Досије

Мишљење

Облик и смисао турских серија

Јелена Марићевић, Нови Сад

Морам признати да ме је једно од првих приказивања турских серија код нас видно изненадило. Радило се, наиме, о модерној Шехерезади (2006-2009) и радознало сам испратила својевремено ову серију јер сам у детињству била опчињена источњачким причама, 1001-ој ноћи, особито Винаверовим преводима и препевима љубавних стихова у руху нашег старог језика – то је била поезија мојих адолесцентских песмарица: „...носила сам те у срцу, оку, смерно, печално/, у чувству дивну, предубоку, носила стално,/ на вечну сталност ти си се клео до оног трена/ кад си ми срце љубављу сплео и бих ти жена“...

Моја прва промишљања о појави турских серија код нас тицала су се конфронтације са серијама које долазе из Латинске Америке и питања шта нам оне односе осим „слободног“ времена. О томе сам писала у есеју "Харач турских серија" . У свакодневним шалама на друштвеним мрежама запазила сам и једну занимљиву опаску: „латино серије = срећан крај, турске серије = трагичан крај, индијске серије = немају крај“. Прелаз са бајковитих серијала на реалистичније и људима ближе сценарије можда је и допринело све већој популаризацији турских серија. Индијске, пак, препуне су занимљивих и егзотичних обичаја који нам у неким аспектима штавише уопште нису неприрођени, а прате токове живота јунака у по неколико генерација (отуда се чини да „немају крај“).

Поред осталог, не треба прећутати да је већина сценарија за турске серије рађена према романима савремених турских писаца, а неке од њих имају управо књижевно-естетске окидаче. У том смислу, поменула бих серију Езел, која не само да оквирно кореспондира са Диминим Дантесом - Грофом Монте Кристо, већ се радња серије усмерава према томе коју књигу чита стари, бркати DAYI (Ујак/ Дајџа) или које књиге чита неко од главних актера. Једна од најупечатљивих сцена јесте читање Коцкара Фјодора Достојевског, после чега наступају велике Езелове покерске победе и окршаји у казину. Остале књиге тешко су се препознавале, па је било потребно проверити наслове у речницима; можемо тако поменути и бестселер Лептир (1968) Анри Шеријера (на турском Kelebek) о бекству са ђаволског острва и неправедно ухапшеном за убиство што је наравно у самом средишту турске серије – освета ухапшеника због клевета за убиство. Једна од најдискретнијих књига које провирују из Ујакових руку јесте и роман нашег Миодрага Булатовића – Људи са четири прста (1975) баш у тренутку када се једном од актера прети малом гиљотином за цигарете... Ова два романа иначе објављена су крајем шездесетих и седамдесетих година, баш у време гангстерске Ујакове младости, па отуда и не чуди што су тако функционализовани у самом филму.

Но, поред ове серије која је ипак у сенци великих турских историјских спектакала, ваља поменути сензацију звану Величанствено столеће/ Сулејман Величанствени, која је у конкуренцији од неколико серија за које су гледаоци својевремено (фебруар 2012. године) могли да гласају и одлуче коју ће гледати, убедљиво победила што и није изненађујуће. И пре објаве победника то је било јасно. О томе сам писала у чланку „Неоосманизам турских серија“ објављеном пре коначних резултата, а у контексту књиге Неоосманизам Дарка Танасковића и изјаве министра спољних послова Турске - Давутоглуових речи, исказаних 16. 10. 2009. на конференцији Османлијско наслеђе и муслиманска заједница Балкана данас, исте године када је отпочело снимање спектакла о Сулејману Величанственом: „У време османске државе балкански регион је био центар светске политике у XVI веку. То је златно доба Балкана... Османска историја је историја балканског региона, историја посебног значаја балканског региона у њеној историји... То је био османски Балкан. Ми ћемо обновити тај Балкан... Османски векови Балкана су успешна прича. Сада је треба обновити...“

Данас свакако имамо и драгоцен превод Давутоглуове Стратегијске дубине (прев. Сенка Ипек Ивошевић, Службени гласник, Београд 2014), па смо утолико у бољој могућности да схватимо одређена дешавања код нас. Ево како се то посредује кроз саму серију која је свакако према својој природи уметничко дело које има свако пуно право на фикционализацију, естетску мистификацију и сл. јер јасно – није документарац него серија. То кажем због барем два мени позната случаја да се ове ствари бркају: 1) група жена које су средином деведесетих година гледале латино серију Касандра и слале писма амбасади о томе како јунакињу ухапшену у серији треба ослободити јер је Игњасија убила Росарио; 2) водитељка ТВ Прва је у емисији у којој су гостовали глумци из турске серије Кад лишће пада без шале и најозбиљније питала госте због чега су преварили своје партнере (који су им то били само у серији) и како то нимало није лепо! Турски глумци били су затечени, ја сам била тужно шокирана...

