Досије

Мишљење

Главобоља "Брегзит"

Никола Чобић

Велика Британија је на корак од једне од највећих историјских одлука у модерној историји. 23. Јуна, Британци ће на референдуму гласати за излазак или останак у Европској Унији, а исход тог референдума би могао да драстично промени геополитичку ситуацију на глобалном нивоу. То ће бити први референдум за евентуални излазак једне земље из ЕУ, а његове последице неће утицати само на Уједињено Краљевство, већ и на читаву Европу, укључив и Србију.

У предизборној кампањи 2015, садашњи британски премијер Дејвид Камерон је гласачима обећао да ће у случају његове победе на изборима расписати референдум о чланству у ЕУ. На то је био присиљен због великог незадовољства јавности статусом Британије у Европској Унији, као и самим функционисањем бриселске машинерије, али и растућим притисцима у својој Конзервативној странци, у којој је веома брзо ојачала евроскептична струја. Поред тога, анти-ЕУ странка “UKIP” (United Kingdom Independence Party) је озбиљно претила да Конзервативцима преузме огроман део гласача. Да би задржао гласаче и умирио евроскептике у својој странци, Камерон је обећао референдум. Не зато што га жели (штавише, плаши га се), већ зато што једноставно није имао друге. Услед прошлогодишње мигрантске кризе која је озбиљно уздрмала читаву Европу и показала неспремност и разједињеност земаља ЕУ, као и услед економске кризе у еврозони, било је јасно да ће незадовољство грађана Европском Унијом временом расти. Због тога се Камерон одлучио да референдум распише што раније.

Још и пре објављивања датума референдума, у Британији је почела јака кампања. Обе струје (“Remain” и “Leave”), су одмах почеле са острашћеном реториком. Било је јасно да је овај референдум, односно његов исход,  крајње озбиљан. Медији, нарочито они најутицајнији, су од почетка показали да су већином за останак Британије у ЕУ. БиБиСи, који би по правилу требао да буде непристрасан, је почео да свакодневно објављује прилоге који су скретали пажњу на наводну опасност од изласка из ЕУ. Од 11 дневних листова са националном покривеношћу, само два су подржавала Брегзит, док су у осталима доминирали чланци који подржавају останак.

Утеривање страха

Оно што је веома карактеристично за ову кампању је утеривање страха јавности. Иако су обе стране криве за то, и иако обе стране то чине током својих активности, евидентно је да “Remain” кампања (медијски названа “project Fear”) ипак предњачи у томе. Нема дана да се на конференцијама за штампу не обрати неки политичар или аналитичар који истиче „катастрофалне“ последице у случају Брегзита: од страха од неизвесности, преко општег економског колапса, разбијања Уједињеног Краљевства, до наглог пораста тероризма, па чак и могућности избијања новог светског рата. Чак се иде и до те крајности да се истиче како би глас за Брегзит био једнак гласу за Путина (којег британски естаблишмент сатанизује где год стигне) и отварању врата Исламској Држави. Поред тога, економисти (већином на неки начин финансирани из фондова ЕУ) истичу наводну опасност од инфлације, повећања такси, смањења плата, нестабилности валуте, итд. Због тога, “Remain” кампања по много чему подсећа на ону чувену Милошевићеву из деведесетих – „Са нама нема неизвесности“.

Са друге стране, “Leave” кампања страши јавност мигрантима и истиче да би останком Британије у ЕУ била отворена врата милионима легалних и илегалних миграната, и да би то имало несагледиве последице по јавни сектор, здравство, школство, безбедност, итд. Што је најчудније, “Leave” кампања је управо у Србима пронашла бабарогу, јер заговарају тезу по којој ће ЕУ једног дана примити и Србију у чланство (заједно са Турском, Македонијом, Албанијом и Босном), и да ће стотине хиљада незапослених Срба похрлити у Британију да „Енглезима преотме посао“. Колико год се ова теза српском читаоцу чинила бесмислена, чињеница је да нас британска јавност већином заиста тако и види. Као потенцијалну претњу.

