Блог

СИСТЕМ (Бацај камење на)

Никола Чобић

Дарквуд Даб је једна од најупечатљивијих група коју је деведесетих плодна али деградирана и бедом захваћена српска рок сцена изнедрила. Године 1997, непосредно након протраћених и проневерених општенародних демонстрација, сада већ култни Дарквуди су снимили тада веома популарну песму „Систем“. Текстуално, песма је веома једноставна: „Бацај камење на Систем / Погодак право у центар / Проклети механизам...“. У својој једноставности, она је чинила управо то – погађала право у центар. Центар тада веома омраженог система, пропалог друштва и пониженог здравог разума.

„Бацати камење“ на такав систем је била одлична метафора за борбу против политичке устаљености и друштвеног ћорсокака. Међутим, проблем који је постојао тада, данас је још присутнији, али не и толико очигледан. Већина јавности не уме да направи разлику између ВЛАСТИ и СИСТЕМА. Обично се мисли да систем чине политичари на власти или људи на значајним функцијама (који су такође блиски власти), и да се критика или смена власти односи и на систем. Међутим, то је огромна и опасна грешка.

Слобода(н) и (не)слобода

Вратимо се за трен мало уназад. Србија је коначним и дугоочекиваним падом Милошевића, изведена из једног система и без предаха уведена право у други. Темељи тог другог, новог система су били зидани и далеко пре фамозног 5. октобра 2000, то јесте – људи који су припремали трансформацију, било да су то домаћи политичари који су тиме дошли на власт или стране архитекте те транзиције, су били савршено свесни у какав систем Србија упливава. Морали су то да буду, осим ако су по интелигенцији били значајно инфериорни, што је мање вероватно мада не и немогуће. Са друге стране, обичан народ већином није био тога свестан. Није ни могао да буде. Већина тадашњих медија је још увек била у рукама Милошевића и његовог система, а они који то нису били су пласирали само одабране информације, у служби „револуционара“ и њихових иностранихних ментора. Народ као народ – ојађен деведесетима, бесан, гладан, уморан, лоше и непотпуно информисан, желео је само промену. Мало ко је тада размишљао на десет година унапред. Мало ко је анализирао какав је то нови систем који замењује стари, и које су његове истинске одлике. „Револуционарни политичари“, трљајући руке су се напокон дочепали слатке им власти, и тиме добили отворена врата и подршку својих ментора и финансијера да, скривајући се иза лаких метафора и допадљивих фраза о „европским вредностима“ и „визији“, Србију предају у руке - не народа жељног слободе, већ оних који ће је без одговорности користити, манипулисати и контролисати, а при томе вечно држати на безбедној дистанци.

Систем нема алтернативу

Успостављањем новог система, народу су у последњих 15 година сервиране приче о транзицији, „неопходној“ брзој приватизацији, путу без алтернативе, потребном испуњењу услова, достизању „европског нивоа“, европској стандардизацији итд, као највишим цивилизацијским идеалима. То је неминовно поставило одличан основ за сва будућа уцењевања и креирање ситуације у којој ће они чијој идеализованој „породици“ наводно тежимо, увек моћи да примене изговор да „шта год урадимо, никада неће бити задовољавајуће нити довољно“, као и да смо за све неуспехе криви искључиво ми сами.

Наравно, крајње неозбиљно би било порицати да огроман део одговорности за друштвено стање лежи и на нама самима, али проблем је у томе што се систематски лишавају сваке одговорности управо они у чијим рукама је и била судбина народа, друштва и државе у последњих 15 година, а кривица се сваљује готово искључиво на „глуп, прост, заостао и незахвалан“ народ. Тај „сами смо криви“ менталитет је обухватио мозак грађанства, као и убеђење да је све што се тиче наше земље и народа једноставно лоше, лажно, примитивно и глупо. Чак и друштвене појаве које су директан импорт западне културе (таблоиди, сензационализам, шунд култура, старлете, ријалити телевизија...) су са гнушањем приписиване „заосталом српском менталитету“.

Наравно, (јефтино продати) медији у рукама система су почели да сервирају тенденциозне, половичне и строго одабране вести, које је временом („кад се лаж понови хиљаду пута...“) народ почео да узима здраво за готово. Инсталиран је систем чије су одлике брзоплети либерални-капитализам, једносмерно тежење „евроатланским вредностима“, слепо прихватање сваке друштвене појаве која дође са запада, тврдоглаво инсистирање на „европском путу без алтернативе“, итд. Укратко – ПРОМЕНА СВЕСТИ НАРОДА по вољи и интересу западних центара моћи. А главна карактеристика оваквог система је у томе да се његове одлике не мењају без обзира која странка или политичар је на власти.

