Блог

Цео свет је глумиште где људи и жене глуме

Невена Варница, Нови Сад

Првобитан наслов овог, показаће се носталгичног, блога требало је да буде "Никад више забаве, никад више досаде", али сам у међувремену прочитала неколико текстова о овим категоријама,па сам одустала. Најсвежији ми је чланак у којем је приређен део из књиге Освајање среће Бертранда Расела, енглеског филозофа, писца и математичара, из 1930. године који је саветовао родитеље да своју децу науче да досаду учине плодоносном, тврдећи да је неопходно развити способност да се трпи досада јер је то неопходно да би се водио срећан живот. Управо "плодотворна монотонија" код деце развија креативност и маштовитост и управо је радост детињства у стварању нечега ни из чега, уз помоћ имагинације и труда. Онда сам одлучила да наслов променим у "Никад више забаве, никад више испразности" размишљајући о томе колико се различитих садржаја нуди, а колико се мало времена посвећује и једном од њих. Приступ различитим подацима је омогућен готово тренутно, али се садржајне, проверене информације данас итекако плаћају.

Савремена техничка средства, мноштво медија и убрзано време свакодневно нас засипају фотографијама, речима ("речи, речи..."), цитатима, вестима, анализама – које нико, заправо, нити гледа, нити прочита. А и ако читају, већина их чита у Ф (тј. у F). Некада је важило правило да новине трају до следећег јутра тј. док не изађу нове. Данас садржај траје док се поглед не скрене на следећи. Још када сам се присетила да на једну позитивну вест дође између 18 и 32 негативне вести, зимска суморност је почела још сабласније да ми се кези из ћошка, па сам ову тему оставила за неки наредни, пролећни текст и окренула се позоришту.

Ренесансно доба, по узору на антику, неговало је ерудитне комедије, пасторале, трагедије, а ново време изнедрило је фарсе, комичне сцене и комедију дел арте. Позоришне представе изводиле су махом путујуће или аматерске дружине, изводећи представе на градским трговима или, ређе, на значајним породичним окупљањима – свадбама, свечаностима поводом слања ћерки у манастир и другим. Мало је познат податак, на пример, "да је и сама Дубровачка република позајмљивала певаче жонглере од суседних босанских и српских владара, када су то изискивале важније свечаности, а нарочито прослава заштитника дубровачке републике св. Влаха" (Д. Павловић, Старија југословенска књижевност, 1971, стр. 45). Позориште је институционализовано касније (у Дубровнику, на пример, тек крајем 17. века), а драмске комаде аутори су писали имајући на уму укус публике, пре свега (немојмо заборавити колико је сцена борби, мачевања, двобоја код Шекспира), и актуелност друштвено-политичког тренутка.

Некада су глумци долазили публици, а сада публика долази глумцима. Да ли би се путујуће позориште могло ревалоризовати? Ново време, нове ћуди, истина је, али да ли би се из старих времена понешто могло научити и применити? "Догвил Кокана Младеновића требало би да се игра на сваком тргу, да је што више младих види!",  недавни је статус моје студенткиње Милане. Досада је потребна, "сва највећа дела у себи имају досадне делове, а сви велики животи имају незанимљиве епизоде" (Б. Расел, нав. дело). Да – делове, да – епизоде, али да ли ико себи може да пружи право да буде цео досадан, стално досадан и да то продаје под глазуром моде, иновативности и чега све не? Хајде што недостаје Хорацијева забава, али што нема ни Хорацијеве поуке? Народно искуство учи нас шта се не може продавати за бубреге и од чега се пита не може направити. Мој пример за изузетак који потврђује ова правила је, опростите ако је некоме исувише јеретички, представа чудесног Никите Миливојевића Хенри шести (I део) у којој је показао шта се може учинити уз одличне глумце и један округли сто!

Поводом позоришта, ових дана врло је акутелно питање ниских цена карата за представе у Југословенском драмском позоришту у Београду. Верујем да су они који су стајали у дугом реду и успели да купе улазнице по 100 или 200 динара врло срећни. И сама бих била. Веома. Наравно, појавили су се, одмах, гласови да већина не би ни ишла у позориште да карте нису толико појефтиниле.

