Досије

МИШЉЕЊE

Реформа администрације креће и од плата

Aутор: Драган Шљивић

‚‚Најскупља је јефтина држава"

Питање реформе државне управе покреће се са готово сваком новом влашћу у Србији. После више таквих покушаја, може се слободно рећи да се све своди на размишљања о потреби да се смањи број запослених. Од недавно, говори се и о смањењу њихових плата у динарском износу. У чврстој валути, којом се обрачунавају кредити, кирије за станове и чији је курс уграђен у цене животних намирница плата државних службеника непрекидно пада већ шесту годину за редом.Док се с једне стране говорило о смањењу јавног сектора, у пракси смо (до недавно) добијали све више агенција и јавних предузећа. Када год би се плате замрзле у министарствима, ницала би нека агенција или предузеће где су плате биле нешто веће, па се тамо селио и део запослених. Тако смо и дошли до парадокса да директори јавних предузећа и државних агенција у принципу имају више плате од министара који би требало да их контролишу. 

Где је запело?

Чини ми се да је суштина проблема који имамо у разумевању тога шта значи ефикасна држава.  „Најскупља је јефтина држава“, реченица мог пријатеља с Факултета политичких наука у Београду на најбољи начин илуструје где грешимо. Људи који имају факултетске дипломе, а чије плате не могу да покрију ни основне трошкове живота у престоници вероватно неће с одушевљењем радити свој посао. Таква је људска природа. Користиће сваки слободан тренутак на послу да траже неко боље плаћено радно место. Или ће се трудити да што мање времена проводе на послу.Србија је данас држава у којој људи у администрацији зарађују нешто више од неквалификованих радника градске чистоће Београда. Приступ награђивању у државном сектору потпуно је супротан оном у приватном. Код приватника је резултат рада једноставно мерљив. Или сте донели зараду фирми, или нисте. Да су резултати рада у јавном сектору мерљиви на основу јасних и недвосмислених критеријума, вероватно би боље фунцкионисао. Већини јавних предузећа се може поставити питање да ли су на крају године пословали „у плусу“ или су нам навукли губитак који ће и наши унуци морати да враћају. Није више тајна да минуси јавних предузећа морају на неки начин да се покривају задуживањем државе. Ако држава мора да из пореских прихода покрива минус, за поправку путева мора да се зајми у иностранству.

Различити системи мотивације чине да запослени у државном сектору не разумеју логику приватног. Поједини предузетници бирократију Државе Србије именују „непријатељска држава“. Логика „класне борбе“ уграђена је чак и у свест многих наших суграђана. Ретко се размишља о томе да приватни предузетник који има некакву производњу мора да пронађе сировине, да се постара да у право време и на прави начин буду допремљене до погона, да контролише квалитет производа, да се потом бави продајом истих. Неретко мора да чека месецима на наплату, док у међувремену мора да редовно обезбеди новац за плате радника и отприлике још толико за доприносе, осигурања, рачуне... Знам и неке мале и средње предузетнике који своје раднике доживљавају скоро као чланове породице, тако да им материјално помажу када им се рађају или венчавају деца, када остану без члана породице или морају да иду на лечење. Такви предузетници углавном нису нека зла створења која експлоатишу пролетере. Али их зато експлоатише држава,  у којој прописе о раду приватног сектора пишу људи који немају представу о предузетништву и о начину на који приватни сектор у стварности функционише. Нити имају свест о улози приватног сектора у друштву. Тачно је да је поента привреде са аспекта државе да ствара профит из ког ће се наплаћивати порез. Држава од привреде живи. Логика која важи за сваког просечног домаћина на селу, да се у оно од чега се живи мора улагати, да се то мора неговати, подстицати да произведе више из неког разлога није успела да на прави начин заживи у односима Државе и приватног сектора. Теза коју заступам је да је добар део проблема у недостатку адекватне мотивације запослених у јавном сектору. Мислим да је потребно пронаћи начин да се службеници колико је то могуће са истим ентузијазмом односе према свом послу и онима који пуне буџет.

