Блог

Састави, својства и станишта

Горан Радоњић, Подгорица

Недавно је један министар у црногорској влади одржао необичну конференцију за новинаре. Министар је обраћање, иначе пуно података који би требало да илуструју просперитет, зачинио емитовањем једног прилога са ТВ о једном осмогодишњаку. Тај дјечак много чита о биљкама, у књигама и на интернету. Биљке га, каже, занимају јер имају „различите саставе, љековита и отровна својства и разна станишта“. „Мене то јако занима да не могу да одолим“, каже тај ученик трећег разреда који истиче да ужива на часовима природе и друштва. Нарочито се бави отровним биљкама за које је примијетио да их многи држе у својим кућама.

Министар је представио дјечака: „ја се надам да ће бити будући...“ – застанимо за тренутак, и пређимо преко очигледне грешке („да ће бити будући“). Размислимо шта би неко могао да каже у ситуацији када јавно промовише једног вундеркинда, ваљда као примјер садашњим и будућим генерацијама.

Шта бисте пожељели, односно, шта би требало пожељети некоме ко са осам година не може да одоли да чита о нечему, и још ужива у школи? То је прилика да замислимо идеално друштво у коме би свако био у прилици да развије своје способности, да оствари своје снове. У мисли долазе разни други дјечаци, од Моцарта до Тесле, који су почели, са фанатизмом који неким људима може изгледати чудно, да се посвећују нечему што припада науци, умјетности. Шта би тај дјечак који више од свега воли да чита о биљкама требало да постане у том идеалном друштву? Помишљам на људе попут Чарлса Дарвина, Грегора Мендела, Јосифа Панчића, на нобеловце, на Академију, на Универзитет, на истраживања, открића. То је, очигледно, прилика да се сви подсјетимо темељних људских вриједности, или да их научимо по први пут. Ако неко притом покуша да за себе стекне неки политички плусић, није нека штета, зар не? Афирмисаће један морал, инспирисаће и друге да теже бољем, да напредују, показаће какво друштво жели да створи.

И, шта се министар, и сам професор на једном универзитету, нада да ће дјечак постати („бити будући“)? „Министар пољопривреде, или можда комесар за пољопривреду Европске уније, али, у сваком случају, чини ми се да ће он бити добар стручњак у области пољопривреде, можда добар пољопривредни произвођач.“ Тако вели министар.

Ето, дакле, система вриједности, ето слике најбољег од свих свјетова, не оног Лајбницовог, па чак не ни оног из комунистичке утопије, него неког, рекло би се, млаког свијета који нас неосјетно осваја. У том свијету врхунац постигнућа и развоја једног талента јесте да се постане – министар пољопривреде, дакле насљедник самог министра, који, узгред буди речено, нема иза себе никакав епохалан научни резултат, а ни било који други, и докопао се позиција по сасвим другим критеријумима. Тај министарски положај нуди нам се, дакле, као идеал људског битисања, идеал тешко али ипак достижан, иза кога постоји само још један, за сада далек идеал, али чији нас сјај може надахнути на још веће напоре, положај комесара у ЕУ.

Дјечак, док га министар држи у наручју након представљања, открива и свој план: „кад одрастем, радићу у народној медицини да помажем људима да оздраве“.

Наступ тог дјечака, са свим што га је пратило, на симболичан је начин показао све што не ваља у садашњици. Срећом, даје и наду. На једној страни је много биљака, које имају разна станишта, а многи их људи чак гаје у својим кућама, а да ни не слуте да их њихов отров разједа и пријети да их претвори, мало по мало, у нешто што је далеко од сваке људскости. На другој страни су они који имају страст којој не могу да одоле, а та страст има и свој циљ: помагање људима да оздраве. Надам се да ће дјечак, на часовима или сам, видјети да отровних и љековитих биљака нема једино у природи: оне, са сличним саставом и својствима, налазе станиште и у друштву. И надам се да ће са истом страшћу и са истим циљем наставити да напредује, без обзира на искушења.

У вези са свим тим: Јесмо ли престали да разликујемо отровне од љековитих биљака? Да ли имамо нешто, слично том дјечаку, чему не можемо да одолимо, или смо на то, у загрљају цинизма, заборавили? Најзад, једнако важно, тежимо ли, као тај дјечак, да помогнемо некоме да оздрави?

Аутор је доцент на Филозофском факултету у Никшићу