Досије

Мишљење

Идеал правде и савременост међународног живота

Матеј Савић, Бањалука

Сви причају о демократији, већина њих прича о људским правима и (зло)употребљава их. Они то знају. Интерес постављају на прво мјесто, али у оквирима и границама друштва којем припадају. Ми то не радимо баш тако, јер не знамо! И слиједом тога, интерес појединаца и група и других појединаца у њима, технологија финансија и експанзивно умножавање и концентрација капитала, те пасија за моћи и патологија људског ума жељна власти покрећу свијет, док сви (други) причају о демократији. И то није нека посебна мудрост, миленијумима уназад је тако – тако је и данас. Међутим, у актуелном часу, посљедице максимализације циљева и интереса једних,стравични апетити за богатством, јавне политике у служби корпорација – синдикати у служби власти, као и патолошка тенденција за освајањем и владалачком моћи све су еманентније. Захваљујући савременом смањивању свијета, посљедице имају непосредан (негативан) утицај на животе појединаца – народа без суверенитета. Иако је воља народа и питање легитимитета власти данас формално, можда као никад до сад загарантовано, народи су све удаљенији од институција власти. Вољом (нашом) се манипулише и посебно се диригују процедуре у којим се та воља емитује, док се баш сада одвијају велике реформе на свјетској сцени и то далеко од очију јавности. У 21. вијеку, као што се и на први поглед чини, тезе (је)су замјењене, а инструментариј декомпозиције већ је, иако не на легитиман и транспарентан начин, успостављен.

Посљедица овога свакако је поступно удаљавање човјечанства од правде, или пак, системски посматрано, праксе међународних односа од међународног права. Доказ који томе иде у прилог јесте то што ће немали број читалаца овог чланка, испрве рећи да је овдје ријеч о општим, већ познатим идеалима и лоше сроченој (погрдно) философији. Философија може бити да је лоша, али општост идеала само је еуфемизам за констатацију; да је аутор нереални сањар, зар не? Међутим, начин на који се посматра обесправљивање значајних сегмената међународне заједнице с циљем реализације спољних политика оног мањег западног, прецизије, атлантског дијела под паролом очувања међународне безбједности, људских права и слободног тржишта управо доказује супротно. Напросто, произвољно тумачење догађаја у међународном животу флоскулама о униполарном поретку и његовом крају, посљедицама технолошког напретка, Сједињеним државама као свјетском полицајцу и центрима моћи, те проблемом прерасподјеле те исте моћи, па и у истини која се крије у изреци сила Бога не моли, само нам поручује једно– да смо велике незналице, надрикњиге, овисници о стереотипима и то већ у акутној фази. Нажалост, као посљедицу примјене наведене методике можемо чути од свакодневних аналитичара, разних тумача, самозваних стручњака, неких дипломатских представника и политичара закључке који се могу обухватити са двије максиме – нас (Србе) нико не воли и глобализација је крива за све! На овом мјесту не мислим само на нас и наше друштво, јер у појединим дијеловима цивилизација на чијем размеђу се налазимо ситуација је можда и још гора, иако нас на Балкану политичка схизофренија, готово па свакодневно изједа.

Реалност међународног живота пред нама безмало није сјајна. Неједнакост је постала нова флоскула међународне политике, формално протуправна, номинално осуђена и забрањена, већ је прерасла у политичку прагматику ширећи се као парадигма од политичког запада ка истоку. Појам суверености је, уз изузетак САД-а, дијелова или пак могуће федеративне Европске уније у цјелости,[1]Руске Федерације, НР Кине, односно in diversos causa ДНР Кореје, или НР Кубе, до те мјере релативизован да је, чак и у дипозитиву обесмишљен. Ипак, санкције које су ове године уведене Руској Федерацији у том погледу представљају једну од прекретница, не само у вези питања суверености, већ по питању многих аспеката међународног живота који се већ намећу у данима што су непосредно пред нама. Такође, у оквиру међународне заједнице држава (више) не постоји консензус у погледу заједничких системских вриједности на основу којих би требало да функционишу међународно правни механизми. То је велики проблем, иако се некоме може учинити да није тако, јер су управо недостаци механизама који одговарају стварности уз максимализацију партикуларних политичких циљева на међународном плану довели до свјетских ратова у првој половини 20. вијека.[2]

