Блог

Гитариста

Никола Чобић

Стари блузери са Мисисипија су имали обичај да кажу: „Много њих свира гитару, али мало ко је гитариста“. Бити гитариста није само механичко свирање инструмента, колико год то могло бити доведено до савршенства. Свирати гитару је пре свега осећај. Стање духа.  А готово да на Балкану нема озбиљног гитаристе који на питање „Ко су ти највећи домаћи узори?“ не би поменуо првог соло гитаристу и једног од оснивача култне „Рибље Чорбе“ – Рајка Којића.

Рајко је био момак који је музичку каријеру провео углавном у сенци. Недовољно познат у јавности, неистакнут медијски, ненаметљив, помало тајанствен, Рајко је ипак успео да иза себе остави такво музичко дело, да и само помињање његовог имена данас код музичара изазива најдубље дивљење и поштовање. Био је и остао уједно једна од најталентованијих али и најтрагичнијих личности у српској рок музици. А о њему јавност још увек не зна довољно.

Радислав „Рајко“ Којић је рођен 12. априла 1956, у банатском месту Јарковац, у околини Зрењанина. Одрастао је као син јединац у релативно скромној породици, али већ од раних гимназијских дана испољавао је приметан таленат за музику и гитару. Његов гимназијски друг Боба Кнежевић (касније члан састава „Свилен Конац) је то и тада примећивао: „Рајко је био заљубљеник у гитару и имао је талента. Знао је да сложи импровизацију, јако лепу и пријатну, и ја сам још тада знао да ће он бити одличан гитариста. Одсвира макар и три тона, али се лепе за уши. Знао је да да нешто лепо музици коју свира. Тим тоновима, тој гитари.“

Први званични бенд у којем је Рајко свирао звао се Демони. Група је углавном наступала на игранкама у Јарковцу. Средином 1974, у организацији Рајка и Бобе Кнежевића, у Јарковац долази београдски састав МБГ. Њихов гитариста Мики се убрзо спријатељио са Рајком, и као тада мало искуснији музичар подучио Рајка у неким гитарским триковима. Убрзо после тога Мики напушта МБГ, а на његово место долази Рајко, и са бендом МБГ свира неколицину концерата.

Крајем 1975. И почетком 1976, Рајко одлучује да се пресели у Београд. Становао је као подстанар у нешто већој гарсоњери на Звездари, у Љубљанској улици, недалеко од Лиона. Група у којој је свирао, МБГ, променила је персонал, и преименовала се у МБГ 2, и под тим именом наставила са свиркама по Београду.  Почетком 1977, Рајко добија позив да се прикључи групи Глогов Колац. Оно што ће у неку руку представљати прекретницу је то што је бас у тој групи свирао Момчило Бајагић Бајага. Бајага и Рајко су се тако упознали, и за кратко време постали добри пријатељи. Ипак, Глогов Колац је веома брзо престао са радом. На препоруку Жељка Николића (касније у групама Зебра и Розе Позе), Рајко ступа у контакт са Мишом Алексићем који је тада већ имао релативно афирмисану групу С.О.С., али су му били потребни нови чланови. Истовремено, групи се придружује још један талентовани младић – бубњар Вицко Милатовић. Тај први сусрет Мише, Вицка и Рајка, Алексић овако описује у својој књизи „Аутобиографија Уживо“: „ Код Жељка у кући сам први пут упознао Вицка и Рајка. Пили смо кафу, причали о музици и другим групама. Вицко ми је деловао мало повучено и стидљиво, док је Рајко био насмејан и веома непосредан. Видело се да су обојица добри момци. Рајкови идоли су били све сами гитар-хероји: Џони Винтер, Хендрикс, Клептон...“ После само једне пробе у подруму Рајкове зграде, осетило се да је ова комбинација музичара добитна.

У оваквом саставу (Миша, Вицко и Рајко), група С.О.С. је озбиљно приступила ауторском раду, и већ су се наслућивале конструкције неких песама које ће касније постати хитови Рибље Чорбе. Група је свирала у мањим местима широм Југославије, али им је потпуна афирмација још увек измицала. Чак и после кратке промене концепције бенда, и прихватања два женска вокала (С.О.С. и женска група „Сноли“), бенд није постизао значајан успех.

У то време, Миша Алексић је друговао и сарађивао са певачем групе Сунцокрети, Бором Ђорђевићем. Бора није више себе налазио у етно-поп звуку Сунцокрета, и после веома кратке сарадње са Балашевићевим Раним Мразом, Бора је одлучио да се врати својим изворно рокерским коренима. У исто време, С.О.С. су тражили адекватног певача, и ова комбинација је била као Богом дана. Договорено је да се Бора и чланови групе С.О.С. нађу 15. августа 1978. у 15 частова у београдској кафани Шуматовац (тадашњем стецишту београдских музичара, глумаца и боема), и договоре о формирању новог заједничког бенда. Тако је рођена Рибља Чорба.

