Блог

Мегалополис

IQ између Хамлета и Кери Бредшоу

Слободан Владушић

Сурфујући интернетом, човек има прилику да се упозна, између осталог, са ,,истраживањима“ чији резултати откривају пре свега онога ко је истраживања платио. А пошто је купац увек у праву, ред је и да резултати тзв. ,,истраживања“ буду по његовој жељи. Рецимо, када читалац прочита да су ,,истраживања показала“ да су атеисти ,,паметнији“ од теиста, преостаје му само да се запита колико човек заиста треба да буде глуп, па да у време софистицираних техника манипулација свешћу, о којима постоје на десетине и стотине књига, поверује да је довољно да не верује у Бога, па да као ,,слободно мисли“.
Најзад, да је ово ,,истраживање“ тачно, то би значило да дехристијанизација западне Европе (која је у току) од ове територије ствара домовину генијалаца. Међутим, изгледа да није тако.
Постоје, наиме, и истраживања која заслужују да буду узета озбиљно. Најпре зато што њихови резултати контрирају увреженим мишљењима која, разуме се, одговарају мишљењима владајуће класе. Једно такво истраживање је оно на које се пре неку годину позвао, између осталих медија, и енглески Дејли мејл (захвалност Марку Танасковићу који је указао на овај текст). Ово истраживање показује да је након неколико деценија раста, коефицијент интелигенције (IQ) људи у Западној Европи тренутно у опадању. Преведено на српски: синови су глупљи од очева, а ћерке од мајки. Као разлоге за овај феномен, Дејли мејл наводи, у по једној реченици, ,,начине на који се (сада) предају језик и математика“ и (прекомерну) ,,употребу техничких уређаја“ (уместо читања). Много више места енглески новинари посвећују открићу да редовно конзумирање рибе може да повећа IQ. Немам ништа против: ако сам досада нешто паметно написао, то је услед моје љубави према филетираном рибљем паприкашу и гирицама. Међутим, биће да је ствар мало компликованија од јеловника.

Питање количина знања и начина организовања знања никада није било педагошко већ пре свега политичко питање. Када се та политичка одлука донесе, долазе педагози да тој одлуци дају ,,научну“ позлату и да је представе као напредак у односу на претходну одлуку. Посебно ако је у питању смањивање количине знања, дакле назадак. Тако је болоњизација српског високог школства довела до смањивања количине знања потребне да се добије диплома из, примера ради, студија српске књижевности (то знам из прве руке). Онда се то представља као напредак, јер се као смањило оптерећене студената, а школовање се као учинило ефикаснијим. Колико су то – ефикасност и оптерећење – погрешни критеријуми када је у питању школовање, говори замисао о идеалном школству базираном на тим критеријумима: студент уплаћује новац на једном шалтеру; после 15 минута издаје му се диплома на другом: максимум ефикасности, минимум оптерећења.
Други феномен који вероватно има везе са смањивањем IQ (поред преференције прасића над ослићима) јесте систематско смањивање циља који се налази пред човеком. Ево једног замишљеног, али сликовитог примера: замислите скакача увис који прескаче као од шале висину X. Уместо да му подигнете лествицу на висину X + 1 цм, која му је у датом тренутку недостижна (али достижна након тренинга), ви га остављате на висини X. Скакач онда неколико пута без проблема прескаче висину X а потом му та пука репетиција постаје досадна. Отуда мање тренира, све док, после извесног времена, висина X постаје превисока. Спуштате му онда висину на X – 1 цм, он је прескаче без проблема и онда се циклус опадања наставља до дна.
Ево како то функционише када се преведе у реалну животну ситуацију: пре неког времена гостовао сам у једној ТВ емисији у којој сам казао да бих увек пре тумачио Шекспира, него серију ,,Секс и град“ . Остали учесници емисије нису изгледали као људи који деле моје мишљење. Једна учесница ми је то отворено и показала: казала је да би она пре тумачила ,,Секс и град“ (што значи да је та серија, за њу, вреднија од Шекспира).

Није потребно доказивати да неко ко може да протумачи Шекспира може много лакше да протумачи и ,,невидљиве“ слојеве серије ,,Секс и град“. (Меси би у и 4. шпанској лиги био најбољи играч.) Обратно не важи: онај ко може да разуме серију ,,Секс и град“ не мора да буде у стању да разуме Шекспира (најбољи стрелац 4. шпанске лиге не би могао да истисне Месија из Барселоне). Како смо онда дошли до тога да нам ,,Секс и град“ буде врхунац уметности (а да на Шекспира можемо и да заборавимо)?
Разлог за то је омнипотентна политичка коректност. Наиме, покојни Умберто Еко, шампион у тој дисциплини, у једном свом тексту упереном наводно против фашизма тврди да је елитизам, који је у основи аристократски, типичан (…) аспект сваке реакционарне идеологије. Како, објективно речено, у Шекспиру ужива мање људи него у серији ,,Секс и град“ , онда то значи да је онај ко више поштује Шекспира (у односу на ,,Секс и град“ ) ,,елитиста“. Како је (по Еку) ,,елитизам“ типичан аспект сваке реакционарне идеологије, онда свако ко не жели да се изложи прогону група за притисак мора да се брже-боље задиви серијом ,,Секс и град“ и пљуне на старог фашисту Хамлета. Дакле, оно што је некада био резултат образовања Еко своди на ,,елитизам“, који повезује с ,,фашизмом“.
Укратко: ако желимо да се бавимо најбољим књижевним и филмским делима, која представљају изазов за наш интелект и која од нас траже да будемо бољи него што у овом тренутку јесмо (дакле, да прескочимо X + 1 цм), бићемо оптужени – за ,,фашизам“. Политичка коректност тражи од нас да останемо на нивоу онога што свако може да разуме (дакле, X или X – 1 цм) тј. на нивоу необразованости, јер смо само онда ,,демократе“ (а исто тако и неотпорни на различите типове манипулације). И немојте се чудити ако ускоро крене ,,демократизација“ лектире и код нас: избацивање тешких, ,,елитистичких“ аутора и њихова замена оним што ,,сви могу да разумеју“ и оним ,,што сви воле“. Основна идеја није да се ,,помогне“ ученицима: основна идеја је да им се смањи циљ и смањи знање, да се омете њихов интелектуални развој. Јер када вас у школи уче оно што већ знате, најпаметније што можете да урадите јесте да у школи спавате. А онда се пробудите као роб.

Политичка коректност нам на овај перфидни начин системски забрањује да се образујемо како бисмо разумели нешто што нисмо досада разумели, видели нешто што нисмо досада видели, открили нешто што нам је досада било непознато. Забрањује нам да развијањем интелекта проширимо и продубимо наш свет и да стекнемо отпорност на разноврсне технике манипулације; забрањује нам да пожелимо да друге наведемо на тај интелектуални напредак (чему, иначе, служе школе и факултети).
Све то није дозвољено. Дозвољено је остати на нивоу машине: што значи бити обдарен само функционалним знањем. То је оно што би се данас назвало ,,поштеном интелигенцијом“.
Из ових овлашних разматрања може се видети зашто глупост цвета, а IQ се смањује – зато што постоји политичка одлука да се количина знања која се тражи од човека систематски смањи (како би овај био подложнији манипулацији) и зато што се политичким средствима формира таква друштвена клима да свако ко жели да напредује у знању (под условом да то знање није сведено на пуку функцију) ризикује да буде оптужен за ,,фашизам“, тј. прети му се ликвидацијом.
Једноставно, зар не?
А сада знате шта нам ваља чинити: правац у рибљи ресторан.

(извор Печат)