Блог

Импресије једне гледатељке поводом представе „Небески одред“ Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића, у режији Мие Кнежевић

Сан, магла и ништа

Невена Варница, Нови Сад

Пре три године још, а онда опет и пре две, обећала сам себи и својим пријатељима да ћу написати неколико бележака о представи „Небески одред“ која се игра у Српском народном позоришту у Новом Саду. У међувремену, гледала сам је зимус и трећи пут, у месецу јануару, за наш град врло важном, нарочитно када говоримо о категоријама сећања, сведочанстава, страдања. Најинтензивнији утисак био је, вероватно нормално, током и након првог гледања, али је и свако наредно извођење осветљавало понеки нови угао посматрања, наметало нова питања и учврћивало нова уверења. О злу, насиљу, људској природи, трговини временом, о узалудости, о – како је у белешци о себи рекао један од аутора - механичком веровању у људску доброту. Једино што ми се, по ко зна који пут, „казало само“ јесте да је време заиста релативна категорија и да у вези са тим дилеме нема.

Са драмским текстом Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића сусрела сам се пре око две деценије, на магистарским студијама, када смо код професора Петра Марјановића похађали курс о српским драмским писцима 20. века. За ову представу, у бриљантној режији Мие Кнежевић, чула сам док је још била играна у неком подрумском простору, док су и глумци и редитељка били студенти на академији, али сам одлагала одлазак да је видим, ни сама не знајући тачан разлог. Тек ме мој некадашњи студент, сасвим случајно како то обично бива, подстакао да коначно купим карту и одем. Он ми је, наиме, готово узгред прокоментарисао како не би, да је знао о чему се ради и како представу изводе, вероватно никада отишао да је гледа. Сувише је мучно. Сувише тешко. Сувише горко и трагично. Црно. „Као и логори, уосталом“ – помислила сам. Следећи корак био је наћи некога да иде са мном јер ми се самој није милило да идем. Питала сам једну пријатељицу – рекла је да радије не би; питала сам другог пријатеља – добила сам исти одговор; трећа би исто тако – ако може, избегла. Убедила сам на крају пријатеља који је психолог и добар познавалац људске душе, аргументом да га се то сигурно тиче (а тиче се, итекако, свих) поготово јер се ова трагична представа бави људима, понашањем, емоцијама.

Оно што је уследило на почетку представе, дубоко ми се урезало и представља најефектији и најубоитији почетак који сам у позоришту имала прилике да видим, и то у својој безмало тридесетогодишњој гледалачкој каријери. Јачина утиска није попустила ни након годину дана, када сам само тај први део поново гледала са ћерком; а нити после две године од тада, када сам – 11. јануара 2019. представу одгледала поново са студентима. Понављања су важна, експресије су битне, а време је заиста релативна категорија. Јер, испоставиће се, како је било онда, тако је и сада. Онда? Када? Па како када – у зиму 1942. године, па 1943, 1944, 1945, 1957, 2016, 2017, 2019... Време постаје број, људи страдају не бивајући ништа више од истетовиране цифре на надланици, а садашњост бива „вихар, плам и сјена, сан, магла и ништа“.

Знала сам тада, те 2016. године, само толико да и гледаоци учествују, али нисам имала визију на који начин. Дуго је у мени тињала дилема је л' би било боље да сам тачно знала шта ме очекује тј. шта да очекујем? Није. Тај одговор учвршћивао се са сваком новом посетом. Јер на то што се тамо види, на то се не можеш припремити. Ни први пут. Ни други. Ни сваки следећи. Мислим чак ни онда ако су вам, ако што су мени, логори и гулази опсесивна тема још од гимназијских дана, када су нам у обавзној лектири били Данило Киш, Александар Тишма, Варлам Шаламов и други.