Државне границе више нису светиња, док је право на сецесију постало отворено питање и на тај начин се наметнуло као, можда и највећи камен спотицања савременог међународног поретка, јер је то право једнима омогућено, а истовремено другима није. И закључно, агресија и повреда територијалног интегритета је, уз поклич заштите људских права и промоције демократских принципа без воље народа постала легитимна ствар протагониста. Све то не би била велика трагедија, јер све оно што данас познајемо, вриједности којима стријемимо изграђене су употребом силе, проливањем крви, на трагичним сценаријима и жртвовањем људи. Међутим, проблем је есенцијалне природе – проблем је хипокризија савремене политике у међународном животу и претходно наведене стереоптипности, али и инвазивне потрошачке културе која од нас прави статистичке бројеве. А ми никако да упремо прстом на право мјесто! Слиједом наведеног можемо констатовати да ријечи М. Л. Кинга "велика трагедија није бруталност злих људи, већ је трагедија шутња добрих“ више одговарају нашем актуелном часу него годинама у којима је он то говорио. Послије случаја у Фергусону и другим градовима у САД-у ово питање је у америчком друштву добило још већу важност, јер се у колијевци савременог zoon politicon-a, баш сада, доказује да је обичним људима, било гдје да се налазе, неопходан ваздух![3]

Све док постоје државе без загарантованих права и дужности, све док живи немали број незадовољних народа без међународног признања државотворности, све док буду присутне нације с чијим жртвама се тргује и нације чије се жртве не признају, и које, тако, носећи епитет заморчета свјетске хипокризије постају неумјесан аргумент политичке реторике, све док се широм планете буду организовале угрожене мањинске групације, чија се заштита (права) онда када велике силе сматрају за сходно злоупотребљава с циљем остварења интереса других држава, све док не буде успостављен правичан међународно правни поредак, конфликти ће бити динама међународног живота.[4] Како је то, још у првој половини прошлог вијека нагласио Ђ. Тасић, „међународна заједница је предодређена да омогући настанак солидарности народа, али је и обележена врло озбиљним недостацима.“ Ти недостаци од његовог времена су се мултипликовали, у појединим областима су до данас прерасли у хроничне проблеме свјетског друштва и што је још најопасније, од изузетка (који потврђује правило) постали су правило. Такође, међународна свијест и институције нису ишле у корак са развојем економске размјене, јавне или приватне, са новим условима међународног живота, интересима народа. Економија и то не привређивање, већ финансије постале су основа савременог начина размишљања, за корпоративне управљаче и банкстере оне су основа за остварења максималног профита, а за народе и појединце финансије су нужно зло за обезбјеђење опстанка. Оваква констелација односа на транснационалном нивоу доминира у међународним односима и готово да је глобално присутна.

Како године пролазе средње вриједности између ове двије дијаметрално супротне тачке се значајно бришу и ствара се, кроз затезање односа, стално незадовољство и немогућност остварења интереса. Једни се не могу више богатити, а други све мање имају од чега да живе. У оба случаја почиње да се развија патологија која доминантно предодређује свијет за велике оружане конфронтације и то у више димензија (по основу државне, националне, класне, расне, вјерске и друге идентификације). Кад je ријеч о новцу (финансијама) може се разговарати на два плана, или на метафизичком, који је основни, или на плану конкретних економских детаља, јер кад су финансије у питању, В. Катасонов наглашава, ђаво се крије у ситницама. Привредни систем је постао глобалан, док је политичка структура свијета још увијек остала утемељена на државама-нацијама. У времену када економска глобализација тежи потирању државних граница, спољне политике држава их теже потврдити, с нагласком на конфликтне националне интересе или идеале поретка. Сама природа државе, као основне јединице међународног живота, тренутно је под притиском. Наиме, Европа покушава трансцендирати државу и водити спољну политику само на основу дипломатије и сарадње, за разлику од спољне политике која користи средства присиле. Али тешко да захтјев за легитимност одвојен од концепта стратегије може одржати савремени свјетски поредак.

