Блог

Шаулов син је и наш син

Невена Варница, Нови Сад

Холокауст. Логори. Насиље. Уништење. Нечовечност. Безумље. Помислимо – било је негде, некад – не поновило се. А понавља се. И тамо где га препознајемо, и тамо где га на први поглед нећемо препознати. Зато имам потребу да пишем о филму Шаулов син (2015), вишеструко награђиваног мађарског редитеља Ласла Немеша. А филмова о овој пошасти Другог светског рата било је, и биће, не сумњам, и сви они уткани су и у овај филм. Гледамо један, сећамо се претходних (од Софијиног избора, Суђења богу, Шиндлерове листе,па надаље).

О Шауловом сину првенствено желим да пишем због самог краја, због последње сцене у којој се појављује насловни јунак. Шаул Ауслендер током целог филма махом само хода. Креће се кроз Аушвиц-Биркенау и сусреће новопридошле логораше, оне већ „старе“, мимоилази се са капоима – члановима исте јединице Зондеркомандо којој и сам припада, среће настојнике, лекаре, главнокомандујуће. Увек у истој одећи, са знаком X исписаним црвеном фарбом на леђима кошуље, са истим, безизражајним изразом на лицу, са истим кораком и гестовима. Олга, јунакиња филма Рај Андреја Кончаловског изјавиће нешто слично: да се у логору на новонасталу ситуацију брзо навикне, да се постане неосетљив на виђено и да човеку остане само кретање. Бескрајно кретање. Нешто ће, међутим, Шаула ипак за трен зауставити и, видеће се, преокренуће негову даљу личну причу, мада ће се, током целог филма и даље кретати исто, слушати исте звуке (вичу војници, заповедници), водити кратке, узгредне разговоре (док логораши шапућу) и понављати исте радње. Све је наизглед, дакле исто, али судбински другачије.

У неколиким текстовима о овом филму, махом је пажња била усмерена на филмску технику, редитељске изборе, камеру и визуелне планове[1], а овде бих пажњу посветила анализи поступака главној јунака и његовом преображају који се у филму одвија.

Geza Rӧhrig, непрофесионални глумац, и више него фасцинантно успео је да дочара „апатију, отупелост осећања и унутрашњу равнодушност“[2]која га је учинила неосетљивим на свакодневицу у којој живи. Можемо да тумачимо таква понашања на различите начине, али склона сам да верујем управо Виктору Франклу који је тврдио да је „та неосетљивост неопходни заштитни оклоп којим се логораш штити“[3]. Како другачије и живети и понашати се када је обезвређено све оно у шта се веровало, а што сада није доприносило одржавању живота? Гледајући Шаула, константно сам се питала о чему ли он мисли? Овај филм необичан је и посебан због тога што се својеврсни преокрет и покретач радње (условно речено) догађа у десетом минуту. Након једне „туре“ жртава у гасној комори, помагачи из Зондеркоманда проналазе дечака који није страдао и односе га код доктора. Нивно верујући да ће му он помоћи (и актери и гледаоци), сви сведочимо још једном убиству. Тај тренутак бива преломан за Шаула Ауслендера, који одлучује да беживотно дечаково тело узме и сахрани га људски достојно, уз рабина. Једно од питања на које, себи првенствено, желим да дам коначан одговор и оно које је мој лични „камен спотицања“ јесте питање – да ли је убиство једног човека једнако убиству стотина, хиљада, милиона људи? То питање повлачи дуги низ нових запитаности које из њега произилазе. Шта се мења у Шауловом животу уколико сахрани дечака? У животу очигледно ништа, али у Шаулу самом – много. И потпуно је неважно је ли му безимено дете син или није. Искрено, верујем да није. То се јасно у филму и види. Не кажем да би било невероватно да је „двапут преминули“ дечак заиста његова крв, таквих случајева засигурно је било у животу, не кажем ни да би било патетично на тај начин испричати причу, само верујем да је поента овог филма, онако како сам је разумела, негде другде. Зашто нам је данас једноставније да поверујемо у невероватност према којој ће се у „планинама“ нагих, измучених, мртвих тела наћи тело најмилијег; него да је човек – као еманација божанске суштине, несклон да спаси друго биће, да због њега ризикује и да се због њега жртвује, уколико му овај није род? Зар не би требало да смо сви исти, зар нисмо сви Једно? Шаул ни у једном моменту не тврди ништа. Претпоставке да је дете до чијег му је погреба стало, његово, доносе други. А он ћути. И хода. Ходајући, чини све да свој наум оствари.