Истини за вољу, просечан британски грађанин зна јако мало о Европској Унији. Иако је Британија члан Заједничког Тржишта (Common Market ) још од 1975, британски естаблишмент је урадио јако мало да грађанима објасни шта је уствари ЕУ и како она заиста функционише. А народ као народ. Углавном гледа своја посла, мучи муку са кредитима, прати ТВ серије и ријалити програме, и бива лако задојен и заплашен медијском пропагандом. Обичан грађанин Велике Британије је највећим делом збуњен у вези ЕУ, и због огромног броја информација којим је свакодневно бомбардован са обе стране, мучи се да се определи. У једну руку жели да његова земља оствари свој суверенитет и да уместо Брисела сама контролише све аспекте друштва, од граница до економије и права. А у другу руку плаши се неизвесности и забринут је за своју безбедност, посао и приходе.

Унија на климавим ногама

Овонедељне анкете ипак дају предност Брегзиту. У зависности која анкета се гледа, разлика је између 3-9% у корист Брегзита, а ни једна једина анкета за сад није дала предност кампањи за останак. Колико ће се то променити (или бити промењено) на дан референдума остаје да се види. У сваком случају, ово је велики потрес за Европску Унију која је ионако на прилично климавим ногама. У случају да Британија изађе, по речима Доналда Туска, може веома лако да дође до домино ефекта. Данци и Холанђани већ најављују своје референдуме, а врло је вероватно да се то деси и у Аустрији. То би де факто значио дефинитиван крај Европске Уније, макар у облику у каквом постоји сада. А сваки следећи облик би био више него упитан. 

Политичари су све ово дочекали веома неспремно. Многи су у страху. Чак је и Барак Обама долазио у Британију и одржао низ говора и конференција у којима „саветује“ Британце да не излазе из ЕУ. Јасно је да је амерички интерес у останку Британије у ЕУ огроман, јер у УК виде најближег партнера за спровођење контроверзног трговинског аранжмана (“TTIP”), као и сарадника који ће у ЕУ радити за амерички интерес. Од Ангеле Меркел такође стижу врло слични апели, а немачки лист Шпигл је чак и на насловној страни „молио“ Британце да остану. Осећа се паника. Европска Унија једноставно нема план Б. А то је веома забрињавајуће за организацију која себе види као једну од најозбиљнијих на свету.

Испит из европејства

Ако би се погледао учинак Европске Уније у последњих неколико година, веома је јасно да је она пала на готово свим испитима, односно показала је огромну слабост и неефикасност у свим сферама у којима би начелно требала да буде најјача. Економска криза која траје још од 2008, и даље је врло је евидентна у Еврозони (примери Грчке, Португалије, Шпаније и Италије). ЕУ експерти нити су умели да је предвиде, нити знају како да се носе са њом, а још мање да је трајно реше. Коју год меру предузели, делује као да се дубље укопавају у живо блато. Слично је и са мигрантском кризом. ЕУ, чији је (макар начелно) основни принцип слобода кретања људи, се у случају миграната поставила уплашено, разједињено, збуњено, неспособно. Слично је и са стабилношћу држава, односно безбедности коју чланство у ЕУ наводно гарантује.

Чињеница да читава Европа свакодневно живи у растућем страху од терориста (и то најчешће оних рођених у земљама ЕУ), као и готово свакодневне демонстрације и немири широм земаља чланица, говоре да ЕУ као организација нема баш никакву ефикасност нити план на том пољу. И на крају јединство, као вероватно најважнији принцип ЕУ, потпуно заказује. Разједињеност земаља чланица, свађе, препирке, међусобне претње, неразумевање, па чак и потпуно разилажење око неких од најважнијих тема, су доминантни фактори у европској свакодневници. Растућу корупцију да и не помињемо. Поставља се питање, у чему је онда сврха постојања ЕУ, ако на свим својим основним начелима пада при првом потресу.

Међутим, с обзиром на то да би озбиљно уздрмао ЕУ, да ли је Брегзит баш тако лоша ствар за Европу? Упркос прилично ружичастој реторици ЕУ заговорника о „европским вредностима“, „великој европској породици“, „заједништву“, „гаранту мира и стабилности“, „гаранту људских права и просперитета“, у пракси се јасно показало да Европска Унија фукционише као недемократска, аутократска и централистичка организација, која једино истински користи политичарима, тајкунима и генералима. Као таква, она не може да буде корак напред за европски континент и европску цивилизацију. Земље Европе свакако морају и треба да међусобно сарађују, али за то није потребно бити члан централистичког „клуба“. Огроман број експерата тврди да се та сарадња може остварити и низом билатералних и мултилатералних договора, као што се већ увелико чини широм света.