И тако, први пут дођемо пред позориште. Напољу пада киша, чујемо да извођење траје три сата, изненадимо се (предуго нам је да гледамо страдања три сата; хеј, три сата!), уђемо. Нема нас много, можда петнаестак, и станемо тако „разбацани“ по делу ходника испред сале. Сви ћакуламо о неким свакодневним стварима. Онда креће. Прво звук. Најпре чујемо добош, затим бат војничких чизама и глас. Један од њих говори на немачком. Уствари, не говори. Изврсни Пеђа Марјановић не говори, он урла (урла за медаљу). Све време. На немачком. Руком показује да се померимо, али остаје нејасно да ли треба да гледамо како он глуми немачког посилног/ађутатна који виче да би требало да се померимо или заиста морамо да пређемо сви на другу страну? Просто фасцинантно, не разумеш реч, али разумеш тон, разумеш начин и помераш се на ту другу страну. Ослобађамо пролаз и правимо тај корак или два и сада чујем глас свог друга који тихо констатује: „Видиш ли како се сви повлачимо пред злом, макар и одглумљеним?“ Већ је и ово довољно стресно, али то је тек почетак. Док стојимо тако раштркани и даље слушајући тај низ неразумљивих команди и реченица на немачком, мислим о томе како ми ништа у глави није остало од реплика из „Отписаних“, „Бањице“ или сличних серија и филмова из детињства. Перфектно уживљен у улогу, млади глумац, сада обилази и одмерава свакога од нас, који ћутимо, несвесно савршено уживљени у улогу жртве. У том тренутку, „ми јесмо“ у логору, али како је сваки тренутак (рекосмо већ) релативан, други моменат већ је рационално дошаптао да је све театарска игра и да се ништа неће фатално завршити. Иако нас је све фино испосматрао, изабрао је осморицу младића који су, погађате, били главни глумци „Небеског одреда“ (заправо, један од њих одиграо је стрељаног и представу је изнела седморица сјајних младих људи с почетка и један који им се на позорници придружио нешто касније). Све ово веома је динамично и тече брже него моје приповедање. Али, време опет не игра важну улогу. Или можда грешим? Момци, играјући тек пристигле у Аушвиц, остају потпуно наги наспрам публике, док им један, у лику оберштурмбанфирера (одлична изведба Милоша Војновића) саопштава да су изабрани у тзв. Himmelkommando, специјални одред састављен од логораша задужених да „раде“ на пећима у крематоријуму и тиме купе три месеца живота. Када један од њих тај дил одбије, бива стрељан, а ми – активна публика с мучнином у стомаку, корачајући према Камерној сцени – бивамо суочени са његовим телом које лежи у крви. Гледам на сат, прошло је петнаестак минута, а пауза би ми већ добро дошла. У сали је топло, а још је топлије када је гледалиште пуно. Већина након представе коментарише да им била предуга. Вероватно и јесте, и мој први утисак томе је врло сличан, али онда овоме суочавам питање: дуго је три сата? Три сата гледања, само гледања тог надљудског страдања у Аушвицу, три сата?

Глумци су сваки пут, на сваком извођењу којем сам присуствовала, били фантастични, сви из/од (небеског) (од)реда – наводим поделу од 11.1.2019: Димитрије Динић као Зелени (човек са прелепим гласом и феноменалним кретњама; дуго нисам имала прилику да видим да неко на тај начин донесе нервозу; тако слојевито, ненападно, а уверљиво и без очекиваних спољашњих манифестација), Александар Милковић овде као Рус (нервозан на потпуно другачији, али фасцинантно убедљив начин), Данило Миловановић као Човек под капом, Марко Савковић као Емилио/ Муселман (какво је то ненаметљиво сугерисање суштинске логорске трагике), Стефан Јуанин као Полен, Угљеша Спасојевић као Серб, Владимир Максимовић као Греко, Дејан Карлечик као Рањеник/Франс и, да не пропустим да додам, Вукашин Ранђеловића као стрељани, Дарко Карлечик добошар и непрепознатљив Душан Вукашиновић (шта фризура може да учини од човека?)

