Блог

Све је то нама наша борба дала

Матеј Савић, Бања Лука

У вриједносном смислу право би за циљ требало да има остварење правде и једнакоправности. Слиједом тога, још су антички мислиоци вјеровали да држава и постоји из тог разлога – да у друштву обезбиједи максимално остварење правде. Тешко да у овом савременом амбијенту, а посебно код нас у Босни и Херцеговини, ишта служи правди. Заправо, све вријеме се налазимо у поретку замијењених теза, ступамо у односе док су све улоге замагљене и тако се вртимо око своје осе док се проблеми мултипликују. Вријеме неумитно пролази, а ми смо на истом мјесту. Прошло је више од двадесет година од кад је прокламована тзв. транзиција. Транзиција од старог ка новом систему вриједности. Све ове године проводимо разне реформске етапе, отварамо нове странице, уводимо иновативне мјере, усвајамо стратегије,величамо модернизацију и савремена рјешења. И шта смо до данас постигли? Заиста, ништа спектакуларно, али смо ипак учинили ужасавајуће ствари! И све што се данас чини није ништа друго до свакодневни покушај стављања фасаде на дућан од дасака. Неписано је правило да ако хоћеш да видиш у каквом је стању нека држава (и друштво), између осталог, посматрај стање у парламенту,здравству и образовању.

Политички плурализам и плурализам власништва је представљен као један од основних услова за развој демократије и један од првих кондиционалних искорака за све бивше тзв. социјалистичке државе. Плурализам политичких партија нам је обезбиједио дисперзију мишљења и политичког дјеловања, што је имало за посљедицу да само у Републици Српској имамо више од педесет регистрованих политичких странака. Још је гори податак да тај број у цијелој БиХ премашује стотину и четрдесет. Од тога је у држави активно око шездесет. Простом математиком добијамо информацију да на двадесет и пет хиљада становника постоји једна политичка партија, што је поражавајуће.

Такође, преплављени смо новим политичким кадровима, посебно испрофилисаним, који пред собом имају само једну жељу, а то је да се политиком баве каријерно. Таква жеља мотивисана је искључиво личном амбицијом и индивидуалним прохтјевима, при чему се још на самом почетку занемарује да је република јавна, а не приватна ствар (res publica). Из године у годину, таквих, посебно младих кадрова, све је више, они лако улазе у партијске структуре. Као чланови одлазе на разне партијске теревенке, феште, пијанке и слично и то под шифром Семинар –  читај усавршавање. Свакодневно воде беспредметне расправе, заузимају противријечне ставове и што је најважније полтронизирају свим значајнијим партијским функционерима. Наравно, све то чине док је у складу са њиховим интересом. Тзв. бивше људе лако заборављају, а са новима се по инерцији зближавају. У међувремену прочитају по коју књигу, најчешће је то џепно издање Макијавелијевог Владаоца. Затим, гласно повичу еурека и лако изгубе образ. А ми се све вријеме питамо зашто нам је кадровска селекција тако лоша! Посљедице су такве да нико заправо неће да се бави својим послом, а при том сваки дан енергично прича о стварима које не разумије. Нажалост, амбиције су велике а капацитети мали.

Реформе у здравственом систему су биле толико успјешне да више ни здравствени радници не разумију најбоље шта је то здравствена заштита. Успостављање породичне медицине, тог тако успјешног канадског модела здравствене заштите, само је увећало трошкове здравствених установа и довело папирологију до максимума. Доктори се више баве формуларима него пацијентима, а пацијенти су више на путу од једног доктора до другог него што су подвргнути љекарском третману. Либерализација тржишта лијекова нам је омогућила, да (за разлику од старог система), можемо да узмемо разне лијекове из увоза, под условом да их има у апотекама, за чију исправност нико не гарантује. За то ћемо издвојити највећу суму новца у региону. Другим ријечима, плаћамо, а не знамо шта плаћамо. Издвајамо средства за здравствено осигурање, а уствари као осигураници само исплаћујемо некоме плате. Фонд здравственог осигурања већ годинама не може одговорити задацима, упркос томе што се од плата кумулативно одваја више од 20% средстава. Резултат тога је да смо осигурани, али да бисмо то доказали, са собом морамо имати хрпу папира и бити на три мјеста истовремено и то све за наш лични новац.

Ствари у високом образовању су можда и најинтересантније. Ове реформе нису ништа друго до трагичне. Од самог увођења тзв. Болоњског процеса, прво рјешење је било да се укида четверогодишњи студиј, а умјесто њега се уводи трогодишњи, уз двије додатне године мастер студија. Затим је, због непредвиђених проблема, враћен четверогодишњи, уз додатну годину мастер студија, при чему је и даље био омогућен трогодишњи циклус, уз накнадне двије године. У међувремену је укинут петогодишњи студиј на неким факултетима, који је тиме изједначен са магистарским студијем. Онда је магистарски подјељен на научни и стручни студиј. Тако смо добили двије врсте магистара уз категорију мастера, дипломираних, професора, бачелора и тзв. специјалиста. Е, онда је требало извршити еквиваленцију и у неким случајевима дипломе нострификовати. Резултат је био такав да сви кадрови који су уписали студијске циклусе по реформисаним програмима, када су добили нову диплому нису знали више шта су по занимању. Ма бодови су за све то криви! Без икаквог реда, без циља надлежно министарство и протагонисти реформе у високом образовању – реформе тако плански припремљене и системски спроведене – на годишњем нивоу намећу бар по једно ново луцидно рјешење. Посљедице овакве политике можемо примјетити у сваком сегменту друштва. Од јавних факултета направљене су скриптарнице, а од приватних фирме које се баве услужним дјелатностима. У цијелом процесу нико није ни споменуо шта ће бити са студентима. Тај младалачки дух увијек је носио прогресивне идеје, које су искуснији амортизовали, обрађивали и каналисали кроз друштво, стварајући тако позитивнији амбијент. Мало ко данас размишља на тај начин.

И шта ми радимо? Упорно стављамо фасаду на дућан од дасака. Никако да ствари назовемо правим именом. Нико не поставља фундаментална питања, а и како би их поставио кад смо сви хипнотисани црном хроником, смаком свијета, контроверзним бизнисменима, беспредметним тв-емисијама, принципом функционалности, структуралним дијалогом... Није ни чудо што (нам) је држава све даље од права, а у друштву готово и да нема правде. Све је то нама наша борба дала.

Аутор је виши асистент из области међународног права на Факултету политичких наука у Бањалуци