Послије свјетске економске кризе од 2008. године овај тренд се галопирајући шири земљама свијета, од Сједињених држава, до већине држава чланица Европске уније, као што су Шпанија, Грчка, Италија, Француска итд. Банке мјењају механизме зеленашења, мултинационалне корпорације отварају нове и све агресивније канале за проток капитала, а радници изражавају бунт на улицама главних градова. Уз све то подижу се обојене револуције, расни, вјерски и етнички сукоби од Украјине, Блиског истока и Централне Азије, и не треба нам посебно знање па да примјетимо да је Свијет у хаосу, како то констатује Х. Кисинџер. Недостаци институционалног легитимитета и међународног капацитета, практичног поштивања и опште обавезности међународних правних правила све више разарају међународни систем, угрожавајући свјетски мир. Иако је човјечанство далеко од идеала правде, то је ипак једини пут, пут универзалне правне сигурности који може обезбједити заједнички напредак без пролијевања крви. Нажалост, (свјетске) коловође нас због ресурса и профита сваким даном све више тјерају на странпутицу. Међународна правна свијест у Тасићево доба била је у процесу изградње, међутим, данас нећемо погријешити ако кажемо да је у фази разградње, што представља можда и највећи проблем међународнопрвног поретка нашег времена.

Аутор је виши асистент из области међународног права на Факултету политичких наука у Бањалуци

[1]Нови званичници ЕУ, као да су послушали ранију опаску Х. Кисинџера и коначно су успоставили телефонски број и укључивши апарат посредством којег је омогућена комуникација са шефовима држава нечланица постали су дио свјетског телефонског именика. Иако се не може поредити са првим ваздушним прелетом преко Атлантика, телефонски разговор Доналда Туска (Предсједника Савјета ЕУ) и Барака Обаме представља прву транс-атлантску званичну кореспонденцију између Брисела и Вашингтона, карактеристичну за шефове држава.

[2]Вриједности као што су основна права (и дужности) држава представљају темељ на основу којег морамо развијати међудржавну сарадњу и солидарност, без политике двојаких аршина, апсолутне експанзије капитала и употребе силе. Сувереност и независност и, као данас релативизоване категорије, морају бити дефинисане у форми међународног обавезујућег права – ius cogens. Тек након таквог једнаког самообавезивања, човјечанство ће моћи да размишља о правно ваљаним транснационалним идејама.

[3]Како нам државе у међународној заједници могу бити једнаке, независне и равноправне, ако готово у свакој од њих, по разноликим основама појединци пред правним поретком нису једнаки. У аксиолошком смислу дискриминација и произвољно тумачење правде према моћи – неправедност, трансцендирају данашњој стварности, а рационализација и материјални доживљај кроз робовање малим стварима сваким даном оправдавају начело (не)једнакости.

[4] Ријеч је о узајамном односу између жртве и починитеља злочина који због своје (међународне) моћи другима произвољно суде и паушално процјењују карактер почињених дјела. Злоупотребом норми међународног хуманитарног права велике силе посредно утилитаризују страхоте, људска страдања, жртве и с друге стране злодјела и кривичне акте и на тај начин остварују своје интересе. Ако се само сјетимо на који начин је политички запад злоупотребио, што и данас ради, страдање Јеврејског народа у 2. свјетском рату, или пак, како је руска жртва у истом сукобу (преко 20 милиона људи) занемарена. Такође, још увијек не постоји признање за више стотина хиљада системски погубљених Срба у НД Хрватској, нити је међународна заједница констатовала и осудила етничко чишћење 250 000 хиљада Срба из Хрватске 1995. године и казнила починитеље. Нико није судио америчким државницима и официрима за страдање више од милион ирачких цивила, све до скора о турском геноциду над Јерменима се није смјело дискутовати. С друге стране, страдање неких других се поставља у центар међународних збивања. Са њиховим жртвама се тргује, а њихова погибија се уздиже на пиједестал, као да сви ми нисмо припадници истог – људског рода, као да су животи једних вриједнији од живота ових других – на овај начин дискриминисаних. На највише функције у међународним институцијама које су задужене за обезбјеђење правне сигурности постављају се појединци без основних етичких вриједности, као што је нпр.  предсједник Хашког трибунала за СФР Југославију, Теодор Мерон (Theodor Meron). То је савремена хипокризија у којој се човјечанство данас налази.