После скоро годину дана, након срећне Нове 2017. године, у позориште сам повела ћерку. Припремила сам је, препричала о чему се ради, рекла зашто је важно да управо ову представу види, зашто мислим да би тај први део требало изводити као својеврсни „перформанс“ на различитм трибинама, поводом различитих дијалога и дебата на тему слободе, насиља, прошлости... Зашто ћемо/или би требало другачије да посматрамо смрт у било ком облику, када се са њом суочимо на овакав начин и то „само“ у позоришту. Зар позориште није место управо за то? Ова представа показује да јесте и да такво треба да буде. Схватићемо да смрт појединца или већег броја људи не сме бити само пука информација или број; схватићемо да графити попут оних којима се позива на егзекуцију ових или оних, нису само речи исписане тек тако, на које смо навикли и гледамо их као слике у мимоходу, а о значењу, заправо, ни не размишљамо. Овим комадом и овом представом, показано је дасе понављају фазе у историји (а историја није друго до прича, прича која траје и трајаће, и учи нас, но шта из те бескрајне приче научисмо?) у којима је живот – не јефтин – него бесплатан, одавно дат у бесцење и потпуно ништаван без обзира колико времена имали да га купимо.

То друго изођење којем сам присуствовала, обележило је лице моје дванаестогодишње девојчице и коментар непознатог мушкарца који је стајао поред. Безазлена и весела, у делићу секунде се уозбиљила угледавши добошара како односи шалу заједно са црним униформама. „Ађутант“ је и даље викао, а наш непознати суграђанин запитао се зашто ћутимо као овце и зашто му се нико не супротстави? Потврдих тада себи, по ко зна који пут колико позориште може да буде значајно и утицајно. Не мења свет, али нуди светло. Макар то био један тренутни бљесак, у којем се одговор сам наметне. Овакав тренутак, какав је приказан у „Небеском одреду“ није тренутак одређен за побуну. Једноставно је. Бориш се пре, буниш се, радиш све што можеш, супротстављаш се свим чиме располажеш као човек, да до тога, до чега је долазило у Другом светском рату, не дође поново. Јер онда, када се десио Освиенћим, Биркенау или десетине логора на тлу целе Европе, онда је – за видове деловања на какве је помишљао садруг из публике, нажалост, бивало касно (наравно, човек као биће од мисли и дела, увек има избор да се не мири и има избор да чини, чак и у тим готово надреалним ситуацијама, оно што мисли да ће га сачувати, тј. оно штп га управо одређује као људско биће, о чему ће бити речи у наредном тексту поводом филма „Шаулов син“). Да, да, време неумитно тече, али оно увек дозвољава и стрпљење и делање.

Трећи пут ову представу гледала сам већ као гледатељка- ветеранка, тога дана у улози предавача и организатора. Припремала сам студенте, тј. мислила сам да сам их припремила на оно чему ће присуствовати, образложивши и њима зашто је важно да се „Небески одред“ игра и види, нарочито у Новом Саду – граду јануарских Хладних дана из 1942, али и другде.

Уверења сам, да постоји позоришна школска лектира, ова представа била би обавезна. Литература је чудо, позориште је чудо, свака уметност јесте чудо и очигледно није могућно припремити се на чудо у потпуности. И добро је што је тако јер изненађење, неочекиваност и шок који покрећу морају да постоје. Вероватно због, већ уочене, дужине представе, она мења темпо и помало губи на динамици, мада су глумци, као што већ рекох, беспрекорно уиграни и апсолутно заслужују аплауз који се, уз овације, доживи на крају. А крај је измењен. Питам се зашто и немам одговор. И то је у потпуности у реду. Можда бих и сама, да имам двадесетак година мање, на такав начин окончала причу о логорашима у овом логору смрти где је рад ослобађао. Мада, вероватније је пак, да не бих. Не бих због самих аутора, који су управо на одређен, себи својствен начин завршили своју драмску причу (притом, не смемо пренебрегнути чињеницу да је Ђорђе Лебовић као дечак прошао кроз овакво страдалачко искуство). Завршили су је сликом неба, музиком припадника овог „небеског одреда“ који троше последњих пола часа живота уз песму „Организуј“, молитву и месечину. Трговина је завршена. Сан о животу ишчезава, фабрика смрти остаје у магли дима и пламена, а време – време постаје ништа – бесконачно ништа.

Post scriptum (а могао је бити и мото на почетку):

„Буди нам спомена: људска су годишта

Вихар, плам и сјена, сан, магла и ништа.“

(Џиво Бунић, „Врху смрти богољубне“, Дубровник, 17. век)