Чини ми се, уз сву жељу да не испадне да сам у праву, да су наше најављиване реформе државне управе у самом почетку осуђене на пропаст. Ако у министарствима смањите за 10% број запослених, рачунајте да ће они радници који „претекну“ морати да обављају и послове које су радиле бивше колеге. За исте плате, дабоме, док и њих не смањите. Ту међутим пројектанти наших реформи државне управе морају да уваже једну ствар.У тржишним условима рад има вредност независно од воље вашег шефа. Нечији рад, искуство, знања, личне везе неком послодавцу вреде више него држави. Ти највреднији радници напуштаће државну управу, док ће у њој остајати они којима је из породичних разлога потребна социјална сигурност (здравствено осигурање, породиљско одсуство), радници пред пензијом и они најскромнијих амбиција. Међутим, и њихово стрпљење није неограничено. Висина плата у динарима није се битно променила од 2008. до 2014, али зато оно што сте за њих могли да купите, јесте. Плата која је 2008. била близу 500 евра, данас је око 380. Када и тих 380 евра пристојне плате у државној управи „скратите“ за 10%, добићете око 340 евра.  То је плата коју може да очекује млада особа у раним тридесетим, када наши демографи тврде да је скоро па „задњи воз“ за рађање деце. Сматрам да је логика штедње на запосленима, без озбиљног реорганизовања послова и озбиљне промене начине размишљања проблематична. Људска природа и начин да мотивишете људе мењају се јако споро. Негде у свету постоје земље у којима су то схватили, па би нам можда то помогло да размислимо да ли постоји бољи начин да се реформе, које су свакако нужне, учине логичнијим и ефикаснијим.

Ипак, може и другачије...

Пре неких 200 година, Сингапур је било једва насељено острво, прекривено џунглом. Пољопривредног земљишта није било пуно, јер се радило о мочварном острву. Када данас говоримо о овој земљи без природних богатстава, она представља пример успешне привреде и напретка. А њена бирократија се сматра за једну од најбољих на свету.Изгледа да је бирократија и начин на који се њоме руководило један од фактора који су ову острвску земљу учинили толико успешном. Има доста држава у свету које се налазе на важним трговинским линијама - Панама (Панамски канал) и Египат (Суецки канал) на пример. Па ипак, њихови грађани ни приближно не уживају ниво благостања као становници Сингапура. Џаба вам природна богатства и добар положај, ако не умете да их искористите.Човек који је водио Сингапур више деценија, Ли Кван Ју, тврдио је да се његовом земљом управља „предузетничким“ принципима. Директори јавних предузећа који нису правили профит су отпуштани. Плате у админситрацији за највише менаџерске позиције биле су сличне онима у приватном сектору.

Сингапурске власти веровале су да је на већини позиција у државној управи потребно имати добре и мотивисане менаџере. Да би сте пред врхунске стручњаке на светском нивоу поставили сложене задатке, морате да им понудите добру плату. То функционише и у спорту. Врхунски тренери коштају, али од просечног тима могу чудо да направе. У сингапурској пракси за годину дана легално можете постати милионер бавећи се јавном политиком. Плата премијера у Сингапуру данас износи око 2.400.000 $ годишње, министри зарађују око милион. Врхунски менаџери јавних предузећа такође могу да постану милионери за годину дана.Када су питали премијера Лија због чега овако високе плате, одговорио је: „министри који управљају милијардама (долара) не могу да примају ниске плате без ризика да систем лоше функционише. Ниске плате привлаче лицемере, који 'слаткоречивошћу' долазе до моћи у име јавне службе“.

Наш приступ

Србија примењује готово супротну филозофију. Плате у јавном сектору су на нивоу оних у јавним комуналним предузећима[1] и то тамо где би требало да су међу највишима... у министарствима[2]. Људи запослени на сличним пословима у београдским општинама, нижем нивоу власти, боље су плаћени од колега из министарстава. Платни разреди функционишу тако да форсирају општу уравниловку. Без обзира на тип задатака које радник обавља, ако му је звање „млађи саветник“ у министарству, добијаће скоро 300 евра месечно. Да бисте напредовали у послу и у виши платни разред, морају се мењати систематизације. Осим тога, напредовање зависи од тога како запосленог оцењује руководилац, па  је поред радног учинка, важно имати и добар однос са шефом.

