Блог

Је л' стварно сила Бога не моли?

др Стефан Пајовић

Наслов овога текста скраћена је верзија народних изрека „Сила Бога не моли, а Бог силу не воли“ и „Сила Бога не моли, а правда не пита“. Сличну изреку срећемо и у немачком језику: Gewalt geht vor Recht и у енглеском језику: might makes right, односно јасније и поетичније: might is right. Ако је веровати етимолошким речницима, ова изрека је ушла у енглески језик почетком 14. века и представља уобличавање пређашњих светоназора и изрека Старих Грка и Латина.

Битнији од саме изреке јесте контекст у коме се данас јавља. Наиме, Срби ће готово увек изговорити први део изреке („Сила Бога не моли“) када се какав моћник огреши о њих, односно када дође до неправде. У овом контексту, појмови „Бог“ (за религиозне) и „правда“ (за агностике и атеисте) стоје наспрам „силе“ која без сумње има негативну конотацију. Како ову изреку не можемо пронаћи у Светом писму, она је само формално религијска и може се употребити и уз атестичке концепте попут комунизма. Хрватска полетна револуционарна песма „Падај сило и неправдо“ има готово истоветну тематику као псеудорелигиозна изрека „Сила Бога не моли“, јер у оба израза „сила“ је та против које устају сељак и радник.

Како су „правда“ и „сила“ подједнако позитивни, односно негативни појмови и за тврдокорног комунисту и православног хришћанина (мада другачије онтолошке генезе), може се закључити да је реч о универзалним појмовима.

Ипак, уколико се вратимо на улогу Бога у поменутој изреци, можемо пронаћи аргументе који оспоравају „силу“ као универзално зло. Наиме, Бог је у Библији приказан као бог љубави, што Он и јесте, али проучаваоци Библије процењују да Бог у Светом писму убија безмало 25 милиона (25.000.000) људи! Велики део ових смрти је насилан, што значи да насиље/сила не стоји онтолошки наспрам мира и љубави, барем не када је старозаветни Бог у питању. Један од многобројних примера јесте пад хананејског града Јерихона када Исус Навин каже племену Израиљевом: „Вичите, јер вам Господ даде град. А град да буде проклет Господу и што год је у њему“ (ИНав 6, 16-17). Дакле, када Господ одлучи да неки град треба да се збрише са лица земље попут Јерихона, онда хиљаду људи бива побијено у трену (осим проститутке Раве и њене породице, јер је сакрила јеврејске шпијуне). У случају масакра након пада зидова Јерихона и на многим другим местима у Библији, сила заиста не моли Бога, јер потиче од његове речи, тј. обећања/заповести.Ако се вратимо на савремено тумачење и употребу израза „Сила Бога не моли“, видимо да га је новозаветно исповедање православне вере у потпуности изобличило. Уместо да сила буде ударна песница Господа, Бог силу не воли према народном тумачењу и тако сила постаје метиљава и непожељна до те мере да малтене прераста у оруђе самог Сотоне. Оваква световна перцепција силе највероватније је последица

накардног тумачења Новога завета према коме се погрешно закључује да сила никако не иде уз љубав коју Христ шири.

Ко закорачи у наос Успенске цркве у Новом Саду и погледа удесно, видеће фреску на којој Исус (силовито) преврће сто у јерусалимском храму, шибајући трговце. Наравно, овакав призор не значи да Христ није Јагње божје и Кнез мира и љубави, али је током векова његова кроткост погрешно протумачена, па је хришћанство постало прибежиште страшљиваца, о чему је Фридрих Ниче писао пре век и по.

Сила је такође колатерална штета осеке побожности у савременом добу, па уместо да постане топуз вере као што је била за српске средњовековне владаре, сила је прешла имаголошку границу Другости и постала симбол лицемерја. Када су поткрај 20. века НАТО бомбе падале на српске градове, народ је по склоништима понављао бајалицу да „сила бога не моли“, налазећи изговор за своју злу судбу у далеким центрима моћи (Вашингтон и Брисел), надајући се да ће други овосветовни центар моћи прискочити у помоћ (Москва). Док су се бедеми друге и треће Југославије обрушавали попут зидова Јерихона, Србима се улога жртве толико допала да су заиста поверовали их шиба неправда коју Бог није санкционисао.

Другим речима, „Сила Бога не моли“ је постала изговор слабића који проживљава последње тренутке свога живота, апелујући на џелата да „има жену и децу“, попут климакса неког холивудског блокбастера. Овакво сервилно поимање силе долази из просте чињенице да у савременом свету ретко који појединац може да завреди да буде Божја оштрица. Унутрашњи мир и мач у руци су ретка комбинација, а упитно најприближнија представа оваквог светоназора су „плави шлемови“ Уједињених нација. Ако ставимо на страну све контроверзе које прате ову војну јединицу деценијама уназад, „плави шлемови“ у теорији представљају библијски пример обуздане силе. Имају аутоматско оружје и путују у оклопним транспортерима, али отварају ватру само ако неко запуца на њих.

Вратимо ли се пар векова уназад на простор Србије, схватамо да су наши преци баш тако живели. Свако домаћинство је имало пушку танџару која је служила за самоодбрану и ако је домаћин имао среће током живота, диње и лименке су све у шта је пуцао. Нажалост, 20. век је ескалирао насиље на глобалан ниво, тако да су ратови постали учестали у овом делу Европе. Стога је сила, некада штована и брижљиво дозирана, постала нападна и свакодневна у тој мери да је изгубила нит правичности и оправданости. Сила и силе које су тукле српски народ од Балканских ратова све до те несретне 1999. године, натерали су нас да помислимо да смо немоћни и што је још страшније, да Господ није више уз нас (и атеисту неправда може да заболи).

Да, тачно је да онај који сили и силује слабијег од себе не мора да тражи мандат од Господа, али то не значи да аутоматски нема благослов да тако нешто чини. Као што Балашевић пева у „Јарослави“: „неке се победе добијају на јуриш“, што значи да је

употреба силе оправдана када нема другог начина да се порази зло. Тешко да би се продавци стоке и мешетари својевољно одрекли прихода унутар Божјег храма да их је Исус лепо замолио. Хришћани на челу са Исусом су тада морали да преврну столове баш као што су Савезници морали да голом силом свргну Хитлера са власти, јер Трећи Рајх би заиста трајао хиљаду година да су Невили Чемберлени овога света питали до краја.

Наравно, као и све радости овога света, од укуса белгијске чоколаде до секса, сила се лако може злоупотребити и претворити у порок. Историја небројано пута бележи да се потлачени дигао на оружје да свргне тлачитеља само да би он сам постао тиранин или како је то Бранко Миљковић пригодно упозорио у стиху: „хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој“? Сила, као и све у животу, јесте ствар мере, али је никако не треба априори одбацивати као богоборну. С обзиром на шта личи данашњи свет, затребаће нам барем једном за живота.