Досије

Мишљење

Баук РТС-а кружи Европом

Димитрије Војнов, Београд

Масакр у редакцији париског сатиричног листа Шарли Ебдо снажно је одјекнуо у Србији. Срби су као и увек искористили ту ситуацију да се посвађају међу собом. Једна од основних линија свађе била је између оних који виде масакр у Паризу као случај sui generis и других који га постављају у шири контекст разних форми терора које се спроводе широм света, нарочито у вези са медијима и са Исламом. Једна од реакција која се сматрала неприхватљивом и поларизовала јавност јесте она која је поредила масакр у Паризу са убиством радника РТС-а током НАТО агресије 1999. године. Сличност је евидентна – две данас сукобљене стане – западне силе предвођене Америком и исламисти - сваки на свој начин побили су људе у редакцијама медија који нису извештавали на начин који њима одговара. Они који сматрају да је Шарли Ебдо случај sui generis тврде да је РТС био пропагандно средство једног злочиначког режима, а не медиј. Опет, и убице из Париза имају своје аргументе да је сатирични лист ударао у саме темеље њихове вере, да су запослени тамо били грешници а не сатиричари. Међутим, у оба случаја убијени су цивили који нису били способни да се бране.

У случају РТС-а, штавише, можемо рећи да су убијени људи који ни на који начин нису ни могли доприносити евентуалној пропаганди злочиначког режима. Рецимо, међу убијенима није био ни један једини новинар, уредник или руководилац. Настрадали су шминкери, монтажери, техничари, људи који су за скромну плату радили техничка занимања. У земљи измученој страним санкцијама, са високим степеном незапослености, заиста се није могла ни очекивати морална доследност у којој би људи одбијали да раде техничка занимања на државној телевизији, нарочито јер је она производила и многе друге врсте програма поред информативног. Но, чак и да су се на лицу места нашли новинари, уредници или руководиоци, убиство свакако не би било адекватна казна. Наиме, ни најтежи злочинци којима се суди у Хагу не могу бити осуђени на смрт. Па тако ни челници медија не могу бити убијени на лицу места, са или без суђења. Ипак, у Србији је омасовљено мишљење да је кључни кривац за убиство људи на РТС-у заправо тадашњи директор Драгољуб Милановић, а не НАТО пакт. Иако је то мишљење посејано у време Милошевићеве владавине како би убрзало његов пад са власти, оно је наставило да пушта корене и после његовог пада, и од згодног инструмента за свргавање власти постало је један од темељних наратива о агресији на СРЈ. Отуд, НАТО се данас ни не помиње као кључни протагониста тог злочина.

Милановићу се спочитава да је знао да ће РТС бити бомбардован, а да није преузео мере да се уклоне људи из угрожених објеката и на крају је и одробијао своје за тај случај. Али, зар НАТО који планира да бомбардује цивилни циљ, државну телевизију, није аутоматски злочинац? Друго, шта значи знали да ће бити бомбардован циљ? Да ли је НАТО сад баш толико неозбиљан да Југословени знају шта ће бити бомбардовано? Прво, стратешког разлога за бомбардовање те зграде РТС-а није било јер је емитовање одмах настављено. Да ли је то нешто што НАТО није могао да зна? Много је важније питање зашто је НАТО убио раднике РТС-а, а знао је да ти људи нису креатори програма, знао је да се на том месту не налазе технички капацитети који су на било ком нивоу кључни за функционисање телевизије, знао је да ће се емитовање наставити одмах и са истом уредничком политиком? Шта је био циљ? Не знам. Али, оно што знам је да се инсистирањем на Милановићевој кривици код нас потпуно замењена теза и ми данас имамо искривљену перцепцију да је убиство људи на РТС-у Милановићев и Милошевићев злочин, а не дело НАТО пакта. И то је врло занимљив и важан детаљ. Медијска индоктринација је толика да се данас испоставља како је једини коме је суђено за убиство тих људи Милановић, а наредбодавци, пилот који је гађао циљ, политичари који су све то одобрили, уопште нису битни. Ово је апсурд у равни да се сутра суди власнику Шарлија што је пустио да људи долазе на посао иако је лист фактички до сада био под много већим ударима него РТС пре него што су га срушиле бомбе.

Но, ако бисмо пришли овоме и из визуре тога да су људи коришћени као живи штит, како гласи део оптужби, да су људи подметнути како би НАТО био сатанизован - хајде да претпоставимо шта се збивало у главама НАТО планера када су одобрили бомбардовање. Они су одлучили да убију људе иако није било апсолутно никакве стратешке користи иза тога, осим ако је РТС једина југословенска институција која је била потпуна енигма за њих и нису имали никакве обавештајне податке што је врло мало вероватно. То је врло занимљива ствар. Дакле, они нису вагали између две опције, једна је да се настави емитовање РТС-а (који, притом, ради ШТА?) - а друга је да се оно укине или онемогући на дужи период (чиме би се постигло ШТА?) али да то подразумева цивилне жртве, па да кажемо, у реду, дилема, преломили планери да се побију цивили зарад циља. Међутим, не. Ти људи су напросто побијени, програм се наставио, све је било по старом убрзо после злочина. То нам оставља питање, да ли је заправо циљ бомбардовања РТСа био један вид државног тероризма у коме се убијају људи не зато што постоји војни циљ већ зато што треба изазвати страх међу народом и људима запосленим унутар режимских структура? Уосталом НАТО је направио неколико таквих акција са јасним порукама. Сетимо се напада на цивилне циљеве као што су болница „Драгиша Мишовић“, хотел „Југославија“ или кинеска амбасада који као да су поручивали да се од НАТО-а нико не може сакрити. Својевремено су неки новинари препознали такву димензију и у случају новосадских мостова и нишке пијаце, коснтатујући да су највеће губитке и разарања током агресије поднели градови у којима је опозиција била на власти.

