Досије

Мишљење

Волунтаризам испод шињела Високог представника

Др Матеј Савић, Бањалука

Волунтаризам је данас у међународном праву нова-стара појава. Можемо га видјети кроз агресивно иступање држава и постављање њихових унутрашњих вриједности изнад међународног права. Иако је међународно право изграђено на темељима класичног у XIX, а нешто доцније на основу модерног волунтаризма у XX вијеку, отворени ратни сукоби су (парадоксално) у стопу пратили стварање права. Данас, у вријеме глобалне хипокризије, савремени волунтаризам је кроз политике, на првом мјесту западних земаља, обучен у нови шињел испод којег нам је донесен савремени облик потчињавања. Већ дуже вријеме ништа није тако отворено. Циљеви се прокламују – мотиви се крију. Нови облик потчињавања, наизглед суптилан, тзв. међународном вољом – персонификацијом Сједињених држава наметнут, или пак истом том вољом насилно пробуђен у народу, није ништа друго до одраз максимализације политичких циљева! Ми у Босни и Херцеговини свакодневно осјећамо посљедице савременог волунтаризма и у једном таквом потчињеном положају већ годинама живимо. Заправо, биће да је од нас све и кренуло. То је први разлог (њено својство) зашто БиХ можемо назвати неопротекторатом.

Општепозната је ствар да су све државе пред међународним правом једнаке, иако оне de factoто никада нису ни биле. Ствар је у томе што је, за разлику од савремених ретроградних тенденција злоупотребе волунтаризма до прије седамдесетак година, тежња ка једнакости представљала међународно прихваћен тренд. Данас је, усудићу се да кажем, неједнакост на мала врата уведена у општи међународни систем. Овдје не мислим на повлаштен положај сталних чланица Савјета безбједности ОУН и дискриминацију свих осталих. Ријеч је о наметнутом (при)ступању у неједнакост која ме чак подсјећа на потчињавање кнезова у средњем вијеку и склапање неравноправних крвних савеза.

Шта је то неопротекторат? То су синтетички организми specialis карактера који су се почели конституисати крајем ХХ вијека. То су међународно признате, али не потпуно конституисане државе које посједују државноправни субјективитет у међународном праву. Оне нису суверене државе, иако се номинално таквим сматрају. Ове државе немају у потпуности изграђен ни политички ни правни систем и функционишу под прикривеним, али сталним притиском извана. Ствар је у томе што није ријеч о редовним међудржавним притисцима, условљавању, или пак међузависности што и не би per se било ништа нарочито. Ријеч је о успостављеном институционалном оквиру за такво дјеловање што је карактеристика савремене зависности код неопротектората. Разлике постоје само у механизмима и тежишту за притисак, јер институционални оквир се негдје поставља у структуру власти (БиХ), или финансијски сектор (БЈР Македонија), а негдје у поједине политичке партије (Украјина) и невладину сферу – грађанско друштво. Ово варира од случаја до случаја. Босна и Херцеговина је заправо јединствен примјер тако, природњачки посматрано, зависног државног организма. Њена структура је до те мјере раслојена и интернационализована да је упитно да ли уопште можемо причати о држави. Она је заправо преседан којим је, ипак не баш на најбољи начин, успостављен неопротекторски (надпатронски) систем.

Иако је настала као плод компромиса, БиХ је конституисана на овакав асиметричан начин највише зато што је то одговарало политичком западу и у првом реду великим силама. Опет волунтаристички, она је производ воље других држава, посљедица међународног уговора из 1995. године, при чему њен устав није унутрашњи, већ међународни правни акт, написан у ваздухопловној бази Wright-Patterson. Ово је друго својство БиХ као неопротектората. Иако је најзначајнији, ово није и једини случај непосредног постављања тзв. међународне заједнице изнад једне државе. Сличан сценарио смо могли примијетити у случајевима Кувајта послије Првог заљевског рата 1991. године, БЈР Македоније од 1996. до 2001. године, Ирака послије Другог заљевског рата 2003. године, тзв. републике Косово од бомбардовања Србије 1999. године итд. Управо се у резултатима ових процеса и налази разлог због којег ми данас у XXI вијеку још увијек причамо о вазалима и протекторатима, односно неопротекторатима и то не само као историјским категоријама.