Чорба је за релативно кратко време успела да се пробије у сам врх домаћег рокенрола. Иако је по звуку припадала нешто класичнијем року (за разлику од тада модерног новог таласа, пост-панка или електро-поп звука нових романтика), Рибља Чорба је постала бенд који је лако допадљив и са којим је тадашња омладина могла лако да се поистовети. Томе су били узроци две ствари. Прва су текстови Боре Ђорђевића, директни, брутални, сирови и истинити, који су увек погађали у центар. Други разлог је био звук бенда. Оштар, мелодичан, енергичан, јак. А разлог због којег је Рибља Чорба звучала као Рибља Чорба је управо – Рајко Којић. Рајко је до доласка у Чорбу готово усавршио тон на гитари и успео да добије своју посебност и препознатљивост. То не полази за руком сваком гитаристи, чак ни онима који су технички одлични свирачи. Рајко је тај свој тон држао у прстима. Свирао је на Ибанез гитари, познатој по надимку „Коска“, коју је сам преправио додавши јој Ди Марзио магнете. Чорбин бубњар Вицко Милатовић је касније причао како је, кад год би дошао код Рајка, њега често затицао са лемилицом у руци, како нешто чачка по гитари. Једноставно је желео да непрестано налази боље тонове и усавршава звук.

После шест месеци постојања Чорбе, на Рајков предлог, као ритам гитариста, у групу долази и Момчило Бајагић Бајага, тада још увек средњошколац. Са употпуњеним звуком, Чорба прави концерте по читавој Југославији, а један од најлегендарнијих је онај 1979, на Ташмајдану, када је још увек без издате плоче, Чорбина публика знала сваку реч сваке песме.

У периоду од 1979. до 1983, Рибља Чорба је узнапредовала до најпопуларнијег бенда на простору бивше југославије. Уз четири студијска албума и једним живим, као и веома траженим сингловима, Чорба је за вечност била уписана у историју домаћег рокенрола. Рајко се у том периоду показао и као веома талентован композитор. Неке од Чорбиних песама за које је Рајко радио музику су „Побећи негде“, „Видиш да сам гадан кад сам тебе гладан“, „Хеј ћале“, „Још један шугав дан“, „Кад ти се на главу сручи читав свет“. Гитарски, Рајко се издваја по аранжманима и солажама које срж налазе у блузу, али и које могу да се пореде са онима које су свирали Хендрикс, Џони Винтер, Пол Кософ, Ричи Блекмор. Чорба „пали и жари“ широм Балкана, ређају се веома захтевне турнеје и спектакуларни концерти, који су у неким ситуацијама бивали и опасни. Чорба је стално у центру пажње, и већ увелико представља контроверзну појаву у домаћој рок музици и међу младима. Иако музички „мејнстрим“, Чорба је врло „озлоглашен“ бенд, што због Боре (који је чак и у пар наврата био судски гоњен због својих песама), што због концерата који су померали границе.

Међутим, за разлику од Боре Ђорђевића и Момчила Бајагића, чланове Рибље Чорбе који су готово непрестано изазивали медијску пажњу и интересовање публике, Рајко је био готово неприметан. По карактеру миран, ненаметљив и скроман, он се ретко истицао у медијима. Није то ни желео. Његов ненаметљив карактер можда најбоље описује анегдота у којој су чланови Рибље Чорбе једном приликом боравили у Лондону, односно када су у једном лондонском пабу случајно спазили никог другог до Мика Џегера, који је ту седео са неким друштвом. Неки од чланова Чорбе су хтели да га замоле да се упознају са њим, а на то је Рајко лаконски рекао „Еј, ма пусти, немој да беспотребно смарамо човека“. И управо због тог свог ненаметљивог карактера, Рајко је био изузетно омиљен и код осталих чланова Чорбе, и код осталих колега музичара. 

1983. је година у којој Чорба није издала ни један албум. Рајко је то затишје искористио да сними свој макси сингл. Плоча је била названа „Не буди ме без разлога“, и садржала је 4 песме. Све четири на Рајкову музику, три Борина текста и један Бајагин. Осим Рајка, у снимању плоче су учествовали веома еминентни музичари: Влајко Голубовић (бубњеви), Ненад Стефановић Јапанац (бас), Лаза Ристовски (клавијатуре) и Бора Ђорђевић (вокал). Та плоча и данас представља праву дискофилску посластицу и веома је тражена.

1984. година за Рибљу Чорбу и Рајка представља прекретницу. То су биле године када су многи музичари на домаћој сцени користили разне дроге, а веома распрострањен је био и хероин. Млади музичари, многи под притиском популарности, лакој доступности хероина, а неретко и под изговором да „то раде сви рокери у Енглеској и Америци“, све чешће постају зависници. На жалост, то зло није заобишло ни Рајка Којића. Његова вишегодишња веза са једном девојком која је већ била у „царству хероина“, као и огромна популарност Рибље Чорбе у којој се тешко сналазио, довела га је до тога да хероин постане незаобилазан део његовог живота. А то је неминовно утицало и на његову свирку.