Убиство радника у Таковској дакле чак није ни пример жртвовања цивила зарад неког војног циља. То је чист садизам једне глобалне силе која је постигла техничке потенцијале и правне механизме да може да убије било кога, било где на планети Земљи и да због тога не одговара. Штавише, наша јавност је до те мере еродирала да су на крају политичке снаге које су имале отворену подршку НАТО држава користиле баш то убиство као аргумент против Милошевића што из данашње визуре делује као врхунац перверзије. Међутим, то рушење Србије изнутра вероватно и јесте био циљ масакра у Таковској. У том смислу, исламисти покушавају да направе то исто – створили су глобалну терористичку мрежу која намерава да убија људе свуда по планети Земљи, а индоктринирају их да ће их заобићи и земаљски закони и световна судбина јер ће се жртвовати. Дакле, као што ниједан Американац не може одговарати пред међународним судом, тако ни за исламисте нису надлежни земаљски судови. Међутим, чак и у случају када их ухвате живе, испоставља се да их Американци не изводе на јавна суђења већ их затварају, муче и процесуирају тајно, о чему имамо довољно докумената. Хомогенизација „западне“ јавности против исламиста иде управо убицама у прилог јер они сада имају конкретан доказ како се на Западу ни на кога не може рачунати, па ни на леве либерале. Споља изгледа као да је ово злочин који је апсолутно дискредитовао исламисте, али изнутра он је помогао њиховом циљу и појачао утисак како воде беспоштедну борбу.

Убиство радника РТС-а и сатиричара Шарлија дакле дело је људи који убијају и мисле да закони не важе за њих. Међутим, сатиричари Шарлија и Драгољуб Милановић су такође слични, у оба случаја ти људи су мета разуларене и индоктриниране масе којој су представљени као симбол кривице за нешто крупно, а који су стицајем околности при руци. Наравно да статус Француске као слободне државе и Милошевићеве Србије као мрачне тираније, онемогућују да се Милановићево искривљивање новинарске етике и одлазак ван граница укуса париских сатиричара уопште сместе у исту реченицу, јер Милановић је радио против своје јавности, а сатиричари су напросто провоцирали/вређали одређене друштвене групације. Ипак, слично је како су Милановић и Шарли пред одређеном популацијом претворени у главни симбол појединих друштвених девијација уместо да се означе прави кривци. Наравно, морамо имати на уму да је имиџ француске државе као демократске крајње релативна ствар и да су се са њеним наличјем сусретали управо муслимани са периферије на којима паразитирају исламисти, не само као жртве колонијализма већ и као протагонисти даљих мешетарења француских политичара и привредника у Африци која су махом спровођена кроз терор, диктатуре марионетских политичара и честе ангажмане Легије странаца.

Ко су прави кривци? У случају Милановића је ствар једноставнија, он је био део једног режима који је обесмислио новинарство у Србији, и вероватно је збиља могао спречити да људи буду присутни те ноћи у Абердаревој, али НАТО је тај који их је хладнокрвно побио, знајући ко ће се затећи у том тренутку у гађаном објекту. То је истина, и она можда не одговара онима који желе да се Срби сензибилизирају за атлантске интеграције јер подсећа да НАТО није безгрешна и хируршки прецизна војна организација, дијаметрално супротна од бахате српске ратне машинерије деведесетих. А опет, истим тим заступницима НАТО-а не одговара признавање појединих злочина као девијација унутар генерално позитивног политичког процеса спроведеног кроз терор јер су српски злочини послужили како би се целокупна српска политика дискредитовала. У овом парадоксу, Милановић је третиран као неко ко је „жртвовао“ људе. Када се користи тако моћан појам као што је „жртвовање“ подразумева се да се са друге стране налази нека неконтролисана стихија што НАТО ипак није или пак бескрупулозни убица што НАТО очигледно јесте. Међутим, у тим реченицама о Милановићевом „жртвовању људи“ нико не помиње НАТО као бескрупулозне убице него се тај део реченице скраћује. Да парафразирамо Хоркхајмера, они који не желе да осуде НАТО нека ћуте о Милановићу.

У случају убица карикатуриста Шарлија, кривци су пре свега људи који су починили злочин, напросто зато што је евентуална организација која их је обухватала сувише порозна да би се могли сакрити иза ње. Међутим, нико не сме да потцени врло сложене друштвене, политичке, историјске и економске околности које су увеле ове људе у исламистичку мрежу и довеле их до тачке у којој су једног дана одлучили да побију ненаоружане карикатуристе и жртвују своје животе. Чињеница да постоји идеолошка и медијска инфраструктура која препознаје такве људе и дела сведочи о дубоко укорењеним проблемима и циклусу насиља у коме они нису никакви иницијатори. Нажалост, ниједан од тих проблема није директно везан за слободу говора јер ако јесте онда су људи на РТС-у побијени зато што је њихова кућа није поштовала, а карикатуристи Шарлија зато што су је користили до крајности. Но, када се слобода говора помеша са силом, резултат су лажи, а јавност због које је та слобода неприкосновена неумитно губи. У случају РТСа, видимо резултат преплитања силе и слободе говора – између осталог, то је лаж о убиству радника која аболира НАТО. У случају Шарлија тек треба да видимо на који начин ће испаштати јавност и каква лаж ће се изродити из овог страшног догађаја.