Министри који управљају милијардама у Србији су плаћени нешто више од 13.000 евра годишње, а нешто преко тога добијају ако су по функцији у разним управним одборима. Уместо да предузећа која праве профит имају најбоље плаћене директоре, у Србији је управо обрнуто случај. Најбоље плаћен директор, са примањима која су према писању појединих медија  у 2013. била 38.000 евра месечно[3] води предузеће које је исте године направило губитак од невероватних 400 милиона евра, што је више од 1% БДП ове државе[4]. Није наравно читав овај губитак „на његову душу“, јер дотично јавно предузеће своје пословање везује у великој мери за политичке одлуке. Са друге стране овај случај ипак показује у којој мери Србија није до сада пронашла начин да осталим руководиоцима у државним установама пошаље јасну поруку: „ако будете успешно пословали, имаћете и високе плате“. Пословни резултати изгледа да нису критеријум управљања у јавном сектору у Србији. Како другачије објаснити да јавна предузећа праве 2,2 пута веће губитке од целокупне српске привреде[5].Реформа државне управе у Србији мора да почне од самих темеља, од филозофије читаве бирократије. Чему она служи? Које потребе грађана мора да задовољи? Како је ефикасно организовати? Где наћи људе за то? Колико ће то да кошта? Шта из које реформе морамо да добијемо?

Плаћати паметније, а не више

Основни проблем, по мом мишљењу, јесте неразумевање мотивације људи да раде за државу и остварују њене циљеве. Ако наставимо са садашњим приступом „ћути, добро је, имаш посао“, резултати рада таквих запослених неће ићи далеко од „грађани, ћутите, добро је, па смо бар нешто урадили“. Људи раде пре свега за плату, за то да имају за рачуне и потребе своје породице, а тек потом због тога што нешто могу да промене на боље. Ако је редослед приоритета обрнут, он се свакако мења када се заснује породица. Постоји и трећа категорија запослених у државним службама, која не ради за плату, већ за везе и контакте и не жели ништа да претерано мења на боље, али они овде нису тема.Плата мора да одсликава некакво побољшање или радни резултат. Будући да су сва министарства и већина државних органа донели неке стратегије, од њих би се могло почети. У свим стратегијама стоје и критеријуми на основу којих се испуњеност зацртаних циљева мери. Од тих параметара требало би да зависи и висина плата запослених у министарствима. Директори и запослени у јавним предузећима која бележе највеће профите требало би да имају највише плате, а не обрнуто као што је сада случај.

У образовању је сличан приступ могућ. Имате наставнике и професоре чији ученици „растурају“ на такмичењима и оне који једва имају воље да уђу у учионицу. Ефекти њиховог рада по генерације које стасавају не могу бити исти. Због тога ни плате не би требало да буду исте. Што више успешних ученика на такмичењима, то већа плата. Слични параметри могу да се уведу и у друге области јавне управе и услуга које пружа држава.Овакав приступ би требало схватати као опредељење државе и њених политичара. Сматрам да би било добро да на почетку године посланици Народне скупштине изгласају циљеве на основу којих ће им бити исплаћиване плате у току године. Ти циљеви могу да буду, рецимо: повећање БДП; смањење задужености земље за толико и толико процената БДП; смањење незапослености без запошљавања у јавном сектору од толико и толико процената; смањење пореског оптерећења грађана и привреде за толико и толико; смањење смртности од неке болести за толико процената... углавном, шта год је мерљив циљ може да постане део овакве обавезе. Циљ је да се сви посланици учине свесним шта је њихов највиши приоритет те године, али и да грађани, који иначе имају јако ниско поверење у највише законодавно тело виде да су његови чланови прихватили обавезу према друштву у коме живе. Сличан приступ могућ је и када је рад владе у питању.

Потребно је и да као грађани променимо приступ политичарима. Ако је од њиховог рада нама боље, треба их пристојно наградити. Ако не успеју да остваре обећања, требало би да то осете у свом џепу. Као уосталом и порески обвезници који раде у приватном сектору.

[1] http://www.krediti.rs/vesti/koliko-ko-zaraduje-u-srbiji/6327

[2] http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/plave_strane/srbija_je_pretpoliticko_drustvo.45.html?news_id=225961

[3] http://www.pressonline.rs/info/politika/290724/bajatovic-mesecno-zaradjuje-38000-evra.html

[4] http://www.javnapreduzeca.rs/09_najveca_drzavna_preduzeca_prosle_godine_izgubila_400_m_e.php).

[5] http://www.javnapreduzeca.rs/12_gubitak_javnih_preduzeca_dva_puta_veci_od_gubitka_cele_privrede.php