Рибља Чорба је ране 1984. у Словенији снимала албум „Вечерас вас забављају музичари који пију“. Продуцент Корнелије Ковач је то описивао као један тежак и депресиван период за бенд. Рајко је због дроге већ тада имао проблема са снимањем, и иако је написао две одличне песме за албум, и одсвирао једну од најупечатљивијих гитарских деоница за култну песму „Кад Ходаш“, Рајково посустајање је било веома приметно. У предстојећем периоду, до лета 1984, Рајко је, по Бориним речима, као члан бенда постао готово неупотребљив. Није се појављивао на пробама, каснио је на прес-конференције, на снимања спотова. На концертима је свирао из погрешних тоналитета, лоше, а дешавало се и да је једном приликом  чак и заспао на бини. После прилично лоше турнеје „Музичара који пију“, озбиљна криза је тада захватила целу Рибљу Чорбу, и донешена је одлука да се направи пауза до јесени. Бора и другари из бенда су покушали да утичу на Рајка, али безуспешно. Хероин га је узео под своје. У јулу 1984, Бора Ђорђевић је донео одлуку да Рајко Којић више није члан Рибље Чорбе. Рекао му је „Скини се са допа, и бићеш враћен у бенд“. Рајко то на жалост није успео.

По одласку из Рибље Чорбе, Рајко је више пута покушавао да се скине са хероина. На жалост, сваки пут безуспешно. Музичку каријеру је желео да настави, али његова ситуација му то није дозвољавала. Ипак, Рајко је на неки начин наставио да се бави музиком. Предавао је  у школи гитаре на београдском РУ „Браћа Стаменковић“. Иако ни као предавач није био претерано дисциплинован, тадашњи ученици га се сећају у најлепшем могућем светлу. Из тог периода остаје анегдота по којој је Рајко, на питање једног ученика да му објасни како да правилно одсвира вибрато, одговорио оно чувено „Не знам како да ти објасним... То ти је филинг. Муда.“

Осим тога, Рајко је имао још неколико запажених „гостовања“ на албумима својих пријатеља. На плочи Бајаге и Инструктора „Јахачи магле“, Рајко је одсвирао соло на песми „Страх од возова“, и то до данас остаје једна од најјачих солажа у домаћем року. Поред тога, Рајко је компоновао и уводну тему у песми „Сад љубави нема више“ састава Свилен Конац. Његов последњи студијски запис је на албуму Вицкове групе Индијанци, на којем је Рајко свирао у песми „Чувај своју птицу од мене“.

Почетком деведесетих, због и даље безуспешног лечења и скидања са допа, Рајко напушта Београд и одлази у своје родно место Јарковац да ту пронађе свој мир и оздрави. Међутим, лечење му и даље тешко иде. Покушава да свира. Његови пријатељи из тог периода су неколико пута препричавали његове ненајављене гостујуће наступе на локалним кафанским свиркама, ако и жељу да младим музичарима  пружи подршку. Али самом себи није умео да помогне. Када је Рибља чорба имала концерт у Зрењанину 1996, дошао је и Рајко. Момци из Чорбе су му понудили да изађе на бину и одсвира са њима неку песму, али он то више једноставно није могао. Вицко Милатовић је касније причао и да га је Рајко, непосредно пред смрт звао и рекао му „Матори, ја бих опет да свирам у Чорби“, али обојица су знали да је то било немногуће.

У пролеће 1997, Рајко је пребачен у једну београдску болницу. Здравствено стање му је било већ веома лоше. Рајко Којић је преминуо 11. априла 1997, у Београду.

На прилично тужан и трагичан начин се завршио живот једне од најтрагичнијих али и најталентованијих личности домаћег рокенрола. Огроман таленат, огроман утицај на домаћу музику, огромна инспирација за генерације младих гитариста. А Рајко је отишао тако нечујно. У сенци, далеко од медија и далеко чак и од музичких кругова. Дуг низ година, о Рајку се у широј јавности знало јако мало. Готово ништа. А да је живео у неким срећнијим временима и у некој срећнијој земљи, данас би вероватно постојали фестивали и награде које би носиле његово име. Овако остаје само по неко сећање. И свакако остаје дужност садашњих и будућих генерација гитариста и музичара да га врате у сећање јавности и да га не забораве. Тог гитарског генија, тог мирног момка добре душе, кога је прогутао велики прљави град. И остаје оно што је више од свега карактерисало Рајкову свирку – магија.

Напомена: У тексту је изнесено неколико цитата чланова Рибље Чорбе и Рајкових пријатеља, углавном преузетих из раније објављених интервјуа, емисија или књига. 

Аутор је песник, музичар и економиста

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк)