Блог

Штампарија, зид и улица

Горан Радоњић, Подгорица

Када би неко данас, не знајући детаље, размишљао о једном историјском догађају, наиме, да је један владар уништио штампарију, једину у својој (малој) земљи, без сумње да би једна од помисли била да се ради о неком тиранину. Ријеч је, међутим, о књазу Данилу, који је слова штампарије, због недостатка муниције, претопио у пушчана зрна приликом напада Омерпаше Латаса на Црну Гору године 1852. Потражимо нека значења тог несвакидашњег чина, данас, имајући у виду неке историјске паралеле.

У једном есеју Борхес разматра два голема подухвата које је предузео један исти човјек, први кинески цар, Ших Хуанг Ти (или, по друкчијој транскрипцији, Ћин Хуанг Ши): он је наредио да се изгради готово бескрајни Кинески зид и да се попале све књиге. Палити књиге и подизати утврђења – то је, како каже Борхес, „уобичајени посао владара“, па је код тог цара јединствена само размјера, „претјеривање у извршавању тривијалних наума“. Узгред, ради се о „најтрадиционалнијој од свих раса“, која у том тренутку (крај 3. в. п.н.е) има три хиљаде година рачунања времена. Вјерујем да би се и Борхесу допала идеја да упореди гест првог кинеског цара и првог црногорског књаза. Ако зид схватимо као метафору (могућност коју и сам Борхес нуди, у другачијем значењу), онда се гест књаза Данила може схватити као понављање, и обједињавање, два геста свог далеког претходника. Он је истовремено и претјеривање на супротан начин.

Штампарија је, уз то, Његошева. Списак књига објављених у Његошево вријеме занимљив је сам по себи и говори много и о нашој судбини, не само у том времену: Лијек јарости турске, Пустињак цетињски, Ода ступљенија на престо Фердинанда I императора аустрискога и краља маџарскога и пр. и пр. и пр., Требник, Србска граматика, Србски буквар, Преправа за историју свијета, Дика црногорска, Народне српске пословице и друге различне, као оне у обичај узете ријечи. Аутор те посљедње књиге је, наравно, Вук, а књига је штампана приликом његовог боравка на Цетињу 1836. Колико је утисака, и каквих, понио Вук са тог путовања показује то што је написао књигу о Црногорцима, и, можда још више, да је на самртној постељи зажелио воде са Иванових корита. Тај сусрет Вука и Његоша можда је један од најважнијих тренутака наше културе. Видјели смо, Данилов чин није сам по себи тирански, али то и даље не значи да он то није био. Напротив, књаз ће бити убијен у атентату управо због тиранског понашања.

Истопити слова да би се од њих направио зид од пушчаних метака (да искористим ту метафору, ипак) јесте необична ствар, али она, упркос очигледној, па можда већ и баналној симболици, има у себи и нешто аутодеструктивно, чак на једној дубљој равни. Због чега се уопште брани нека заједница ако не због онога што се налази у њеним књигама? Њено постојање, можда, више зависи од постојања њених књига, односно од памћења које је у њима похрањено. Ако оно нестане, нестанак народа је скоро питање времена, и технике. С друге стране, ако се сачува Књига, може се обновити све, може се, уче нас Јевреји, обновити чак и заборављени језик. Први кинески цар прогнао је своју мајку због раскалашности, па Борхес нуди тумачење да је он својим претјераним подухватима заправо желио да уништи једну једину ствар: успомену на срамоту своје мајке. У том погледу, историја нуди још чудних паралела. Омерпаша Латас, по рођењу Србин, именом Михајло, по неким свједочењима прешао је у ислам бјежећи од породичне срамоте коју је нанио његов отац, коцкар и женскарош, укравши новац из војне благајне. Нема овдје простора за развијање везе са Андрићевим романом, али, и у нашем контексту, можда се може читав Омерпашин пут, бјекство из родне Аустрије у Босну, промјена имена, успињање у турској војсци, тиранија и ратовања, свести на тај један једини узрок. То на један други начин повезује и њега са кинеским царом, а онда и са сопственим непријатељем. Данила ће, због срамоте коју је овај нанио његовој сестри, убити Тодор Кадић у Котору, у тадашњој Аустрији.

Ову кратку причу о срамоти, индивидуалном и колективном памћењу завршимо једним питањем. Шта би могло да значи то што је, прије неку годину, улици Вука Караџића на Цетињу промијењено име, а размишља се и о промјени имена Обилића пољане?

Аутор је доцент на Филозофском факултету у Никшићу