Србија и Брегзит

Ни утицај Брегзита на Србе и Србију није занемарујућ. Што се тиче српске дијаспоре у Британији, она је подељена. Док једни изричито подржавају Брегзит, други га не желе. Многи од њих се плаше консеквенци због личне ситуације, јер мисле да би слабљење ЕУ и излазак УК смањио шансе за њихов останак у Британији или им отежао процедуру добијања виза и радних дозвола. Постоје и Срби са хрватским пасошима који страхују да би Брегзит проузроковао промену њиховог статуса као грађана ЕУ државе и губитак погодности које хрватски држављани имају у земљама ЕУ. Међутим, чак су и политичари који заговарају Брегзит нагласили да он не би утицао на постојеће мигранте, већ само на оне који тек планирају да дођу, тако да је овај страх неоснован јер се у статусу чланова српске дијаспоре (без обзира који пасош носе) ништа не би променило.

Што се тиче утицаја Брегзита на Србију, као земљу чија власт већ 15 година свим силама претендује да Србију учлани у ЕУ, ефекат би био велики. Без обзира на исход референдума у Британији, готово је сигурно да у догледно време ни једна држава више неће постати чланица ЕУ, па макар сви њени грађани дубили на трепавицама. Осим тога, сигнал да се једна од најважнијих земаља ЕУ одлучила да изађе би у српској јавости могао да проузрокује још већи пораст већ ионако растућег евроскептицизма. Сама Европска Унија би била доведена у питање, и тешко би било српској јавности даље објашњавати „безалтернативност“ тзв. европског пута. Све то би могло драстично да отежа посао љутим заговарачима ЕУ у Србији, разним „шефовима ЕУ канцеларија“, „специјалним изасланицима и амбасадорима“, као и медијима који их здушно подржавају и пропагирају.

Догађања последњих година нам говоре да ако желимо да се неке ствари истински промене у Србији, оне се претходно морају променити на глобалном нивоу. А Брегзит би могао да буде одличан почетак за тако нешто. У Србији су готово све политичке опције у рукама већ поменутих амбасадора и изасланика, тако да чак и ако дође до промене власти, систем ће у Србији остати исти. Због тога су глобалне или континенталне промене много важније за Србију него унутрашње, јер само преко њих се и систем у Србији може променити. Слабљењем или распадом ЕУ битно ће се смањити и њен утицај на Србију (притисци, условљаваља, уцене), а ослабиће и подршка само њима подобним политичарима. То може да отвори простор да се политичка сцена Србије промени и да се створе услови да на чело државе можда дођу људи који неће бити тек пуки извршиоци налога из иностранства, као све власти од 2000. до данас.

Брегзит или небрегзит

Са сигурношћу предвиђати исход референдума у Британији није захвално. Врло је могуће да, упркос тренутној предности Брегзитоваца, резултат ипак буде останак. Политичке структуре ЕУ, тајкуни, банкари и генерали ипак имају много да изгубе у случају Брегзита, и свесни су да не смеју дозволити такав „луксуз“. Ипак је сувише новца и сујете уложено у тај пројекат да би се он тек тако пустио низ воду. Због тога се може очекивати да се њима жељени резултат оствари на регуларан или нерегуларан начин (као у случају Шкотске). Међутим, глобално гледано, коцка је бачена. Какав год исход референдума био, јасно је да ствари у ЕУ више неће бити исте. Чак и ако Британија изгласа останак, жеље и притисци да се и у неким другим државама одржи сличан референдум су све веће. Из тренутне перспективе делује да су дани (или бар године) за ЕУ у оваквом облику већ одбројани, па би останак Британије само продужио агонију на неколико година. У сваком случају, Брегзит би евидентно био јак шамар за Европу као континент да се пробуди из привидне ушушканости и страха, и овога пута истински почне да размишља о новим начинима сарадње, и о некој бољој и праведнијој будућности. Можда је то први корак.

Аутор је песник, музичар и економиста

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)