Блог

Крст масона на плећима фриленсера

др Стефан Пајовић

Од када је света и века, појам индивидуалне слободе је суштински постојао само у једном облику: као економска слобода. Било да се ради о Афроамериканцу робу, обесправљеној домаћици или хомосексуалцу, политичка слобода долази природно тек када се оствари начело економске слободе.

Стога су тирани увек покушавали да потлаче сопствени народ како би он био привредно завистан од власти. Због овога, појам индивидуалне слободе не постоји на Истоку; он је импортован са Запада. Али како се економска слобода проширила као пожар Европом?

Све је започело у гротлу неслободе: спони Католичке цркве и апсолутистичких европских монарха. Наиме, када је дошло време да се подижу базилике у славу Господа, једини који су могли да изнесу тако обимне грађевинске пројекте који су неретко трајали вековима (примера ради, париски Нотр Дам је грађен 182 године) били су професионални зидари. Они су истовремено били и архитекте и предрадници, што су биле вештине непојмљиве за клер, племство и нарочито рају.  

Овај слој становништва представља мање-више прве истински слободне људе унутар устројеног друштвеног поретка. Каста слободних зидара (да, тих слободних зидара) јесте први сталеж који је успео да се углави између племства и обесправљених себара и започне друштвену револуцију која је довела до чувеног начела да су сви људи рођени једнаки. Надаље, било је сасвим природно да се слободни људи пуних буђелара удруже и обаразују ложе.

Без жеље да улазимо у потоњу историју масона као тајног друштва, њихови почеци су били поприлично једноставни, као уосталом и читава историја људског рода. У сталешки сурово подељеном друштву, они су били први који су задобили економску независност и могућност да самостално доносе одлуке јер нису зависили нити од краљеве самовоље, нити од мушичавости верских поглавара. Средњовековни зидари су били људи 21. века десет векова пре нас.

Овај друштвени процес није историјски догађај закопан под наслагама времена. Он је и те како жив и представља пример како се задобија истинска слобода. Један од многобројних примера како се епска борба појединца за сопствену слободу одвија овде и сада, јесте спор између Државе и фриленсера у Србији.

Старијој популацији и зависним чиновницима појам фриленсера је потпуно стран. С друге стране, ако их упитате за масоне, онда ће вам рећи да су они тајно друштво које кроји судбину човечанства. Срби су народ импресиониран теоријама завере до те мере да је Окамова оштрица за њих бесмислица.

Истини за вољу, српски језик, дакле лингвистика (семантика), јесте тај који је одузео идентитет фриленсерима и масонима, гурнувши их безмало у митолошке воде. Наиме, термин „масон“ не значи ништа друго до зидар или дунђер. Атрибут „слободни“ се такође често изоставља, тако да је изворни појам који спаја слободу и занат готово потпуно ишчезао у српском језику.

Фриленсери нису ништа боље прошли. Овај рогобатно енглески појам изворно означава витеза који је своје оружје, тј. копље (lance), нудио у најам. „Слободнокопољаши“ или фриленсери су у ширем смислу људи који нуде своје услуге трећим лицима, не стављајући их у службу својој породици, идеологији или држави. Треба водити рачуна, па не мешати појам фриленсера са најамником или плаћеником јер он може бити одан ономе ко плати наjвише, док фриленсер то није, јер је одан искључиво себи и сопственим интересима.

Колико год романтично звучао термин „фриленсер“, он је ипак новијег датума и дугујемо га енглеском писцу Волтеру Скоту (исто се презива као бивши амбасадор САД-а у Србији). У историјском роману Ајванхо из 1820. године, Скот је тако називао средњовековне витезове који су се могли унајмити за новац. Крајем 19. века, овај термин је попримио данашње опште значење и првобитно је коришћен у новинарској професији да означи новинаре који нису радили ни у једној редакцији.

Свуда у свету су фриленсери људи који обављају одређени посао без заснивања сталог радног односа. Ово не значи да су предузетници, већ solopreneurs, што је још један енглески термин који би се могао превести као сопственик. Ова реч полако прераста у архаизам у српском језику, али је и даље најбољи превод туђице „фриленсер“.

Било како било, данашњи српски фриленсер је човек који махом сарађује са иностраним клијентима и тако зарађује свој хлеб. Он се не може надати богатству које су слободни зидари акумулирали, али се свакако може пробити из зачараног круга партијског подаништва и суморног српског предузетништва на апаратима.

Другим речима, док огроман проценат популације Републике Србије није слободан већ само пасе номиналну слободу и још се тиме дичи, српски програмер, графички дизајнер или ад хок наставник енглеског језика је истински слободан, дакле, економски независтан.

У Србији је данас посреди колизија светова, јер како другачије назвати новоформирану касту прегалаца који никоме не полажу рачуне у земљи која готово искључиво познаје појам колективне слободе. Наравно, економска слобода коју смо овде толико нахвалили можда јесте база, али је безвредна без политичких, друштвених, уметничких и свакојаких слобода које простичу из вишка времена и капитала.

Као што су масони (катари, темплари) били прогоњени јер нису хтели да се уклопе у дихотомију власт-народ, тако и фриленсери данас трпе прогон у друштву које не разуме најбоље њихове светоназоре. Попут зидара или ритера, фриленсера је лако разумети, јер његови циљеви су исти они циљеви које је српски народ баштинио од средњег века, само што су они појам свете слободе спустили један ниво ниже: са колективне на индивидуалну економску слободу.

Нажалост, од времена Немањића, православна бит српског народа је тупљена небројано пута, од османске окупације, па све до комунистичке партократије. Са онтолошког аспекта, право је чудо да је немањићка сналажљивост преживела толике векове и породила десетине хиљада Срба који су спремни да предају Фортуни свој голи опстанак (слободно тржиште), а не морално опалој Држави (државни пос'о).

Борба владара, били они бестијални сатрапи или напарфемисани премијери, против независних категорија становништва одувек је била узалудна. Сваки пут када један слободан човек падне, негде на планети се појаве још двојица таквих. Уосталом, слободе су током векова толико фервентно гушене, да су се попут вируса реплицирале у свеопшту друштвену слободу коју данас препознајемо под термином демократија.

Упркос мнењу многих православаца, индивидуална слобода никако није одраз егоизма, већ је божанска по својој природи. О томе најбоље говори пример слободних зидара који су градећи готске катедрале градили себе саме завреднујући оно што је Господ наменио сваком човеку: слободу избора. Због тога су они били слободни попут савремених фриленсера који такође скривају у свом имену ноцио слободе.

Унутар српског друштва које воли поделе колико и хлеб, фриленсери су иступили из вековне традиције овисништва о Држави и кроз економску слободу „створили су свет у који неће да их пусте“ како је то опевао Београдски синдикат. (Економска) слобода је ни мање ни више него крст за који ће време показати да ли фриленсери могу да изнесу као слободни зидари пре њих. У овом случају, боље је да вера придржава крст него неки приморани Симон.