Блог

Мисија, кесе, Каин

Горан Радоњић, Подгорица

Недавно је објављено да је Скот Вокер, гувернер Висконсина и могући републикански кандидат за предсједика САД, предложио велико смањење буџета за (државни) Универзитет у Висконсину. Смањење које се планира је од око 300 милиона долара, што значи да ће се финансирање Универзитета смањити за око 13%. Гувернер, који, узгред, није завршио факултет, у предлогу има и један занимљив елемент. Из мисије универзитета треба избацити изразе „да образује људе и побољша положај човјека“ („to educate people and improve human condition“) и „основа за сваку сврху система јесте потрага за истином“ („basic to every purpose of the system is the search for truth“), а умјесто њих као мисију дефинисати прије свега „да развије људске ресурсе како би задовољио потребе државе за радном снагом“ („to develop human resourses to meet the state’s workforce needs“). После бројних јавних негодовања, гувернер одустаје од мијењања мисије (смањење буџета, изгледа, остаје), а из његове канцеларије саопштено је да се радило о нацрту који су радили службеници, те да сам гувернер није био укључен у састављање тог нацрта.

За укупну слику о проблему није без значаја то што се, врло могуће, ради и о политичким играма у вези са избором републиканског предсједничког кандидата. Такође, из наше перспективе, можемо само са тугом упоредити буџете наших универзитета са онима у Америци. Задржимо се, ипак, на нечему што има шире импликације и у чему се можемо а можда и морамо упоређивати, а тиче се сврхе образовања, па и човјекових напора уопште. У тој, наизглед далекој, расправи можемо видјети одраз и многих наших тенденција, а о којима, нажалост, расправа има веома мало.

Карактеристично је да се, упоредо са смањењем буџета (ах, та економска криза), јавља и потреба да се на другачији начин дефинише и сврха универзитета. Веома је ту важна и промјена у нагласку. Умјесто о људима, више се говори се о људским ресурсима. Крупни обрт је и у усмјерењу. Ако су циљеви истина и побољшање човјековог положаја, онда је сам човјек примаран, ради се за његово добро. У складу са тим, и све институције, од универзитета до државе, подређене су његовим интересима. Вјероватно да су они који су некада формулисали мисију Универзитета у Висконсину имали у виду ријечи са почетка „Декларације о независности“: „Ми сматрамо да су ове истине самоочигледне, да су сви људи створени једнаки, да их је њихов Творац обдарио одређеним неотуђивим правима, да су међу тим правима Живот, Слобода, и потрага за Срећом“. Важан је и наставак, који каже да се међу људима владе образују како би осигурале та права.

Ако се приоритет даје држави, онда се она показује као нешто важније од самих људи. Она није средство да се њихова права осигурају, него људи постоје како би служили њеним потребама. Држава се јавља као основа и мјерило свега. Но, неисказано али очигледно, у формулацијама из гувернеровог нацрта може се открити да постоји нешто још важније од државе, па се сама држава указује као нешто што служи том врховном ауторитету и врховној сили нашег времена – то је тржиште. Тенденција, мора се рећи, вишеструко опасна, нашег времена јесте да универзитет не треба да тежи стварању слободних људи, људи који трагају за истином, чији је циљ да побољшају човјеков положај, него треба да створи радну снагу. Ту готово да нема мјеста размишљању о појединцу, па ни о људској заједници, све треба да буде потчињено тржишту и његовом неумољивом механизму који наше постојање своди само на једну функцију – одржања тог истог тржишта.

У том погледу и све наше остале потребе пријете да постану више израз потреба самог тржишта него нас самих. Упроштено речено, учим да би стекао диплому, а она ће ми (ако имам среће) донијети посао, а посао ће ми донијети новац којим ћу купити нови модел телефона, аутомобила (додати по жељи – жељи тржишта, наравно). Циник би рекао: чему читав тај труд, кад постоје разне пречице, од преписивања на испиту, преко куповине дипломе, до запошљавања преко везе. А можда се до нових модела може доћи и простом пљачком? Не, то већ није дозвољено. Али, не зато што то није морално, или што није законито, него зато што угрожава тржиште. Тај тријумф материјалистичке цивилизације јавља се у многим видовима, а поменућу само два.

Недавно је на ТВ један постдипломац са неког од модерних смјерова (маркетинг, људски ресурси, нешто слично), самоувјерено критиковао наше патријархално и комунистичко насљеђе, при чему је покушао да утиче да разбијемо предрасуде о једном, по њему, суштински позитивном појму. „Егоизам је“, каже он, „позитивна ствар, а не негативна, како су нас учили; ако сви радимо за себе, сви ћемо и просперирати као друштво“, вели он са мисионарским жаром. Рекао бих да није био свјестан да парафразира говор „Похлепа је добра“ Гордона Гекоа, јунака филма „Волстрит“ Оливера Стоуна. Његово самопоуздање због тих рупа, како у теоријском знању тако и у општој култури, није нимало уздрмано, напротив. Када је кретала једна од политичких кампања у Црној Гори, аргумент неког од тадашњих главних протагониста био је: „ако смо браћа, нису нам кесе сестре“. Када посматрамо своје односе кроз „кесе“, онда више нисмо браћа, па ни људска бића. Више смо радна снага на тржишту, суочена са конкуренцијом. А конкуренцију, природна је ствар, треба елиминисати. Има ли ту призвука Каиновог одговора, након што је елиминисао првог конкурента у историји човјечанства: „зар сам ја чувар брата својега“? Можда пут од идеје о новим циљевима образовања до братоубиства није сасвим прав ни једини, али, чини се, није без те могућности.

Аутор је доцент на Филозофском факултету у Никшићу