Блог
Интерес није ружна реч
др Стефан Пајовић
„Интерес није ружна реч“: давно је изговорила Тања Мишчевић, дугогодишњи шеф преговарачког тима Србије за чланство у Европској унији. Да нисам био у просторији вероватно не их поверовао да је таква реченица могућа, тако да сам је прибележио, јер verba volant, scripta manent.
Ова реченица стоји тачно посред процепа два светоназора Запада и Истока. Када је наше поднебље посреди, поимање интереса је негативно, што не треба да чуди, с обзиром на етимологију ове речи. Латинско inter esse („бити у средини“) у 16. веку је почело да означава „камату“, а од 19. века користи се израз interest rate за каматну стопу. Код муслимана, камата је забрањена шеријатом, а богами ни ми на њу не гледамо благонаклоно откако смо почели да дижемо комерцијалне кредите.
Проблем интереса у Срба дубљи je од термина из економије, јер уколико неко „има интерес у нечему“ то означава да се спрема да уради штогод лоше. „Оженио се ради интереса“, „Који је његов интерес у свему“, „Има интереса да се с тобом дружи“ изрази су које смо сви некада чули, нарочито током одрастања. Да не помињемо скорашње „интересне групе“ које су малтене синоним за заверенике. „Имати интересовање“ је позитивно и охрабрујуће, али „имати интерес“ означава некакву спремност (задојену гордошћу) да се другом подвали.
Као да „интерес“ измиче друштвено прихватљивом пољу узуса, што је сигнал да друштво није према себи искрено. Наиме, лични интерес није једнак егоизму и не треба га посматрати као чин себичности. Интерес егзистира апсолутно свуда и једна је од фасета постојања света. На пример, фармер из Арканзаса има интерес да гледа временску прогнозу за свој округ и подједнако га не интересује прогноза нити за Западну обалу САД-а, нити за Београд у Србији. Исто тако, ниједног Крагујевчанина који купује стотину евра не интересује курс евра наспрам рубље, већ само динара наспрам евра. Ниједан ни други случај не указују на то да људе није брига за друге људе и појаве, већ да једноставно мора постојати фокус при привређивању, било личном, било националном.
Такође, колико год нам то било тешко да признамо, интерес постоји у свакодневном животу и личним изборима за које наивно верујемо да су безинтересни. Ако се двоје младих искрено волe и одлуче да се узму, онда је очигледно да су пронашли заједнички интерес. Друштво, с друге стране, пре би престало да постоји него да призна ову реч, па смишља разне еуфемизме попут љубави, брачне заједнице, несебичног давања, итд. Наравно, ово не значи да је интерес лишен било каквих осећања нити религијског заноса, што већина Срба потајно мисли, те зато и не подноси ову реч. Интерес је по том питању безинтересан, па тако мајка има интерес да спасе своје дете уколико се оно нађе у опасности, где је мајчинска љубав покретачко гориво интереса. Такође, хришћанин који страда од римског гладијуса има интерес да досегне Царство небеско и његова стамена вера га води кроз читав процес мучења, јер му је интерес да спаси своју душу.
Један од разлога зашто се Срби гнушају „интереса“ јесте његова религијска позадина. Наиме, уколико стоји премиса да је Бог даровао живот људима без икаквог интереса, онда јесте логично да људи треба да наликују Демијургу и да живе своје животе без интереса. Иако је Постање безинтересно, сви потоњи догађаји у Светом писму сведоче да Бог и те како има интереса у овоме свету. Заправо, божанско „интересовање“ за човека почиње првим грехом када су људи добили слободну вољу како би изабрали између добра и зла. Да би човек начинио овај избор, он мора да има дебео интерес да уђе у Царство небеско иначе тешко да ће пристати на телесну и духовну жртву попут Исуса Христа и првих хришћана.
Можда звучи смешно изрећи да човек који умире у мукама има интерес, али управо је ова мала реч овосветовни механизам који помаже човеку да преточи своју веру у поступке и издржи до краја, јер као што смо већ истакли, главна одлика интереса је фокус, а фокус нужно има циљ. Наравно, посесивни људи имају ситне циљеве и „интерес“ због њих заиста бије лош глас, али није сама реч крива, већ људи. Човек сам себи поставља циљеве које ће да оствари, а да ли ће да послуша ђаволка или анђелчића, то је већ ствар његове или њене слободне воље.
Ако се вратимо на реченицу да „интерес није ружна реч“ схватамо да је она болно истинита или болно очигледна, зависи ком светоназору припадате. Срби не треба да се плаше интереса, јер свако од нас има интересе, само је питање да ли смо свесни истих. Можда ту и лежи корен проблема, јер скроман и смеран човек тешко да ће признати да његов лични интерес уопште и постоји.
Било како било, реч „интерес“ је свеприсутна и неутрална. На крају бих издвојио блог на коме читате овај текст као пример интереса: немам апсолутно никакав интерес да пишем овај блог (ем је про боно, ем га је немогуће метнути у радну биографију), али сам га ипак написао јер је то мој лични интерес и хтење, а когод га прочита неће стећи такав утисак, већ ће, надам се, научити нешто из њега, као и из стотина безинтересних блогова на Новом Полису. Попут невидљиве руке Адама Смита, интереси појединаца се свакодневно рађају и умиру, ни не знајући да служе неком вишем интересу. Стога се не стидимо сопствених и националних интереса, јер нема разлога да они не долазе од Бога.
