Блог

Браћа Руси у необраном грожђу

др Стефан Пајовић

Россия большая страна– али стварно је тако, Русија је огромна земља. Овде не мислимо само на државу и многобројне народе и народности које Руску Федерацију сматрају домом, већ на историју и свеукупност постојања руског народа на територији чију стварну величину људски мозак тешко може да појми, односно да обухвати.

Самим тим, Руси као народ имају нешто заједничко са америчким народом, а то је самодовољност. Због тога Американци баратају полуимбецилним појмовима попут „Европе“, јер за човека који живи у Сједињеним Државама, та земља је самодовољна, јер је никада за живота не може целу обићи; она је космос за себе, а стране државе дођу као егзотична сазвежђа.

Ипак, Американац може обилазити свој свет релативно јефтино, јер је поприлично умрежен путном инфраструктуром, док за већину Руса то није опција. Наиме, уколико сте докони, можете отићи на сајт руских железница или неког регионалног авиопревозника (махом подружнице Аерофлота) и израчунати укупну цену карте са преседањем од, рецимо, Санкт Петербурга до Бајкалског језера. Чак и са животним стандардом неке западноевропске земље, ова путешествија делују поприлично скупо, не само у монетарном погледу, већ и по питању времена које је потребно да се превале толике раздаљине; о комфору и да не говоримо. Стога, просечан Рус не да није превише путовао по иностранству (што је током СССР-а био и идеолошки спутан подухват), него није истражио ни сопствено царство.

С друге стране, сведоци смо да Руса има широм планете, а нарочито у Западној Европи. Овде није реч само о олигарсима, већ о некаквој вишој средњој класи која напушта Русију зарад бољег живота. Оваква емиграција је тињала претходне три деценије, али је почетком сукоба у Украјини она експлодирала, јер очигледно један слој Руса није одушевљен политиком сопствене земље, како спољном, тако и домаћом. Иду возом у Финску, лете преко Истанбула за цео свет и селе се у Закавказје. Но, они нису сада тема, већ они Руси који су се „преварили“ да дођу у Србију, земљу која је за њих загонетка, што открију тек по слетању.

Наиме, када се иоле космополитски настројен Рус обре у иностранству, он очекује два сценарија: или ће га ниподаштавати или поштовати као мало божанство. Први сценарио се одвија у земљама културолошког Запада где је паметније не говорити руски и стопити се с околином, а други сценарио у бившим совјетским ре(с)публикама (иако су то данас све независне државе), где они са руским пореклом и језиком и даље имају статус „центра“, односно по аутоматизму иду у виши друштвени слој, заслужено или не. А онда је ту Србија за коју не постоји сценарио, јер руски светоназор не може доакати овој балканској земљи.

Срби се као народ рађају са утиснутом асоцијацијом који решавају у тили час:

– „Ја сам Рус.“

– „А, Руси, браћа наша!“

Ту се отприлике завршава ирационални део српске свести и креће излизана прича о медведима, водки и зими. Разлог је поприлично једноставан: иако су Русија (у свим својим облицима државности) и руски народ били наши савезници кроз историју, увек смо били просторно довољно удаљени да не потпаднемо под руски (микро)космос у коме су се задесиле многе државе Руског царства и потоњег Совјетског Савеза. Наша љубав према Русији је, дакле, шипаричка, јер на ту земљу и народ гледамо као на средњошколску симпатију којој се бојимо да приђемо, а камоли будемо у вези са њом.

Овакав став буни најновије руске дошљаке, јер се са једне стране осећају добродошлим, а са друге стране нема никаквог културолошког потчињавања који би се могло очекивати од Грузина или Казаха старијих генерација. С друге стране, нема ни осуде Путинове политике, нити русофобне пизме какву би могли очекивати у земљама Западне Европе (ни плаво-жутих застава посвуда). Дакле, да би Рус појмио где је дошао, у својој глави мора да отвори нови кластер: Србија.

Ту долазимо до историјске истине да трајну и функционалну руску заједницу у Србији никада није било могуће засновати. Како Србија није ни у првих десет земаља руске дневне политике, нити геополитичких сазнања која се преносе кроз школски систем, најновији талас миграната ни не може знати да руска емиграција у Србији усудно никада није могла да пронађе спокој за којим је чезнула и због којег је током векова напуштала Мајку Русију. Још од средњовековне династије Рјурикович у Мачви, па све до чувене беле миграције која се пред најездом бољшевика склонила у Србију, Руси никада нису успели да се саберу на брдовитом Балкану.

Ове године нам следи нови попис, а према прошлом из 2011. године, у Србији је живело 3.247 Руса, што је најмања бројка од свих пописаних националних припадности (више има Немаца или Украјинаца, на пример). Наравно, ову бројку треба узети са резервом (уосталом, државни попис је старозаветна рђава работа), али она говори о томе да је немогуће оформити значајан руски сојуз у Србији, чак ни сада када експоненцијално расте број придошлица.

Поменули смо белогардејце који су умногоме допринели да Београд изледа како изгледа данас. Примера ради, архитекта Николај Петрович Краснов пројектовао је данашње здање Владе Србије, Министарства спољних послова, као и Цркву Ружицу на Калемегдану. Све ове и друге грађевине остале су у аманет српском народу, као што ће програмерске и друге фирме које оснивају новопридошли Руси данас несумњиво потпомоћи српску привреду. Ипак, овакав позитиван уплив умних Руса у српску историју вероватно неће бити дуготрајан, већ стихијски, као и увек током повести. Неки ће се вратити у Русију, неки продужити за Западну Европу, а незнатан број асимиловати. На дуже стазе, а Срби као православан народ воле да се мере вечношћу, руска заједница у Србији неће порасти за више од пар хиљада душа.

Ствар је у томе да Руси не умеју или нису навикнути да живе под окупацојом као Срби. Ко није докон, може погледати историју насеобина у Русији источно од Москве (није нужно ићи даље од Урала) и схватити да су последњи пут ти градови падали у 15. или 16. веку. Русија, у свој својој величини, није никада била окупирана и код тих народа се никада није развио пркос и инат који је Србима својствен, јер је вазда нека чизма, цокула или баканџа била на нашем врату, те се ваљало јогунити. Стога, Русима је невероватно како земља која наликује Средњој Европи (Београд и Нови Сад, да се не лажемо), може да баштини корупцију, кафкијански чиновнички апарат и оријенталну, „само полако,“ животну филозофију (пуни кафићи од сабајле).

Због тога Руси који данас пристижу на сурчински аеродром заправо слећу у необрано грожђе: земљу која их безрезервно воли, али за коју је потребно неколико генерација рођених ту да би се разумела. А до тада ће они већ бити Срби, само руског порекла. И то не би био први пут.