Но, да се вратим на Сулејмана Величанственог. Ова серија није, признајем, без естетских вредности када је реч о последњој четвртој сезони. На страну то што је у првим сезонама чувени мистер Турске Burak Özçivit, глумио баш смедеревског Бали бега Малкочевића, бркатог јунака за којим женама није нимало тешко севдисати, а који историјски гледано, према речима Радована Самарџића није био ни најмање леп. На страну и то што је Рустем паша био Хрват који како се наводи у серији није одведен у Данку у крви него је добровољно пошао са јањичарима јер је хтео да буде као они. На страну све, последњу сезону радила је група писаца и најбољих турских сценариста и композитора. Сулејман на арапском и разним архаичним дијалектима изговара стихове најзначајнијих оријенталних песника и мистичара и управо стихови које изговара кореспондирају са његовим дилемама и дешавањима на двору или чаршији. Стихови су функционализовани, баш као и књиге које чита Ујак из серије Езел.

Оно што такође оставља без даха јесте музика, особито тренутак када је Сулејман наредио да му удаве најстаријег сина: као владар био је разјарен страхом од могуће побуне, као отац био је скрхан. Сукоб владара и оца у њему гледаоцима је предочен музиком: у позадини су бректале брзе виолине као убрзано ратничко дахтање, а у првом плану - парали су тешки и дуги потези гудала, што је све скупа стварало утисак да те виолине гудалима расецају срце једног оца који је убио сина. Сцене с почетка 125. епизоде појачане су и музиком и речима које прате душу принца Мустафе која напушта тело : најпре иде фрулица, па се ствара утисак да смрт усисава и омамљује душу као што свирач на фрули чини да змија изађе из кошаре – импресивно! А у наставку иду зурле, добош и поклични напеви: „Не поступај ти срдито. Кажи душо наше право име! Хеј, душо, наше право име кажи Алаху. Нипошто легенду не збори. Хеј, хеј, на путу части ми смо, душо! На путу части ми јесмо, хеј, хеј, хеј!“. Ова музика испратила је смрти свих невино побијених принчева у серији. Смрт Хурем султаније била је у знаку Феникса и свих боја и орнамената – дакле, у ликовној равни сагледана, док је султанова смрт била више везана за светлост.

Када је реч о музичком аспекту серије, посебно треба истаћи и севдалинку „Сејдефу мајка буђаше“  коју је у сценама венчања Нигар-калфе, запевала жена на српском језику. Глумица Сузен Кардеш је Туркиња пореклом са Косова и Метохије, а Нигар-калфу иначе глуми глумица из Скопља. Ова песма је, према неким интернет порталима, изазвала и неразумљива негодовања и бојкот хрватских гледалаца. Поменула бих, такође, у овом контексту још једну песмицу на српском која је лајт-мотивски присутна и у серији Османска времена (време султана Ахмеда III, „доба тулипана“). Ради се, заправо, о познатом „Еци, пеци, пец, ти си мали зец, а ја мала препелица, еци, пеци, пец“. Саблажњиво је, међутим, што је ову брзалицу у заносу и срећи певао глумац који глуми Албанца који је за шаку дуката усред бела дана на цариградском тргу распорио трбух трудне жене. Ту или било коју брзалицу нерођено, убијено дете никад неће моћи да певуши, али зашто је изговара онај који тумачи баш Албанца, и даље ми је нејасно.

Турци, у сваком случају, кроз серије посредно мењају негативну слику о себи, представљају величанство своје историје, империје, књижевности. У ту имаголошку релативизацију уплетена је свакако и српска историја и култура. Шаљући свету филмске слике о себи, шаље и о нама али и нама самима неке поруке, о којима ваља промишљати иако су у први мах можда двосмислене и нејасне. За досадашње екранизације одабрали су своје почетке о оснивању Османског цартсва: Dirilis Ertugrul (13. век), врхунце за време Сулејмана (16. век), време лала, интрига и преврата (17. и 18. век), а снимили су и филм о освајању Константинопоља Fetih 1453 (2013) и истоимену серију од пет епизода у којој је румунског грофа глумио андрогини манекен Андреј Пејић. Пројекти су озбиљни, атрактивни, унеколико уметнички релевантни, не без неоосманских претензија, али то не мора да значи да су лоши по нас. (Према Дарку Танасковићу неоосманизам није ни добар ни лош). За нас могу бити и отрежњујући и чак подстицајни када је реч о сопственој прошлости и вредностима српске културе, али су и својеврстан императив о потреби да Срби слику о себи у свету промене на боље!

Ауторка је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду