, страха и хаоса у случају да се дрзнете да гласате против ње.

Такође је занимљиво да се и после референдума јасно виде мотиви који стоје иза гласова. Они који су пропагирали останак (Remain) су као разлоге углавном наводили ствари које се тичу њих лично. Њих Брегзит брине због личног страха да неће моћи лако да путују по Европи, плаћаће скупље увозно вино, поскупеће авио-карте, плаћаће скупљи порез. Ово су све краткорочни разлози који се тичу личних интереса. Све се своди на „ја, ја, па ја“. Са друге стране, заговорници Брегзита су износили разлоге као што су неконтролисана миграција, недостатак демократије, недостатак утицаја Британије, корупција у ЕУ, итд. Ово су разлози шире и дугорочније природе и своде се на интересе земље и друштва, то јесте народа.

Свакако да је велики број људи гласао за Брегзит из страха од миграната, јер је “Leave” кампања добрим делом била заснована на томе. У томе је можда и била грешка, јер је више простора морало бити посвећено скретању пажње на недемократски систем владавине ЕУ и корупцију у коју је огрезла, него на мигранте. Неко би рекао – Британци су донели праву одлуку, али из погрешних разлога.

Из изјава и понашања водећих људи ЕУ у последњих пар дана, стиче се утисак да они желе да сада од Британије направе пример. Да одлуку народа која им није по вољи казне и да се поставе прилично непријатељски према Британији. Притисци и „казне“ ће бити и политичке и економске. Из других европских земаља стижу вести да постоји озбиљна могућност да се деси домино ефекат, и да други народи сада желе своје референдуме о изласку из ЕУ (Аустрија, Шведска, Холандија, Француска...). Ово брине главешине ЕУ, и врло је могуће да ће они кажњавањем Британије другима послати поруку „Ево шта ће да вам се деси ако се усудите да изађете из ЕУ“. Ником о њих ни да падне на памет да размисли о томе колико су својим бахатим поступцима и аутократском владавином довели до тога да је обичан народ у оволикој мери незадовољан и бесан. Преузимање било какве одговорности се ни не наслућује. Толико о „европским вредностима“.

А како је Брегзит одјекнуо у Србији? После првобитног шока и краткотрајног ликовања дела народа који је увелико уморан од уцена и притисака од стране ЕУ, настало је трежњење. У народу се осећа пораст евроскептицизма и са правом се поставља питање – чему уопште тежња за улазак у организацију која је сама себе довела у хаос. Евидентно је да су заговорницима ЕУ избијени адути, као и да се функција страних амбасадора и „специјалних изасланика“ који практично воде Србију, обесмислила и отупела. Ипак, Брегзит је успео у једном – да уједини две европејске системске струје – како ону која изиграва власт, тако и ону која изиграва опозицију. И једна и друга су категорички остале при своме – да не скрећу са „европског пута“ и да их ни потпуни распад ЕУ неће са њега скренути. Речено нам је и да од ЕУ референдума у Србији неће бити ни говора (јер побогу, зашто би се народ питао за било шта), и да Србија наставља преговоре и бесмислено отварање још бесмисленијих поглавља, као да се у свету ништа није десило, и као да смо Брегзит сви само сањали.

Из последње блокаде отварања поглавља од стране Хрватске и Британије се јасно види да је улазак Србије у ЕУ једноставно немогућ, али то не зауставља тврдоглаве српске европејце да јавности поново потурају причу о „безалтернативности ЕУ“. Смешно и тужно у исто време. Јасно је да некоме ко се 16 година екстремно залагао за причу о „ЕУ визији“ сада није лако да прихвати реални пораз такве идеје. Сујета еврофанатика у Србији им то не допушта, али светске прилике говоре другачије. Заиста, када би постојало неко светско првенство у забијању главе у песак, европејске политичке структуре у Србији би у томе биле апсолутни шампиони.

Медији у Србији (како они под контролом власти, тако и они наклоњени другосрбијанској струји) се упорно труде да српској јавности Брегзит представе као „британску грешку“, као исхитрен поступак којег се сада сви кају, и покушавају да докажу да ће Британски народ платити огромну цену за испољавање своје воље. Британски заговорници Брегзита се у медијима приказују као лажови, манипулатори, националисти, па чак и фашисти. Политички аналитичари још увек већином најављују апокалипсу. Српска јавност се, по њима, не сме одвратити од ЕУ, и мора се предочити да би тако нешто платили скупо. Пореде се ЕУ и СФРЈ, иако су те две творевине сличне само у једном – ни једна ни друга нису формиране по вољи народа, већ из интереса локалних лидера и светских сила. И управо због тога је њихов опстанак дугорочно немогућ. За разлику од СФРЈ, коју су већином уништили страни фактори и интереси, ЕУ ће бити уништена изнутра. Углавном сопственом бахатошћу и ароганцијом, као и неспособношћу да обичним људима пружи било какву дугорочну наду.

Шта даље са ЕУ и Британијом? Тешко је дати тачну прогнозу. Оно што је сасвим извесно је то да европски континент више неће бити као пре. Британија ће највероватније одуговлачити са процесом изласка како би стабилизовала берзе и економску панику, али и своје унутрашње проблеме. ЕУ ће се тешко променити јер би онда то значило крај свих њених принципа. Највероватније се у следећих неколико година неће десити ништа посебно драматично. Берзе ће се смирити јер је то у свачијем интересу. ЕУ ће растезати своју дезинтеграцију максимално, иако је она сада већ неизбежна. Можда не сутра, али за неколико година. Земљама и политичким структурама остаје да преузму одговорност, да прихвате реалност и да крену да граде другачију, нову Европу, чији ће принципи бити избалансирани, истински демократски, засновани на реципрочној мултилатералној сарадњи, а не на уценама, притисцима и чланству у клубу централиста. А да се ЕУ за будуће генерације памти као пример пројекта какве треба избегавати. Баш као што рече један пред-референдумски постер – Другачија ЕУ није могућа, другачија Европа јесте.

Аутор је песник, музичар и економиста

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)