Блог

Замало бунт

Никола Чобић

Када се дође до тога да друштвено-политички систем сам производи и контролише чак и бунтовнике, онда је то највиши степен апсолутне доминације над свим слојевима друштва.

Шта је уопште бунт у 21. Веку? Шта је бунт у Србији? Шта неку идеју или став чини бунтовним и да ли данас постоје такви људи у Србији? Када би ова питања поставили неколицини просечних грађана, неминовно је да би дошли до гомиле веома различитих одговора. Вероватно би сви на неки начин били у праву, али уједно и нико. Како уопште бити бунтовник у земљи која сузбија и исмева другачији став, у којој чак ни опозиција није истински противник система, већ заступајући основну идеологију и вредности тог истог система, своју делатност своди искључиво на међупартијске окршаје и борбу за власт?

Недавно сам писао о разлици између власти и система и немогућности да јавност уочи ту разлику, као и да пука критика власти не значи и критику система и вредности које тај систем заступа и намеће. У Србији свакако постоје људи за које се сматра да су бунтовници. Они се често појављују јавно, дају интервјуе за медије, изјаве, пишу блогове, твитове, цртају карикатуре , објављују сатиричне чланке и слике итд, у којима често оштро нападају власт. Неки имају и своје емисије, редовне колумне, издања. Док се готово не скидају из медија, они на сав глас вичу како у Србији не постоји слобода мишљења, како влада медијски мрак, и како је потребна храброст успоротивити се власти. Тиме пред публиком они одају утисак да су бунтовници, опозиционари, да се боре за демократију, другачије мишљење, право на критику.

И то је све сасвим у реду. Оштра критика свакој власти (а посебно овој) је и потребна и пожељна. Међутим, треба направити разлику између истинског бунта, који се коренито противи владајућем систему у свим сферама и на свим нивоима, и оног који је само бунтован у перцепцији јавности (представља се као бунт иако то суштински није). Истински бунт није само критика и исмевање тренутне владајуће гарнитуре. Истински бунт представља трн у оку и проблем за оне који креирају систем, намећу вољу на свим друштвеним нивоима - политичком, економском, медијском, социјалном, итд. 

Када би се у јавности поставило питање ко су данас бунтовници у Србији, сва је прилика да би се међу наведенима нашла многа позната имена. На пример: Зоран Кесић, Марчело, Оља Бећковић, карикатуристи Коракс и Сомборац, глумци Сергеј Трифуновић и Мирјана Карановић, портали „Њуз.нет“ и „Вајс“, колумнисти Теофил Панчић и Драгољуб Жарковић, затим Марко Видојковић и Биљана Србљановић, као и емисије типа Пешчаник и Инсајдер, као и многи други. Сви они се веома често оглашавају преко медија или на друштвеним мрежама, пишу, цртају, твитују, снимају, дају изјаве, глуме жртве, анализирају, коментаришу, чак и псују. Додајмо њима још и хорду утицајних твитераша, блогера  и остављача коментара, и човек би помислио да је бунт у Србији свеприсутан. Међутим, оно што је карактеристично за све њих је то што је њихов „бунт“ усмерен готово искључиво против тренутне власти или сада већ потпуно безначајних политичара, али не и против система који влада Србијом већ 15 година и чија је ова власт само једна од последица. Свако од ових јавних личности на свој карактеристичан начин критикује или исмева власт и режимске политичаре, тиме у јавности одајући утисак да су опозиционари и бунтовници, праведни борци против онога што државу и друштво чини лошим.