Трећи разлог, односно својство карактеристично за неопротекторат БиХ представља постојање институције Високог представника. Посебно ако узмемо у обзир тзв. Бонска овлаштења из 1997. године на основу којих је овај међународни орган од посматрачког постао управљачки. Тако је читав унутрашњи правни поредак, иако настао у међународном праву, дерогиран одлукама једне међународне конференције Савјета за имплементацију мира, што је нечувено! На тај начин смо добили страног управника.

Четврти елемент зависности Босне и Херцеговине као неопротектората огледа се у томе што институција Високог представника није орган једне државе протектора, већ је, према Бонским овлаштењима ближа намјесничкој власти држава окупљених у Савјету за имплементацију мира, која од Конференције у Бону посједује посебан мандат управљачког, законодавног, уставотворног и судског капацитета ad hoc карактера. Овдје је сувишно говорити да су прекршена готово сва фундаментална начела (легитимитета, легалитета, хијерархије, подјеле власти и др.) на којима почива савремена држава и правни поредак. Присутна институционализована зависност поставила је државне органе у подређен положај посебном облику власти спољног карактера – чиме је у БиХ успостављена ad hoc принудна управа и то ван оквира изворног мандата за имплементацију мира.

Посљедице деконструктивних интервенција Високог представника, притом мислим конкретно на Педија Ешдауна који је злоупотријебио овлаштења, чије је дјеловање ентитете увукло у готово декомпозитну конфронтацију посебно видимо данас. Резултат такве праксе у БиХ је да се већ годинама налазимо у врло тешком политичком и економском положају са дисфункционалним правним системом. Овдје не смијемо заборавати подршку бошњачке политике за пренос надлежности концентрисане у сарајевским круговима, а која је прихватила исти као политичку реформу, иако је она била нелегална и свакако нелегитимна. Политичко Сарајево не само да неће да преузме одговорност за сопствено политичко иступање, него од 1995. године отворено позива тзв. међународну заједницу да интервенише у свакој сфери унутрашњег живота гдје год је то могуће. С друге стране, захтијевајући уважавање ентитета и признање легитимних интереса, српски корпус се (већ годинама) све више укопава, заузимајући одбрамбени положај у политичком смислу што има ефекат замрзавања политичког живота. 

Пети елемент зависности можемо примијетити и у другим заједничким институцијама. Тако, нпр. у Уставном суду Босне и Херцеговине сједе изабране судије страни држављани, што је еклатантан примјер мимикрије вањског утицаја и фингирања унутрашње суверености. Оваква пракса у једној међународно признатој држави нигдје не постоји. Изузеци су у нешто другачијем облику већ наведени организми – неопротекторати.

Ситуација је са Судом БиХ и Тужилаштвом БиХ који нису предвиђени Уставом још лошија. Ови судски органи не признају основна начела према којима би се судска власт морала управљати. Овдје морамо нагласити да су управо ове институције и формиране протуправно на основу одлука Високог представника (иако су доцније одлуке потврђене у Парламентарној скупштини БиХ), што указује на квалитете зависности БиХ и њеног статуса неопротектората. Такође, диригована монетарна политика, опет условљена извана, коју карактерише специфичан положај Централне банке БиХ, свједочи у прилог босанскохерцеговачког неопротектората. Ова институција, по много чему ограничена управо политичком вољом европских држава, је нуспродукт међународног експеримента који се спроводи под скривеним хегемонизмом Запада на нашим просторима. Ово је парадокс Босне и Херцеговине.

Навео сам шест основних елемената, односно својстава зависности који су присутни у Босни и Херцеговини. Међутим, поред овога, аспект зависности може се примијетити и у готово свим политичким односима на нивоу БиХ, како унутар државних институција власти, тако и у оквиру грађанског друштва. Како није било тешко сублимирати све ове, горенаведене аспекте, тако није тешко ни понудити рјешење. Заправо, ријеч је о двије могуће промјене. А то је – прво, укидање институције Високог представника и успостављање независних институција, без страних представника. Друго, успостављање симетричне организације БиХ и прецизно одређење надлежности, уз поштовање територијалног и националног принципа. Међутим, начин рјешавања овог проблема представља велики изазов. Неки сматрају да би отварање ових питања било отварање Пандорине кутије. У сваком случају, пут до рјешења испуњен је небројеним препрекама, а с обзиром на амбијент у ком живимо може бити да то и није рјешење, већ само продубљивање актуелне кризе.

Аутор је виши асистент из области међународног права на Факултету политичких наука у Бањалуци