Блог

Себичне промене

Борислав Вукојевић, Бања Лука

„Само да моја странка победи, све ће бити другачије“, причали су људи непосредно пре недавно одржаних избора у Босни и Херцеговини. Колико год да су сакривали своја очекивања, непосредност тог судбоносног дана је разоткрила општу климу мишљења и понашања, поготово код младих који су партијски ангажовани. Наравно, не сматрам да је било који политички ангажман априори лош, али стекао сам утисак на већина људи превише уско посматра политичке процесе. Чак и по цену да ме неко погрешно разуме, упустићу се у један опис политичког „ангажмана“ који се дешавао уочи избора.

Сасвим је разумно очекивати да људи морају и требају задовољавати личне интересе. Сада нећемо улазити у психологију потреба и егоизма, али ћу напоменути да сам разочаран мишљењима младих људи са којима сам причао о изборима. Пре тог 12. октобра, из разговора са младим, партијски ангажованим људима сам добијао овакве изјаве: „Ја верујем у промене, желим учинити добро за себе и за своју околину, зато сам се учланио у партију“. У тим тренуцима сам мислио да је свест у мојој околини напредовала, да се развија демократска партиципативна култура. Међутим, након избора, ситуација се променила: без обзира којој политичкој партији припадали, млади из мог окружења су почели давати другачије изјаве.

„Нећу више бити у овој партији, немам користи од њих јер су изгубили на изборима“, каже група младих који су се партијски ангажовали непосредно пре избора. На моју констатацију да се промене не морају дешавати искључиво кроз политичке партије, одговорили су ми да „треба да се вратим у реалност – код нас се све дешава преко везе, па тако су и ови избори намештени“. У тим тренуцима сам схватио да ми живимо у средини која ће увек тражити кривца за неуспех, да ће ретко ко преузети макар део одговорности за наводни неуспех. Међутим, разочарало ме то што су исти ти млади људи саучесници у ономе против чега се наводно боре. Сасвим је јасно да су начелно против корупције, против непотизма, против дискриминације ... Али исти ти људи, када би дошли у прилику, не би да мењају систем, већ би да они буду ти који сада могу убирати корист од неке позиције. Ево једне илустрације.

После избора, разговарам са човеком који тврди да жели промене, да жели борбу против корупције и непотизма. „Штета, моја партија није победила, што значи да нећу имати никакве користи од њих“, тврди он. Дакле, читав политички ангажман се сводио на личну корист, без бриге за опште добро. С друге стране, разочарало ме то што се рeтко ко истински залаже за системске промене. Иста особа је спремна да критикује власт, међународну заједницу, па чак и временску прогнозу због непотизма, али истовремено признаје да би „радо на посао који би добио преко штеле“. Какав је то политички ангажман? Заиста, не желим генерализовати, али зар људи стварно мисле да се корупција и непотизам могу спречити тако што ће се причати против тога, али истовремено бити спреман чинити исто?

Непотизам и корупција су негативне појаве, па сам сагласан са тиме да се потребно борити против тога. Али не апстрактно, него суштински. Промена почиње у свести, у главама младих људи који вичу, вриште на све стране да желе промене. Па зашто онда не кренути од себе? Многи ће рећи, када им то кажете, да нема смисла, јер један човек не може ништа променити. И то је онда изговор за полтронски и опортунистички политички ангажман који се своди на сlедећу ситуацију: желим промене, али не за своју заједницу, за своју државу, већ за себе, сада ја желим прилику да добијем посао због партије или да имам неку другу корист. Ако је то борба против непотизма и корупције, нисам импресиониран. Напротив, управо због тога губим наду, јер ако млади људи размишљају на такав начин, онда могу престати веровати у било какве промене.

Промене, биле оне политичке или личне, се дешавају тако што особа промени свест, промени перспективу. Мени се чини да се у Републици Српској тренутно на прсте једне руке могу пребројати они млади људи који су спремни посматрати ствари на другачији начин. Без обзира у којој политичкој партији су ангажовани, ако су ту само ради свог личног интереса, ништа се неће суштински променити. Част изузецима, али сам разочаран. Разочаран сам што не видим спремност да се чине конкретне ствари. Људи ће радије трошити време на расправе о томе да ли треба гласати, да ли су избори покрадени, да ли се мора бити партијски ангажован – а једноставне, суштинске ствари се не чине.

Омладини поручујем – ако желите променити ситуацију, ако желите државу без корупције или непотизма, крените од себе. Запитајте се: да ли биx ја био другачији када бих имао власт? Ако је одговор да само желите личну корист, нисте другачији од оних које критикујете. Без обзира која партија била на власти, исто ће нам бити.

Аутор је истраживач на Институту за друштвена истраживања Факултета политичких наука у Бањалуци