Логор је екстремно место. У коме владају екстремни услови и правила. Тамо све губи вредност. Све оно што није у вези са очувањем сопственог живота, није имало никакву важност. За логор је то, напросто, прихватљиво. Још једно питање, које ми се опсесивно намеће, јесте зашто постајемо такви и у много хуманијим условима? Или нам се чини да су наши услови живота много човечнији? Да ли већина данас, попут екстремног Шаула Ауслендера, хода на посао свакодневно, хода да ради од 9 до 5, хода да ради на траци, хода да би сутра поново ходала и хода изнова и изнова? У једном тренутку, Шаула је нешто покренуло и он је одлучио да нешто предузме. Мало, можда незнатно, за некога небино, али за њега пресудно. Ма колико парадоксално звучало, сада заиста верујем да је убиство = убиство и да је број неважан. Један. Или један милион. Захваљујући томе, верујем и да је спасење онда подједнако пропориционално. Једна спасена душа може да спасе читав свет. Шаул се одлучио за сахрану, неко други имао је / има избор да учини нешто друго. Шта год да осети, шта било да заискри, само да га покрене. Али има избор да ЧИНИ. Толико пута парафразирана реченица Фјодора Михајловича Достојевског о лепоти која ће спасити свет или она да ништа није вредно сузе једног детета, бескрајно понављана да јој се и значење губи у мору фејсбуковских филозофија, овде је заблистала у свој својој узвишености. И даље ми је нејасно због чега још нико, пишући о овом филму, није пажњу посветио последњим сценама, могућно кључним?

„Логорски живот је, у сваком случају, отворио напрслину у човековој најскривенијој дубини. Зар нас чуди што су се у тим дубинама опет откриле људске особине? Наиме мешавина добра и зла. Граница која постоји у сваком човеку и раставља добро од зла продире у најскривеније дубине, па се показује и на дну провалије логорског живота.“[4]

Носећи беживотно дететово тело и када крене у бекство са осталима, Шаул заправо носи свој крст. Препливавајући реку, пак, бива принуђен да га (от)пусти и заједно са осталима бежи у шумску колибу. Тамо, седећи са другима у ступици, ишчекујући егзекуторе, у једном моменту угледа пољског дечака. У контра светлу, наспрам њега, са спољашње стране врата, док му је зеленило шуме и плаветнило неба у позадини, стоји светлокоси дечарац. Шаул ћути, а израз лица полако му се мења.    Прво очи, потом уста, па и цело лице почињу да му се смеше. У последњем кадру – Шаул Ауслендер је насмејан! Да ли у свом безумљу, или ипак у стању нама сада неког несхватљивог досега, Шаул умире – срећан. Зашто? Може ли спасен живот да потре смрти многих неспасених? Тешко је то питање. Одговор је сложен. Другог дечака у филму потера је поштедела. Шаул то није видео, али је– верујем – у последњим тренуцима свог овоземаљског живота, то знао. Спасавајући (душу) дечака којег је желео да сахрани, спасао је другог, а спасавајући другог – спасао је Себе.

[1]Истаћи ћу текст Ивана Базрђана Нови поглед на холокауст, Летопис Матице српске, књ.497, св.5, мај 2016, 734-736.

[2]Виктор Франкл, Зашто се нисте убили : тражење смисла живљења, превод Вера Весковић Албуљ, ИП „Жарко Албуљ“, Београд, 1994.

[3]Исто, 33.

[4]Исто, 81.