Дозволите да вам испричам своју носталгичну причу. Пре тачно двадесет година у Новом Саду, биоскопи су били празни. Карте су биле прескупе, нама студентима нарочито. Ишли смо врло ретко (овде је то еуфемизам за никад). Били су актуелни видео клубови, у којима смо изнајмљивали вхс-ове молећи Бога да снимак буде бар гледљив. Е, онда сам у једној телевизијској емисији видела прилог о Квентину Тарантину и његовим Петпарачким причама. Ем необичан сценарио, ем монтажа и иновативна режија, ем глуме Џон Траволта и омиљени Харви Кајтел. Али, како намолити некога да иде са мном када је карта износила половину месечне стипендије. Буквално. Пријатељи, колеге, другари једноставно нису хтели да ризикују. И, преломим. Дозволите ми на овом месту малу дигресију у виду вербалног селфија. Мислим да би се већина људи који ме познају сложила да сам онако, врло фина, ведра, дружељубива. Али, мени се у животу Никада Нико Није обрадовао толико колико су ми се обрадовала двојица непознатих младића тог дана у биоскопу Арена. Наиме, изабрала сам један дневни термин и отишла.. Када сам пришла благајници, питала сам је да ли ће бити пројекције филма јер је папир на којем је обележавала заузета места био готово чист и одговорила ми је да хоће. Опуштено сам кренула ка улазу у салу, поред којег су стајала та двојица и разводник. Ширина осмеха и сјај у очима тих момака непрепричљиви су. Моје изненађење било је сразмерно њиховом одушевљењу. А онда су ми појаснили. Њима је било речено да ће филм пустити уколико се појави бар још један гледалац!

Заиста обожавам биоскопе и са носталгијом се сећам старе Трибине. На пример, Последњи валцер у Сарајеву гледала сам, у том простору, пре неколико година, потпуно сама. Сада већ може да изгледа као да измишљам, али сетимо се да живот често надилази и литературу и филм. Насмејаном буцку који ми је најнормалније пустио да гледам одличан филм који је током сарајевске опсаде био у бункеру, и дан-данас се најсрдачније јављам на улици. Вероватно мисли да сам нека откачена луда, али и ту се сетим Шекспира – луде често виде мало даље. Тај његов гест за мене није ни новосадски, ни по нашки начин љубазно гостољубив, ни грађанско фини. Он је за мене најлепши Људски гест. Зашто све ово, заправо, пишем? Зато што су се након неколико месеци, те исте `95. године, у тој истој Арени, карте продавале за три динара. И било је пуно. Нон-стоп. Стајали смо у реду и били срећни ако бисмо добили своје тикете (рецимо, Краљицу Марго гледала сам из првог реда, па сам током масовних сцена са мноштвом глумаца и коњима, те Бреговићевом музиком, имала жељу да збришем са седишта као ономад, сто година раније, гледаоци пред возом браће Лимијер). Да ли бих гледала филмове и да су били тридесетоструко скупљи? Вероватно бих, али јако, јако ретко. Да ли ми је одговарало што су карте толико појефтиниле? Јесте. Да ли и данас студенти иду уторком када су цене снижене? Иду. Да ли је биоскоп данас скуп? Јесте.

Са позориштем је исто. Обожавам га. Гледала сам много представа, али и много нисам. Или је било скупо, или је било распродато. На многима сам седела са стране. Са носталгијом се сећам Три чекића, о српу да и не говоримо са феноменалним глумцима Српског народног позоришта крајем осамдесетих, и Предрага Томановића у Стакленој менажерији. Или Небојше Глоговца као аутобуског злостављача у Бурету барута, Сергеја Трифуновића како пева Зајди, зајди и Војислава Брајовића и Драгана Николића у истоименој представи која је за мене имала катарзично дејство. Па онда Радоја Чупића као Оберона у Сну летње ноћи, Небојше Дугалића у Проклетој авлији, Александра Гајина у Арсенику и старим чипкама... Најбоље "дуеле/дуете" које сам видела чинили су Петар Божовић и Жарко Лаушевић у Оригиналу фалсификата и Мирјана Карановић и Раде Шербеџија у Ко се боји Вирџиније Вулф? ...

А данас? Зашто не омогућити младима да стварају своје будуће носталгичне албуме? Зашто не наградити оне који годинама долазе и плаћају скупље? Јесте, проблем је у новцу. Било би више гледалаца када би цене биле повољније. И јесте, има оних који у позориште једноставно не иду, и неће ићи ни да им понудите карте за два динара друже. Њих то не интересује, имају они своје забаве на води... Како вам драго, али на овој нашој животној позорници, нажалост, много тога бургија новац. Сиромаштво је све веће. И богатство је све веће. Парадоксално или не, богатих је све мање, а сиромашних је све више на овом глобалном сеоском глумишту.

Овога пута нећу завршити цитатом. Завршићу примерима и једним питањем. Из искуства знам да студентима није свеједно да ли су позоришне карте 380 динара или 400 динара. Ту се ништа не питам, нажалост, јасно ми је зашто је то тако. Из искуства, такође, знам да су једанаестодневне екскурзије по северној Италији, јужној Француској и Барселони око 300 евра, а тродневне екскурзије до Новог Пазара и Врњачке Бање са обиласцима средњовековних манастира око 150 евра. КАКО? ЗБОГ ЧЕГА?