Опозиција, ако је уопште има, је сведена на статистичку грешку. Свако другачије размишљање се води као мањи или већи екстремизам. Лажни бунтовници, наводни противници и критичари власти који парадирају системским медијима, непрестано дају лажну слику о слободи мишљења и избора. Народ гледа „Великог Брата“, док Велики брат гледа народ. А народ ... никад успаванији, никад разједињенији, безопаснији, уморнији, збуњенији, никад у оволикој мери натеран да мрзи сам себе и сопствену државу. Са правом је киван на политичаре и стање у држави и друштву, па (упркос разним, углавном нарученим анкетама) већина ипак жарко жели да мења власт. Међутим, управо ту и јесте проблем. Брка се основни извор одговорности за овакво стање. Јер, да би се нешто истински променило у нашој земљи, није довољно променити власт или политичаре и њихову свиту. Већ систем. И то из корена. Многи управо то бркају.

Верглаш и мајмунче

Да би се разумела та разлика између ВЛАСТИ и СИСТЕМА, можемо се послужити метафором верглаша и мајмунчета. У неким давнијим временима, пре „ријалити телевизије“, честа улична атракција је био верглаш са својим мајмунчетом. Верглаш врти своју музичку кутију, док на његову музику игра припитомљено и добро издресирано мајмунче са шољом у руци, у коју пролазници убаце по коју пару. Једноставна метафора данашње друштвено политичке ситуације, из које није тешко закључити да мајмунче представља власт, врховног политичара или владу, али и „опозицију“, док је верглаш онај ко уствари креира систем и „свира музику“ по којој мајмунче („власт“ и остали) игра.

Проблем са истинском могућношћу избора настаје онда када незадовољан народ, којем су медији током низа деценија замазали очи и испрали мозак, ни не уочава верглаша - већ само мајмунче. И сав свој гнев, сву своју критику, баца на мајмунче које само игра онако како једино и уме. То се управо и дешава у Србији.  Већини је до промена, али не схватају шта то треба да се мења. Ко да се мења? Да ли председник? Премијер? Влада? Посланици у скупштини? Опозиција?... Да, то је свакако могуће и веома пожељно.  Али шта онда? Ко ће да дође на њихово место? Други мајмунчићи који ће поново играти на верглашеву музику. Различити а исти. И после 2 године биће опет све исто - кукаћемо над горком судбином, у зачараном кругу система и власти. Верглаша и мајмунчића.

Систем као кишобран власти (и опозиције)

Понекад се учини као да људи не желе да виде неке очигледне ствари. Политичари који бивају изабрани на изборима и који у очима народа важе за "власт" у реалности нису власт. Слично томе, ни они који важе за "опозицију" нису заиста опозиција. То су само „мајмунчићи“ који играју на музику верглаша. Једина права разлика међу њима је у томе што неки од њих мало боље прате верглашев ритам од других. А верглаш је исти већ 15 година. Не треба много мозгања. Верглаши - то су страни амбасадори, "специјални изасланици Европске Уније", и финансијери сакривени иза разноразних фондација и лобистичких група,  који 15 година де факто владају Србијом. Истина, они су посредници политике својих земаља, али они у стварности кроје политичку, друштвену и медијску мапу Србије. Чињенице и реалност коју гледамо свакодневно управо то говоре. Док народ губи време, живце и енергију разглабајући о ријалити програмима, свађама у скупштини, старлетама, фармама, парадама, таблоидима, и свакој заправо бесмисленој теми која беспотребно људима диже притисак, верглаши трљају руке и истичу "пуну подршку влади на храбро обављеним задацима".

Поставља се питање - зар смо толико ослепели да не уочавамо све то? Или нам је лакше да забадамо главу у песак? Све ове критике које упућујемо власти, колико год оправдане и разумљиве, су суштински потпуно тупе и промашене, јер ми само критикујемо мајмунчиће, а не и верглаша. Хоћемо да нешто мењамо, а свака се промена своди на замену мајмунчета. За то служе избори. За то служе странке. Чак и свађе на релацији „власт-опозиција“ су само свађе између сујетних мајмунчића на тему ко ће боље и послушније да прати верглашев ритам. А медији, лажни бунтовници, аналитичари, карикатуристи, утицајни блогери, твитераши, служе само да одвлаче пажњу са верглаша и подстичу нас да критикујемо мајмунчиће. У време Турака, у време нацистичке окупације, у време комуниста, па чак и у време Слобе, макар смо знали против кога треба усредсредити енергију да би нешто мењали. Данас само лајемо уз погрешно дрво. Уз гомилу погешног дрвећа. Данас критикујемо мајмунчиће, а не и верглаше. И зато се ништа не мења. Док то не схватимо, суштинских промена неће ни бити. Само ћемо губити време јурећи за сопственим репоми и мењајући мајмунчиће. Уместо на систем, дарквудовски говорећи, бацаћемо камење на власт. Фигуративно свакако. Уместо на верглаше, „бацаћемо камење“ на мајмунчиће. А према животињама се треба опходити хумано. Како према правим, тако и према оним политичким.

Аутор је песник, музичар и економиста