Ипак, да ли је баш тако? Наизглед критикујућу тренутну власт, ови лажни бунтовници уствари промашују сваку поенту и сваки прави циљ. Нико од ових замало-бунтовника никада ни једном једином реченицом не критикује оне који су одговорни што је тренутна власт доведена на ту позицију, што се ту одржава, и што је опозиција све осим опозиција, а медији чврсто у рукама тог и таквог система.  Нико од замало-бунтовника нема петљу да у свом бунту дотакне „специјалне изасланике из ЕУ и ММФ-а“ који деценију и по мраче и облаче Србијом како им се прохте, или да исмеје стране политичаре који дефилују по црвеним теписима тапшући по раменима послушну актуелну власт, или амбасадоре који евидентно имају пресудан утицај на систем који влада Србијом, медијима, јавношћу, економијом, војском.  Они су третирани као недодирљиви. Због тога је логично поставити  питање – да ли је такав бунт истински, или је он само једно гласно и лако допадљиво „Држ'те лопова“? Да ли ти лажни бунтовници свесно мажу очи и уши народа (можда по нечијем наређењу или из финансијске користи), или су и сами толико кратковиди, отупели и суштински безопасни по систем? Реално, сваки би систем могао само да пожели такве „бунтовнике“.

Наравно, теме које замало-бунтовници најчешће преживају су обично прилагођене европејско-либералном систему којим се тежи. На мети су: црква и свештеници (офуцани стереотип како су „сви попови лопови“), „глупи“ народ, неспособни и необразовани политичари владајуће гарнитуре, „заостали“ српски менталитет, исмевање патриотизма, шегачење са Косовом, русофилство, као и шунд култура, ријалити програми, старлете (као да је све то изум Срба а не увезена „вредност“ из земаља запада). Да не буде забуне, све наведене теме често и јесу плодно и пожељно тло за сатиру и критику, а једна од одлика српског менталитета је умеће да се смејемо сами себи. Међутим оно што увек изостаје код ових „бунтовника“ је критика према горенаведенима, који у пракси имају највише утицаја на државу, друштво и власт, односно према онима који заиста вуку конце. О њима – ни речи.

Шта уствари ови лажни, замало-бунтовници тиме свесно или несвесно чине? Две ствари. Прва је:  привидном и најчешће бесмисленом критиком власти и владајућих политичара, они им практично дају демократски легитимитет, јер шаљу у јавност слику да власт толерише и одобрава критику и сатиру на свој рачун.  Из катастрофалног стања у медијима знамо да то једноставно није тако. Друга ствар: својом привидном критиком и сатиром према суштински безначајним темама и људима, ови лажни бунтовници скрећу пажњу са оних према којима је критика најпотребнија, а готово непостојећа.

Примера ради, у недељи када је власт бесрамно и понизно дочекала генералног секретара НАТО-а, организације одговорне за смрт хиљада грађана Србије, ови „бунтовници“ су се фокусирали на одевни избор Маје Гојковић. Или, у време када је власт потписивала тзв. Бриселски споразум, бунт се дизао против сумњивих диплома појединих политичара. У данима када се пуца на Србе у Гораждевцу и када им се руше куће, школе и споменици, главна тема замало-бунтовника је простаклук министра према новинарки. А оваквих примера је безброј. А шта је постигнуто таквим „бунтом“? Власт има демократски легитимитет, лажни бунтовници добијају медијску популарност и лајкове, а праве газде остају нетакнуте и слободне да се и даље бахате. И сви срећни. Осим народа, који је по ко зна који пут преварен и слаган.

Природно је сада поставити и питање: - А ко су онда прави бунтовници у данашњој Србији? На то је тешко дати одговор. Они постоје и они су међу нама, али системски медији им не дозвољавају да буду јавно заступљени. Понекад се нађе неко ко исплива, али га медији и лажни бунтовници брзо искомпромитују, сасеку у корену, и таква особа углавном бива потиснута из јавног живота. Чињеница да Србија нема никакву опозицију ни опипљив бунт према систему који јој је наметнут, да нема никакву организовану некомпромитовану струју која би иоле имала снаге да се представи као права алтернатива систему и власти, да нема чак ни на видику шансу да се дође до праве алтернативе, је довољно депримирајућа.

И у најмрачнијим временима у Србији је постојао бунт. Али прави, искрени, бесни, добро циљани, смислени, системнски опасни –бунт. А данас делује да он готово да не постоји, или ако и промоли главу бива моментално угушен. Систем контролише сваки аспект друштва, па чак и бунт. Али можда бунт управо и почиње могућношћу да разликујемо прави од лажног. Та преко потребна варница може доћи управо од нас самих.

Аутор је песник, музичар и економиста